Колико платана има у Требињу? – питао је један професор студента. Завладао је мук. Професорова реакција на изостанак одговора је била – враћени индекс. И то без објашњења. Јер, у граду платана мора да се зна чаробна бројка која га одређује – 16.

Толико има ових стабала, столетних „станара“ херцеговачког места, смештеног у подножју Леотара, на ободу Требињског и Поповог поља, на обали Требишњице. Требињци поносно „машу“ и са бројем 260, који говори колико овде има сунчаних дана, због чега је Требиње познато и као град сунца, а његови мештани (око 25.000) као увек весели и пријатни домаћини.

Има у њима оне праве медитеранске душе коју дугују близини Јадрана. На нешто мање од 30 километара налази се Дубровник, а до Херцег Новог га дели 40, па је Требиње многима место у које се пре летовања свраћа бар на кафу. Има и оних који му се редовно враћају, јер је његова лепота неоспорна.

Од серије „Рањени орао“ све је више знатижељника који би да се прошетају „Анђелкиним“ мостом, завире иза капија њене куће и виде све оне сокаке на којима је снимао Здравко Шотра. Требиње је, наравно, много више од стаза које је ухватила ова прича, али је истина да га је популаризовала и скренула пажњу на њене туристичке потенцијале.

НАЈВИШЕ СПОМЕНИКА

У БИХ Прво место на листи са највише националних споменика у Босни и Херцеговини заузима Требиње. Од њих 88, Арсланагића мост има изузетну културно-историјску вредност, али ту су још и зграда Гимназије „Јован Дучић“, Црква Преображења Господњег, Вила „Ластва“, Царева џамија…

Назив града потиче од речи Travunia, што асоцира на византијско подручје које је до 1355. године било под управом Срба, потом се налазило у саставу проширене средњовековне босанске државе под краљем Твртком Првим, а онда је 1482. доживело судбину читаве Херцеговине, коју су покорили Турци. И било је њихово до 1878, док град на Требишњици није постао аустроугарски, а од 1918. у саставу Краљевине СХС, па Југославије. Рат између народа бивше СФРЈ деведесетих година, после којег је припао Републици Српској, није га заобишао, али су грађевине које су тада страдале, обновљене. Сачуван је утицај свих култура које су се на овом простору мешале, са медитеранским шмеком на који подсећа архитектура, али и мирис мандарина, лимуна, маслина, шипка, смокве, лаванде…

На пролеће, када платани посађени још 1890. године озелене, центар Требиња може да парира најлепшим градовима Европе. Аустроугарски стил грађевина даје неку гордост граду, али дух Јадрана мами на хедонистичко испијање кафе у баштама кафића смештеним под крошњама дрвећа. Цене су више него пристојне, па за мање од евра (или две конвертибилне марке), можете да попијете пиће где год да седнете.

Одмах у центру је Дучићева улица и споменик великом песнику и амбасадору, који је обожавао родни град и много чинио да га учини посебним. Јован Дучић има свој парк, јер се о њему за живота ревносно бринуо, поклањајући му саднице о којима су други паркови могли само да сањају. Због њега је у Требињу 1934. „освануо“ и споменик Његошу, први у свету подигнут црногорском владики.

Он је на зидинама Старог града поставио и фигуру краљице Јелене Анжујске, која је због добре климе много волела овај крај и на Требишњици саградила двор. Дучић је 1938. подигао и споменик посвећен херојима палим за слободу, а градска гимназија поносно носи име овог Требињца, који је писао чувена „Јутра са Леотара“. И заиста има нешто посебно у овој планини високој 1.224 метра, која се надвија над Требињем и која је Дучића инспирисала на све оне исписане мудрости.

Стари град – Кастел је атракција сама по себи, све је ту као у неком времеплову, јер какву слику могу да вам дочарају калдрма, капије од камена, дрвене ограде… На једној каменој кући са бројем 117, која ће вас привући дрвеном клупицом и истим таквим вратима, видећете таблу на којој пише „Анђелкина капија“, а поред је скица даме са шеширом. Ту је живела главна јунакиња „Рањеног орла“, па туристи воле да се сликају испред куће. Највеће здање међу зидинама Кастела припада Музеју Херцеговине са увек одличним поставкама.

Колико је Требиње лепо, помало бајковито и веома шармантно, најбоље се види са брда Црквине на којем се налази Херцеговачка Грачаница, манастир који је урађен као верна копија истоименог косовског. У Туристичкој организацији кажу да око 100.000 туриста сваке године посети овај храм посвећен Пресветој Богородици. Саграђен је пре 15 година, а у њега су из Америке пренети Дучићеви посмртни остаци, јер је песникова жеља и била да буде сахрањен у родном граду. Призор који ћете овде, али и одавде затећи је фасцинантан. Леотар и брда делују тако горостасно, а доле се пружа слика на Перовића, односно Арсланагића мост са седам лукова, који је 1574. године изградио Мехмед-паша Соколовић, као спону између централне Босне и Херцег Новог, преко којег се одвијала сва трговина.

Име је добио по Арслан-аги који је имао право да наплаћује мостарину на Требишњици, а 1993. преименован је у Перовића мост. Многи се слажу да Требињци нису субјективни када за њега кажу да је лепши и од чувених мостова у Вишеграду и Мостару, као што поносно гледају и на реку која тече кроз њихов град. Зеленија им је и оку пријатнија и од Дрине и Неретве, иако је чињеница да више није таква лепотица за какву је важила. Требишњица је иначе највећа понорница на Балкану и једна од највећих у Европи. Требињци највише уживају на извору Студенац на овој реци, јер је одлично место за пикниковање, а стари долап који је покретао воденице, даје му неки посебан шарм.

Требиње је најлепше на пролеће и у јесен, мада је због медитеранске климе увек гостопримљиво. Највише људи га „опколи“ у време Дучићевих вечери поезије, када постаје престоница писане речи. Да Требињци држе до културе говори и традиционални Фестивал фестивала, смотра победника свих фестивала аматерских позоришта у региону, а да је град спорта, потврђује Кошаркашки камп „Дејан Бодирога“, који окупља великане кошарке.

Не треба заборавити и да је Требиње град вина, јер су његови виноградари били на гласу још у доба Хабзбурговаца, који су овај регион прогласили најпогоднијим за узгајање сорте жилавка. Вина која су правили пила су се на бечком двору, а први контингент извезен је 1883. године преко Трста у Европу. Године су прохујале, али добар глас још се држи. Зато и данас свако ко сврати у град платана и сунца, пожели да у некој сунчаној башти испод столетног горостаса попије чашу доброг вина.

ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИРИ

Једна од знаменитости овог краја коју туристи радо посећују је манастир Тврдош, посвећен Успењу Пресвете Богородице. Смештен је уз саму реку, четири километра низводно од Требиња, у селу Тврдош. Основали су га цар Константин и његова мајка Јелена, а данас представља седиште Захумско-херцеговачке епископије. Недалеко од града је и манастир Дужи, а лепо је посетити и Петро Павлов манастир, у чијој се близини налази Павлова пећина.

(Вечерње Новости)

Ознаке: Његош, Дучић, манастир Тврдош, Требиње