Прочитај ми чланак
(Новости)
Пошто је за 15 година дотакао дно, Новосађанин З. М. покушава да се излечи од коцке. У покерашкој елити професори универзитета, директори, јавне личности…
Према речима Јасмине Лековић, једна од најважнијих фаза у излечењу коцкара је елиминисање ризичних стимуланса.
– Они, рецимо, не смеју да сами располажу већим сумама новца, јер их он напросто тера ка коцкарском столу – објашњава она.
– Као и у лечењу других врста зависности, улога породице је, без обзира на све невоље које су јој коцкари донели, и овде изузетно важна.
У Кладионицу сам први пут ушао кад ми је било 15, до апарата сам узнапредовао за годину-две, а када сам се специјализовао за покер била ми је 21. Нисам то урадио сам.
У коцкарницама будно прате муштерије и врбују потенцијалне велике играче које премештају у засебне, скривене собе за ту игру. После тога долазе закупљени станови, само за највеће и најбогатије покераше. Улози? Десет, двадесет, педесет, а понекад, бога ми, и много више хиљада евра!
Новосађанин З. М. има 30 година и од пре месец и по се, у Центру “Живот није игра” који су покренуле психотерапеуткиње Јасмина Лековић и Ивана Павловић, одвикава од патолошке зависности од коцке. По незваничним проценама, од ње у Србији болује чак 300.000 људи. Стручњаци кажу да је реч о зависности горој чак и од оне наркоманске.
– Нисам пробао наркотике, али верујем да је тако. Кад прекорачите границу, ви немате апсолутно ниједну другу мисао осим када ће наредна партија и да ли ћете за њу имати новца. Све друго, укључујући и породицу, постаје неважно. Само игра смирује несношљиву унутрашњу дрхтавицу, а победа и добитак доносе задовољство неупоредиво са било којим другим задовољством – потврђује саговорник “Новости”.
Улог за нову партију је добитак из претходне, ако га је, наравно, било. Ако не, а чешће је тако, начини да се до новца дође се не бирају.
Отприлике трећину коцкара зависника, каже Ивана Павловић, чине жене.
– Оне обично у тај свет закораче касније, под притиском депресије или других сличних проблема – каже Павловићева. – Зависност се код њих развија брже него код мушкараца, али је исто тако и излечење брже и трајније.
– До 2005. сам радио у једној фирми коју сам, разним злопутребама, оштетио за више од 100.000 евра. Све је отишло на покер. За то сам одлежао тачно пет година и четири месеца. Да ли сам се коцкао у затвору? Наравно да јесам. Тамо коцке има више него напољу, само су улози цигарете, телефонске картице, мобилни телефони….
Тих 100.000 евра је, наставља, тек део новца који му је прошао кроз руке и отишао – унеповрат. “Књиговодство” није водио, али га је укупно било много, много више. Највећи појединачни добитак му је, иначе, било 15.000 евра у кешу, ганц нови БМВ вредан два пута више и последње што је противник имао да понуди – златни ланац од 2.000 евра.
– Изгледа много, али сам све то, на провод, лепе жене, а њих је око великих коцкара безброј, и нове партије, потрошио за мање од месец дана.
Мада су га током издржавања затворске казне напустили супруга и син, патолошкој страсти која га је одвела иза решетака није могао да одоли ни по изласку на слободу.
– Не кривим никог осим себе, али била је од оних жена, а таквих је, рекао бих, данас већина, којима је било важно само да доносим новац, а шта радим није битно. Наставио сам са покером, навелико, наравно. Ви не можете ни да замислите ко је све у покерашкој елити Новог Сада: професори универзитета, директори великих фирми, угледне јавне личности. Ја сам, ваљда, био једини без факултетске дипломе!
Одлуку да, ипак, покуша да се излечи, донео је када су му се, пошто су претходно његовим коцкарским повериоцима, а они од наплате дугова не одустају никад, сами морали да надокнаде дуг од укупно 30.000 евра, тешко разболели родитељи.
– Њихова болест је била кап која је прелила чашу – закључује, опоро. – Уместо читања израза лица противника и проницања у то блефирају ли или не, сад учим да обуздавам себе и своје емоције. То је, кажу Ивана и Јасмина, за излечење најважније. Засад ми иде добро, хоћу да верујем да ће тако и остати.
