„…Биће произведени својеврсни безболни концентрациони логори за читава друштва, у којима ће људи, иако су им одузете све слободе, заправо уживати у томе, јер ће пропагандом и испирањем мозга бити тако растројени да неће имати никакве жеље за побуном. Контрола ума фармаколошким средствима представљаће коначну револуцију.“ (Олдос Хаксли (Aldous Huxley), 1894-1963, енглески писац и есејиста; 1961.године) „Ништа није незаконито ако стотину пословних људи одлучи да то уради.“ (Ендру Јанг (Andrew Jackson Young Junior), 1932, амерички политичар, дипломата и свештеник) „Експерти се добровољно нуде да мисле умјесто вас.“ (Боб Блек (Robert C. Blаck), 1951, друштвени теоретичар и анархиста)

Свјетски економски форум (СЕФ) (енг. World Economic Forum) званично је
непрофитна организација, чији је прокламовани циљ да „помогне
економијама и унаприједи свијет“. Али, његови стварни циљеви су „врли
нови свијет“ (Олдос Хаксли), без националних држава, приватног
власништва и без права људи да „владају својом душом и тијелом“.
Основан је 1971.године, са сједиштем у Женеви. Годишњи састанци
СЕФ-а се одржавају у швајцарском градићу Давосу. Ту се окупљају
„елитисти, глобалисти и технократе“, односно водећи, глобалистички
оријентисани, пословни људи, политичари, интелектуалци и новинари да
би расправљали о најважнијим текућим свјетским проблемима. Највише
тијело СЕФ-а је Оснивачки одбор од 22 члана, међу којима је и бивши
британски премијер Тони Блер.

(СЕФ) је једна од најмоћнијих свјетских организација романо-германске
„универзалне цивилизације“ („мјесто гдје крупне звјерке иду“), односно
организација „глобалне елите“, групе богатих и моћних појединаца који
дјелују наддржавно, односно изван државних граница. То је још једна од
полутајних организација „западних владара из сјенке“, која окупља
неизабране појединце, како би одлучили о политици коју желе да
спроведу на планетарном нивоу. Те полутајне организације раде на
принципу да нико од учесника не смије да поставља питања, нити да
открије никакве информације. Детаљи са састанака су скривени од
јавности.

СЕФ је организација која покушава да легализује свој утицај на
глобалном нивоу. Званично, на састанцима у Давосу разговара се о
питањима као што су „неједнакост, климатске промјене, међународна
сарадња…“ У њему су заступљене најутицајније особе у медијима,
политици, бизнису, науци, технологији и финансијама. Али, његов
стварни циљ је потпуна контрола човјечанства путем медија, науке и
технологије и преобликовање демократије ради формирања свјетске
владе.

Демократија се доживљава као препрека потпуној глобализацији. Наиме,
глобалисти су свјесни да не могу у потпуности управљати планетом ако
„постоје демократске процедуре које могу на власт довести оне који им
се не потчињавају“ (примјер Доналда Трампа).

Свјетску врхушку, „тајну западну владу“, чине „господари историје“ и
„господари свјетске игре“, „свјетска закулиса“, односно скуп одређених
монархистичких породица (прије свега, британски Виндзори) и старих
европских племићких породица Италије, Њемачке и Аустрије, те Ватикан,
банкари и индустријалци. Они су међусобно повезани пословним,
породичним и окултним везама и организовани у затворене ложе,
клубове и комисије. Предсједници држава и премијери на Западу су
њихове марионете које су унајмљене да остварују њихове интересе.
Према Олги Николајевној Четвериковој (1959, руска научница,
стручњак за религију и међународне односе) и „Ватикан покушава да
оствари моралне и тржишне императиве за достизање инклузивности и
стабилности капитализма…папа Франциско…активно разара католички
морал и моралност, да би католичку цркву потпуно уградио у дигиталну
цивилизацију…Човјек ће једноставно постати биолошки објекат којим
управљају.“

Неолиберализам, нажалост претежно, уобличава савремени живот.
Недовољно ограничено тржиште (од стране јавне власти у општем
интересу) и корпоративне структуре се намећу у свим сегментима
друштвеног живота. Британска премијерка Маргарет Тачер је
својевремено изјавила да „не постоји друштво“, што значи да постоје
само појединац, односно групе појединаца и њихови интереси. А један од
родоначелника либерализма, Фридрих фон Хајек (Friedrich August von
Hayek, 1899-1992, аустријски економиста и политички филозоф) је
говорио:

