Pročitaj mi članak
Вељко Николић (32) доктор је медицинских наука. Средњу школу, факултет и докторске студије је завршио на Флориди, тамо добио посао као ванредни професор, али се вратио у Србију на позив државе како би учествовао у пројекту отварања прве банке матичних ћелија у оквиру Центра за матичне ћелије у Крагујевцу. Пројекат је, по његовим речима пропао, а он разочаран и без посла, поново пакује кофере за повратак у Америку.
– У Београду сам завршио прва два разреда гимназије, а онда прешао у средњу школу у Мајамију. То је државна, велика, јака школа, а ја сам успео да за годину дана завршим и трећи и четврти разред. Они имају укупно шест предмета по години, а у мојој књижици је било 24 предмета када сам дошао, онолико колико је било укупно потребно да би у Америци добио диплому средње школе – прича за „Политику” др Николић.
На питање са каквим знањем излазе ђаци из средњих школа у Америци, саговорник одговара да све зависи од тога у коју школу иду и који се предмети бирају, то јест да ли се слуша настава на основном, средњем или напредном нивоу. Каже да су за разлику од Србије, у Америци сви предмети изборни, а да од величине школе, то јест од тога у којем је граду, зависи и број предмета који могу да бирају.
Већина Американаца бира „лакши пут”, што објашњава и предрасуде остатка света о „глупој нацији”, али, уколико желите, додаје Николић, ви можете из свих предмета да одаберете најнапреднији ниво, што значи да вам се из тих предмета признаје један семестар на факултету.
– Да сам ишао на најлакшу варијанту, не бих морао да отворим књигу до краја школе, али ја сам изабрао напредне нивое и верујте, било је ситуација када сам се хватао за главу и плакао од муке. И однос наставника зависи од тога који ниво одаберете – на почетном, да тако кажем, углавном су тестови са више могућности одговора, траже само да репродукујемо научено, а на вишим има и тестова и дискусија, наставници вас мотивишу да критички размишљате – објашњава саговорник.
Он каже да у нашој школи није волео биологију, јер се учење сводило на бубање, док је у Америци толико заволео овај предмет да је на крају уписао медицину.
Његова другарица Јована Ружичић, која се такође школовала у Америци, каже да је јако тешко поредити гимназију у центру Београда са средњом школом у малом и сиромашном селу на Флориди, јер је овде од генерације која је имала 40 ђака – факултет уписало 12. На време је дипломирала само она и још један момак.
– Углавном смо радили тестове, мало је било усменог одговарања. Ја сам у Србији читав живот вукла тројку из математике, а тамо сам била малтене геније – прича Јована, која је по повратку из Америке основала групу „Повратници”.
Овако причају млади који су имали прилику да у две државе окусе школовање. Питали смо њихове професоре са каквим знањем данас деца излазе из средње школе и где је Србија у поређењу са светом?
Дугогодишњи професор на Београдском универзитету и члан Националног просветног савета др Бора Кузмановић каже да ђаци не знају онолико колико се од њих очекује, а да у поређењу са вршњацима из света најбоље сведоче ПИСА резултати који нису најбољи.
– Последњих двадесетак година на факултет нам долазе генерације које немају оно опште знање и писменост какве су имале генерације од пре 20 година. То је последица нерегуларних школских година, пропуштених часова, позиције које знање има у друштву. Попустили су и критеријуми, наставници се не држе стандарда, па сам имао студенте који су писали „социјологија” – каже др Кузмановић.
Наставници на факултету, по његовом мишљењу, успеју да „закрпе” неке рупе у знању код својих студената, али им у том послу одмаже „болоња”, јер студенти више јуре да скупе бодове него да стекну знање.
– Поклањање оцена урушава читав систем, то је тачно, али не могу у једној школи двојица наставника да држе критеријуме, а сви остали не, онда они испадају црне овце и на крају и они попусте. Мислим да ђаци у просеку знају половину онога што је зацртано у стандардима када заврше средњу школу. Ко је крив за то? Са једне стране, школски планови преамбициозно замишљени, а са друге, критеријуми у школама су катастрофални, јер је немогуће да скоро нико не понавља, а да имамо толико вуковаца – каже Бранислав Павловић, председник Синдиката образовања Србије.
(Политика)
