Прочитај ми чланакУ богатом јеловнику русофобних лажи, клевета и оптужби истиче се фраза „ТАМНИЦА НАРОДА“ (рус. `тюрьма́ наро́дов`) којом су русождери вазда описивали националну политику Руске државе.
Први је у свом спису „La Russie en 1839“ („Русија 1839“. Париз, 1843) Русију као „тамницу народа“ видео и описао Маркиз де Кистен (Marquis de Custine, 1790–1857).
Опис Русије као „Тамнице народа“ од маркиза је преузео жестоки мрзитељ православних Словена Фридрих Енгелс (нем. Friedrich Engels, 1820–95), по занимању „други отац комунизма“ (први је Маркс).
Фразу „тамница народа“ је од Енгелса преузео В. И. Лењин (рус. Влади́мир Ильи́ч Улья́нов Ле́нин, 1870–1924). Он је фразу употребио у једном предреволуционарном спису „К вопросу о национальной политике“ („О питању националне политике“, 1914) у коме жестоко критикује унутрашњу политику царске Русије.
Звучну фразу „тамница народа“, допуњену придевом „угњетених“, комунистичка интернационала је уградила у теоријске темеље своје пролетерске идеологије. Фраза је тада ушла у вокабулар списа и говора свих левих и десних, угњетених и полуугњетених народа и народности који су без права на самоопределење чамили у границама федералних држава као што су биле Аустроугарска, Османско царство, царска Русија и СССР, Краљевина СХС, прва и друга Југославија и многе друге.
Краљевина Југославија као прва и СФРЈ као друга Југославија нису имале великог изгледа да преживе, јер су ову федерацију подједнако мрзели и на смрт осудили и леваци (комунисти) и дешњаци (усташе и слични терористи). Комунисти су сматрали да је држава јужних Словена „умјетно склепана“ као „вештачка буржоаска творевина“ у којој владајућа српска класа угњетава и угрожава остале народе и мањине (народности).
Пре сто година (тачније 4. јануара 1924) одржана је у Београду Трећа конференција КП Југославије. На конференцији је усвојена Резолуција о националном питању која је полазила од тога да је „великосрпска хегемонија изазвала одбрамбено груписање хрватског и словеначког народа, као и покрета за аутономију Црне Горе, Босне, Војводине и за независност Македоније“. Свим овим сепаратистичким покретима домаћи комунисти су тада признали пуно право на „самоопредељење, отцепљење и образовање властитих држава“.
Од 17. јуна до 8. јула исте 1924. године, одржан је Пети конгрес комунистичке интернационале у Москви, где је донесена одлука о рушењу Југославије и њеној подели на мање државе. Делегати су пред југословенске комунисте поставили захтев да се „општа парола права народа на самоопредељење мора изразити у форми издвајања Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије и стварање од њих независних држава“. Одлука овог конгреса којим Коминтерна решава „Југословенско питање“ гласи: „Српска буржоазија спроводи хегемонију у Југославији. Остали народи су потчињени режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације. Срби, Хрвати и Словенци су различити народи и теорија о троименом народу је само маска великосрпског хегемонизма“.
Одлуку о издвајању и независности Словеније, Хрватске и Македоније, као и подстицање свих сепаратистичких покрета и њихове оружане борбе (ВМРО, качаци, усташе) прихватила је и КПЈ на Четвртом конгресу у Дрездену 1928. године. Од тада су југокомунисти и јавно позивали на разбијање Југославије, уз вечиту осуду „српске хегемоније“.
Ново Душаново царство
У свом изврсном аналитичком чланку „Срби ‘ново Душаново царство’ дали за три пропале Југославије“ („Србија данас“, 10.12.2018), српски дипломата Владимир Кршљанин пише да је „Краљевина СХС односно Југославија, створена после Првог светског рата, имала димензије Историјске Србије, па је у добром делу политичке јавности популарно и поздрављена као `ново Душаново царство`“.
Кршљанин затим тврди да су управо закључци из Дрездена 1928, под утицајем Коминтерне и ставова усвојених на Петом конгресу у Москви 1924. године, били кључни историјски чиниоци (зло)употребљени против Југославије.
Деведесетих година 20. века Југославија је на радост свих србождера коначно разбијена, а авнојевске границе су брзопотезно признате као међународне међе нових држава Словеније, Хрватске, БиХ, Македоније и Црне Горе, док се Србији оружаном агресијом (уранијумским бомбама) отима Стара Србија (Косово и Метохија). У Војводини се потхрањује сепаратизам, Република Српска је стално на удару и Србима је тамо трајно укинуто право на самоопредељење. Комшије поново прете ратом.
Иако су комунистичка идеологија и југословенска идеја готово уништиле српски народ, оне и даље живе у делу српске јавности. Испробани су сви сценарији. Југославија је била и монархија и република, имала је и краља и доживотног председника, и Србина и Хрвата, и намесништво и председништво, и бановине и републике, и централизовано и децентрализовано уређење. Ништа није помогло! Узалуд су Срби 1918. жртвовали своје две суверене државе, узалуд су поништавани идентитет и самопоштовање. Као Русија за Лењина, Југославија је за наше непријатеље била и до краја остала – ТАМНИЦА УГЊЕТЕНИХ НАРОДА.
Данас Срба у Лијепој Хрватској готово да више и нема, статистичка су грешка у Федерацији БиХ, на Космету живе окружени бодљикавим жицама, а у Црној Гори су грађани другог реда. У Србији, где се још помало питају о свом опстанку, изложени су српском самопорицању, самосатирању, самомржњи, аутоколонијализму и аутошовинизму. У свим овим дисциплинама менталне перверзије утркују се потомци комунистичких фанатика који се данас поносно представљају као – интелектуалци леве оријентације.
Благо нама с оваквим интелектуалцима.