„Ја јесам за демократски изабране владе које ће бити потпуно слободне
да не спроводе оно због чега су их бирачи изабрали. Лично, више сам
склон либералној диктатури него демократској влади без либерализма.“
Ноам Чомски (Avram Noam Chomsky, 1928, амерички лингвиста,
филозоф и писац) је казао да „неолиберални режим поткопава јавни
суверенитет помјерањем моћи одлучивања од националних парламената
на виртуелни парламент кредитора и инвеститора, примарно
организованих у корпоративним институцијама“.

Александар Александрович Зиновјев (1922-2006, руски филозоф и
социолог) је писао и говорио да водећи западни медији „функционишу
дисциплинованије него да имају (комунистички – М.Г.) Централни
комитет“.

Амерички политички филозоф Френсис Фукујама (Francis Fukuyama,
1952) је погрешно означио „крај историје“ који, по њему, произилази из
тумачења да је „либерална демократија крајња тачка идеолошког развоја
и највиша форма власти коју је немогуће превазићи“. По њему,
либерална демократија нема алтернaтиву као „начело свјетског поретка
у будућности“. А то је доживљавање (нео)либерализма као политичке
теологије и универзалне религије.

Клаус Шваб (Klaus Schwab,1938, њемачки машински инжењер и
економиста) оснивач је и вјечити извршни директор СЕФ-а. У извјештају
СЕФ-а за 2010.годину, под називом „Глобални редизајн“, он наводи да
глобализованим свијетом најбоље може управљати „самоизабрана
коалиција мултинационалних компанија, влада (укључујући и систем УН-
а) и одабраних организација цивилног друштва“. Сматра да владе више
нијесу „претежно доминантни актери на свјетској позорници“ и да је
„дошло вријеме за нову парадигму актера међународног управљања“.
А у свом говору на Харварду, 2017.године, Шваб је казао:

„Оно на што смо јако поносни је да продиремо у глобалне кабинете
влада земаља с нашим младим лидерима СЕФ-а…попут канадског
премијера (Жистена) Тридоа (Justin Trudeau, 1971)…Знам да су
половина његовог кабинета, или чак више од половине… заправо млади
глобални лидери СЕФ-а…То је истина у Аргентини и истина је у
Француској, с предсједником – младим глобалним вођом (Емануел
Макрон – М.Г.)…“

У својој књизи „COVID – 19: The Great Reset“ („Велико преуређење“),
(2020), Шваб је изнио планове закулисних владара из сјенке за прелазак
садашњег у тзв. инклузивни капитализам („inclusive capitalism“, од енг.
include – обухватити, укључити…). и за ослобађање човјека од
приватне својине. „Велики ресет“ је план реорганизације свјетске
економије, у складу са дистопијском „Агендом 2030“. Подразумијева да
власник капитала, тобоже, узима у обзир, не само профит, него и
интересе свих чланова друштва и свих социјалних група. Стварни циљ је
да „господари новца“ постану господари свијета, те нови робовласнички
поредак, без својине, без папирног новца, са принудном евиденцијом и
контролом Великог брата.

Шваб пише и: „…највеће мултинационалне компаније ће преузети већу
друштвену одговорност, активније ће се укључити у јавни живот и биће
одговорне за опште добро.“ Јер, залагање западне мегакапиталистичке
„елите“ је и да ресурси неке државе припадају цијелом човјечанству
(читај: наднационалним корпорацијама).

Кенет Рогоф (Kenneth Rogoff, 1953, амерички економиста и шаховски
велемајстор), бивши високи функционер ММФ-а и Савјета за спољне
послове САД је, у свом раду „Трошкови и користи од постепеног укидања
папирног новца“, написао да је „…(папирни) новац извор зла и мора бити
уништен јер власти не могу да испрате сваки његов корак“. А савјетник и
америчке банке „Goldman Sachs“, Гиљермо де ла Дехеза (Giullermo de
la Dehesa Romero, 1941, шпански правник, економиста и политичар) је,
још 2007.године, написао да „…новац треба замијенити електронским
плаћањем да би се сваки корак могао испратити“.

