Прочитај ми чланак

У Србији се годишње пријави нестанак око 1.500 деце

0

Међу разлозима нестанка малолетника најчешће су бежање од куће, у значајно мањем проценту у питању су случајеви родитељске отмице, а у ретким случајевима ради се о криминалној отмици, указују подаци НВО Астра

Систем „Пронађи ме“, који подразумева брзо обавештавање јавности о нестанку малолетног лица, активиран је јуче први пут у нашој земљи поводом нестанка двогодишње Данке Илић из Бора, за којом у тренутку објављивања овог текста потрага још увек траје.

У Србији годишње буде пријављено око 1.500 нестанака деце, а у највећем броју случајева реч је о бежању од куће, на другом месту су родитељске отмице, а у малом проценту случајева ради се о криминалним отмицама, подаци су невладиних организација које се баве борбом против трговине људима и несталом децом.

Међутим, иако малобројни, случајеви отмице деце изазивају, с разлогом, велико узнемирење јавности и увек су аларм за читаво друштво.

Према подацима које је прошле године на Међународни дан нестале деце 25. маја саопштио Центар за несталу децу у Србији Министарству унутрашњих послова пријављен је нестанак 1.523 малолетна лица, а за петоро се у тренутку објављивања њиховог саопштења још трагало.

Ова организација је тада констатовала да је број нестанака малолетних лица у порасту и да је у односу на 2021. годину, током 2022. године нестало 236 деце више. Како су навели, разлози нестанака у нашој земљи најчешће нису криминалне отмице, већ бежање од куће.

Такође, у периоду од 2012. до 2022. године пријављен је нестанак 143 деце у Србији путем Европског броја за несталу децу 11600, који води НВО Астра, показао је извештај ове организације објављен прошле године истим поводом. Из ове организације тада је објашњено да се међу разлозима нестанка издваја бежање од куће, што се десило у 45 одсто случајева.

Разлог за пријављивање нестанка биле су и родитељске отмице (18 одсто случајева) као пријављивање деце миграната без родитељске пратње (17 одсто). У три одсто случајева нестанак је био последица отмице од стране треће особе када су деца била жртве криминала.

Овакви случајеви посебно су драматични, у њима статистику увек побеђује снажан осећај да тако нешто никада и ником не би требало да се уопште деси.

Криминалне отмице последњих година завршавале су се трагичним исходом, хапшењем починилаца и враћањем детета породици, али и без епилога.

Крајем јула и почетком августа 2014. године дванаест дана трајала је потрага за петнаестогодишњом Тијаном Јурић из Суботице која је нестала у ноћи између 25. и 26. јула у близини Бајмока. Њено тело пронађено је 7. августа на запуштеном сметлишту у насељу Чонопља у општини Сомбор. За Тијанино убиство осуђен је Драган Ђурић на казну од 40 година затвора. Тијанин отац Игор Јурић годинама се залагао да Србија добије „Амбер алерт“ систем брзог узбуњивања који се активира приликом нестанка детета. Тако је и настао систем „Пронађи ме“.

Исте године, готово истих дана када и Тијана, нестала је и четрнаестогодишња девојчица из Батајнице Ивана Подрашчић чији су родитељи њен нестанак пријавили неколико дана касније, 9. августа 2014. уз објашњење да је девојчица и раније одлазила од куће.

Њени тело пронађено је у дворишту трошне куће у Раковици, коју је изнајмљивао њен убица Дарко Костић и то након што је друга жртва пријавила да ју је Костић силовао. Убица Иване Подрашчић осуђен је на 40 година затвора.

Брзом акцијом полиције 13. марта 2015. године спречено је бекство отмичара са дететом које су истргли из мајчиних руку. Трогодишњу Машу Пренковић усред бела дана отели су отмичари француски држављани док се с мајком шетала у крају у којем живи у београдском насељу Браће Јерковић. Отмичари, мушкарац и две жене, ухапшени су два сата касније на наплатној рампи код Шимановаца. Као организатор криминалне групе означен је Себастијен Браншу, а током суђења утврђено је да су намеравали да француском суду подметну ДНК мале Маше како би доказали да невенчани супруг једне од жена није биолошки отац детета. Француски отмичари осуђени су на укупно 26 година затвора.

О судбини петнаестогодишње Барбаре Витез, која је нестала 25. новембра 2016. године у Сенти, ни данас се ништа не зна. Барбара је последњи пут виђена те вечери, а двојица њених другова, који су се враћали са њом са рођендана, тврдили су да је пала са моста у Тису.

Њени родитељи су указивали да је то немогуће јер се Барбара плашила висине и изразили сумњу да је њихова ћерка отета. Тису су у то време неколико пута претраживали припадници српске и мађарске ронилачке полицијске јединице, заједно са псима.

У потрази која је трајала месец и по дана, тело нестале Барбаре није пронађено. Њено име и презиме са фотографијом од марта 2018. налази се на жутој потерници Интерпола, односно, на листи несталих особа за којима се трага.

Последњих дана 2019. године цела Србија била је на ногама док је трајала полицијска потрага за Нинославом Јовановићем „Малчанским берберином“, осуђеним силоватељем који је у насељу Брзи Брод у Нишу отео дванаестогодишњу девојчицу на путу до школе. Девет дана трајала је интензивна потрага полиције и лична драма отете девојчице која је окончана бекством „Малчанског берберина“ из куће у којој је држао заточену. Јовановић је ухваћен 5. јануара 2020. и осуђен на доживотну робију. Преминуо је у затвору у јулу 2022.