И садашња инфлациона криза је „произведена“ и да би се свијет
натјерао да прихвати нову дигиталну валуту централних банака. Крајњи
циљ јесте стварање глобалног друштва у коме се „сав новац централно
издаје и контролише“.

Норвешки политичар и публициста Пол Стејган (Pal Steigan, 1949) је
написао да Швабов план значи „поновно рађање фашизма, али у новом
облику“. То је, по њему, неограничена диктатура финансијског капитала и
рат за пренос моћи и богатства.

Инклузивни капитализам је, званично, свјетски покрет усмјерен ка
стварању праведнијег и равномјернијег система расподјеле друштвеног
богатства, односно решењу проблема растуће неравномјерности у
расподјели доходака (благостања). Али, суштински, „Велики ресет“,
односно „инклузивни капитализам су „димне завјесе“ иза којих се скривају
планови глобалне елите за креирање посткапитализма – новог
феудализма, у циљу очувања и јачања власти постојеће глобалне
елите. То би био робовласнички систем (друштво) свеопште контроле
информација, токова електронског новца и понашања појединаца помоћу
друштвених мрежа.

Надаље, у својој књизи „Четврта индустријска револуција“ Клаус Шваб
пише:

„Владе морају да се прилагоде на то да ће, путем ове индустријске
револуције, власт често прелазити са државе на недржавне субјекте, као
и од организованих установа на слободне организоване мреже
цјелине…Овлашћења влада бивају ограничена дјеловањем конкурентних
центара моћи, који имају транснационални, регионални и локални, па и
лични карактер. Структуре микровласти могу да имају ограничавајуће
дејство на структуре макровласти, какве су владе савремених држава.“
И Дејвид Рокфелер је, 1999.године, казао да „нешто мора да замијени
владе, као такве, и мислим да то најбоље може да обави приватна
власт“.

Четврта индустријска револуција подразумијава промјену човјековог
генома, односно трансхуманизацију човјека. Према Олги Четвериковој,
директорки Центра за истраживање духовне културе у Москви,
трансхуманизам је постао најновији облик „еволуционог хуманизма“ и
еугенике. Циљ је стварање „постчовјека“ који има „тијело побољшано
имплантатима, бесполан је, вјештачки се размножава и има
мултипликовану индивидуу (двоструку свијест), биолошку и технолошку.
Постхумано чиповано биће, са киборг свијешћу, било би интегрисано у
свјетску информациону мрежу за контролу човјечанства.

Једном ријечју, човјек би се претворио у примитивног потрошача,
лишеног људске свијести и савјести, личног и националног идентитета.
„Бивство се редукује на квантитет“ (Данило Н. Баста, 1945, правник,
филозоф и академик САНУ).

У септембру 2015.године, 193 чланице УН једногласно су усвојиле, у
суштини, дистопијску „Агенду одрживог развоја 2030“, којом су
дефинисале правац усмјеравања човјечанства, уз обавезу да
прокламоване циљеве укључе у своје јавне политике. Темељни стубови
„Агенде 2030“ су „3 Е“ (economy, ecology, equity – економија, екологија,
једнакост). Посебно је наглашена важност регионалног територијалног
организовања којим треба да се превазиђе превелика „државоликост
међународног поретка“.

Збигњев Бжежински (Zbigniew Kazimierz Brzezinski, 1928-2017,
пољско-амерички политиколог и геополитичар) је, још 1995.године,
писао:

„Регионализација (доводи)…до остварења циља и стварања једне
свјетске владе. Национални суверенитет није више одржив концепт.“6

Значи, регионализација је средство глобалистичких неформалних
центара моћи за укидање суверених националних држава и националних
законодавних оквира. Супранационално право треба да има доминацију
над домаћим правом. Планирана је и „принудна политичка унификација у
оквиру универзалне државе“. (Арнолд Тојнби (Arnold Joseph Toynbee),
1889-1975, енглески историчар, филозоф историје и социолог).

Иначе, дистопија је облик тоталитарног друштва у коме су „сабране све
негативне тековине савремене цивилизације“. Такво друштво
карактерише свеопшта контрола јавних власти и непоштовање права и
слобода грађана.

Дистопијски карактер намјера СЕФ-а и „Агенде 2030“ јасно се разоткрива
из ријечи Ajде Oкен (Ida Auken, 1978) посланице у данском парламенту,
исказане 2016.године:

„Добро дошли у 2030. Не посједујем ништа, немам приватност и живот
никада није био бољи“?!

Она је написала и да је „куповина далека успомена у граду 2030, чији су
становници открили чисту енергију и позајмљују оно што им треба на
захтјев…“ Рекло би се, чист комунизам на дјелу!

„По плановима ултраглобалиста, људи без посла, који сједе кући, добиће
базни приход да се не би бунили и биће потопљени у виртуелну
реалност…“ (Андреј Иљич Фурсов, 1951, руски историчар).

Један од гласноговорника и идеолога глобалистичке агенде Жак Атали
(Jacques Attali, 1943, француски економиста и политичар и бивши
предсједник Европске банке за обнову и развој (ЕBRD)) је, још
1992.године, у својој књизи „Линија хоризонта“, написао:

„С једне стране, постојаће привилеговане елите које ће моћи да живе и
да се крећу гдје желе…Називам их „хиперномади“. С друге стране, на дну
љествице, биће „инфраномади“, који ће бити принуђени да се непрестано
крећу како би дошли до хране и крова над главом у подношљивим
климатским условима…Људи ће изгубити традиционалну везаност за
земљу, заједницу, породицу…“

Значи, становници би били под сталним електронским надзором, без
осјећања за домовину, вјеру, претке и, живјели би, искључиво, као
потрошачи.

Треба се подсјетити да је и Збигњев Бжежински говорио о „контроли
маса путем „атеизације“ религије, масовних спортских догађаја,
необузданих сексуалних побуда, рок музике и наркотика“.

Глобалисти се залажу и за „поновну калибрацију (ново подешавање,
преиспитивање – М.Г.) слободе говора“, односно „калибрацију читавог
низа људских права која се одвијају на интернету…“ под видом тобожње
заштите „слободе од насиља“. То подразумијева непрестана
ограничавања слободе говора путем цензуре и строге контроле
интернета, прије свега.

Планирано је и микро управљање људским понашањем, односно
контрола оног што мислимо, куда идемо, што говоримо, што једемо и што
носимо путем „индивидуалног праћења угљениковог отиска“, пилулама
које садрже микрочипове и вакцине, те путем цензуре, пропаганде и
контроле друштвених мрежа. Контрола ума (односно оног што особа
„види“ у свом уму) остваривала би се и путем звучних таласа,.
СЕФ планира и контролу влада, а тиме и држава, користећи државнике
као зомбије, контролом њиховог ума (тзв. „манџуријски кандидати“).
Лари Пејџ (Lawrence Larry Page, 1973, амерички информатичар,
саоснивач компаније „Гугл“) један од оснивача „Гугл“-а, је казао:
„Људи стварају и остављају огроман број података о себи својом
претрагом и то се може искористити.“

План ултраглобалиста, у процесу „великог ресетовања“, јесте и брзо
смањивање броја становника планете на програмски минимум – 3
милијарде људи. Године 2021, Роберто Чинголани, министар за
еколошку трансформацију у влади ултраглобалисте Марија Драгија је
изјавио:

„Планета је планирана за 3 милијарде људи. Нас је сувише, ми смо
паразити.“

И Хенри Кисинџер (њем. Heinz Alfred Kissinger, 1923) је још, као
државни секретар, за мандата предсједника Ричарда Никсона, сачинио
„Меморандум за националну безбједност 200“. У њему се, између
осталог, наводи:

„…Смањење становништва, почевши од земаља тзв. Трећег свијета,
мора да буде примарни циљ америчке спољне политике…“.
Постоје и планови да до 2050.године, најмање 4 милијарде „бескорисних
изјелица“ нестане са Земље. То би се постигло ограничавањем рађања,
инсценирањем епидемија свјетских болести, расељавањем
становништва (програмираним миграцијама) и изазивањем вјештачких
несташица воде, хране и љекова. Преживјели би били „навикнути на
послушност“. Средња класа би нестала, постојали би само господари и
потчињени. Природна породица, национални понос и државни идентитет
били би разорени.

У том циљу је (као и ради богаћења мегакапиталиста путем тзв.
фармацеутске мафије) изазвана и пандемија ковид вирусом. Године
2020. и 2021. градови широм свијета су били подвргнути масовним и
драстичним затварањима (енг. lockdown). СЕФ је ковид пандемију
доживљавао као „прилику“, за преобликовање човјечанства, односно за
преуређење цјелокупне структуре свијета, ради остварења друштвених и
политичких интереса глобалистичке „елите“.

Да је тзв. инклузивни капитализам само параван за обману домаће и
свјетске јавности доказ је и контролисано преусмјеравање свјетских
токова капитала и новца ка одабраној групи мегакорпорација (банке и
инвестициони фондови – „господари новца“), њиховим финансијско –
менаџерским структурама и акционарима путем дивиденди.
То доводи и до повећања јаза између богатих и сиромашних. Према
подацима из 2021.године, 2.153 милијардера посједује богатство колико
и 60 одсто Земљана.

Глобалистички политички мотивисаним одлукама, од кризе из
2008.године до дана данашњег, Федералне резерве САД (FED), Банка
Енглеске, Европска централна банка (ЕЦБ) и Банка Јапана и друге
централне банке држава Запада креирале су енормне кредите
(„хеликоптерски новац“), како би спасавале мега финансијске
институције. Према процјенама економских стручњака, до 2022.године, у
банкарске системе је „упумпано“ око 25 билиона долара куповином
обвезница (путем „квантитативних олакшања“), и откупом сумњивих
(контаминираних) актива, попут хипотекарних хартија од вриједности.
Највеће западне банке позајмљивале су милијарде долара својим
водећим корпоративним клијентима- компанијама. Тај новац није
коришћен за инвестирање у нове производне технологије, него за
„надувавање“ вриједности акција тих компанија. То је тзв. „откуп акција“
(енг. „stock buy backs“), ради максимализације њихове вриједности. То је
довело до огромног раста тржишне капитализације (број акција помножен
са њиховом вриједношћу) и компанија које нијесу оствариле никакав
профит.

Послије оснивања FED као приватног акционарског друштва,
1913.године, САД не могу да издају сопствени новац, већ су принуђене
да се код FED задужују за сваки долар и да за ту услугу плаћају камату.
Нико нема право увида (нити право на ревизију) у трансакције FED-а.
Мегакапиталисти, преко емисионог прихода FED-а на долар, као свјетске9
резервне валуте, преливају инфлацију на остатак свијета и присвајају
реална богатства других земаља.

Количина новца у оптицају, у САД је десетак пута већа од вриједности
БДП. Вишак је пласиран у тзв. виртуелну економију, односно у
вриједносно мултипликована финансијска тржишта и ризичне
вриједносне папире.

Од јануара 2020.године, FED су „упумпале“ у свјетски банкарски систем
око девет билиона долара, по готово нултим каматним стопама. Тиме је
амерички федерални дуг порастао са 35 одсто БДП-а на данашњих 129
одсто БДП-а.

Међутим, сада је циљ FED и других водећих централних банака Запада
да, по задатку мегакапиталиста, „квантитативним затезањем“ и растом
каматних стопа драстично смање ликвидност економских субјеката.

Циљ није спречавање инфлације, него наметање глобалне контроле
„имовине и богатства, било да се ради о некретнинама, пољопривредним
газдинствима, сировинама, индустрији, па чак и храни и води“. Долази до
драматичног раста цијена хране и горива и њихових програмираних
несташица. И диктат глобалиста за увођење „зелене енергије“ подиже
инфлациону спиралу.

Највећа брана глобализму јесте текућа мултиполарна активност Русије и
Кине, прије свега, али и осталих чланица BRIKS-a, уз подршку
националних влада које воде рачуна о интересима својих (убједљиво
већинских) држава и грађана.

Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и
дипломирани економиста, из Подгорице

https://t.co/MiQ616twad

— СРБИН инфо (@srbininfo) July 13, 2022

Извор: srbin.info

Ознаке: ресетовање и програмирање човека, Светски Економски Форум