Прочитај ми чланакПише Андреј Манојло, професор Московског државног универзитета „Ломоносов”, члан научног савета при Савету безбедности Русије
Пише Андреј Манојло, професор Московског државног универзитета „Ломоносов”, члан научног савета при Савету безбедности Русије
Честитајући студентима Московског државног универзитета за међународне односе почетак нове школске године, министар иностраних послова РФ Сергеј Лавров одржао је програмски говор, који одржава став Русије о свим кључним векторима спољне политике.
Између осталог, истакао је да на путу ка мултиполарном свету постоје препреке које произлазе „из тежње наших западних партнера да задрже глобалну доминацију… Они претендују на монопол на истину и користе широк спектар, по правилу, нелегитимних метода примене”. А руски приступ решавању међународних проблема дели огромна већина држава.
Другим речима, свет се уморио од сталних покушаја мешања САД у унутрашње ствари суверених држава.
То је заиста тако: у свету расте незадовољство због грубих метода којима САД учвршћују своју доминацију у светској политици. При томе се САД не мешају само у ствари земаља „трећег света”, већ и својих најближих војно-политичких савезника на Западу — Немачке, Француске и Италије.
Тајне службе САД прислушкују телефонске разговоре лидера западних држава, а затим користе те податке за њихово уцењивање, и то никога више не изненађује нити доводи до побуне.
САД силом намећу европским савезницима погибељне по њих антируске санкције, и просвећене европске земље, које се диче својом традицијом и културом, принуђене су да се потчињавају.
Европа, која је некада колонизовала Дивљи Запад, данас је фактички постала полуколонија Сједињених Држава, које се труде да дефинитивно учврсте своју контролу над њом. Између осталог, стежући око врата ЕУ омчу Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства, које ставља националне владе европских држава у ропску зависност од америчких транснационалних корпорација.
Такав потрошачки однос САД према својим европским савезницима, који су, треба рећи, учествовали у свим војним авантурама Вашингтона у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији, а затим и у Украјини, изазива код Европљана не само разочарење и неверицу, већ и озбиљну раздраженост.
Европљани разумеју да их користе као домородце током колонизације Новог Света. Али, при том покушавају да се понашају као да је све нормално и да се ништа не дешава. Нико од њих никако да смогне снаге да упути изазов потпуно иструлелом диктату САД.
Једина земља последњих деценија која се одлучила на тај корак је Русија.
Сједињене Државе, за разлику од својих колега из Старог Света, заиста се у светској политици понашају грубо, цинично и прилично прорачунато: оне не презају од примене силе ако унапред знају да је пред њима слаб противник, који није у стању да пружи достојан отпор. То је и у складу са протестантским менталитетом, чији су основни принципи „успешност” као знак изабраности од Бога и „корисност крајњег резултата”: циљ оправдава средство, „ништа лично”.
Ако је циљ увођење демократије по целом свету – за постизање тог циља подобна су било која средства, укључујући ратове.
У том случају, ако мета не може да се сломи из првог покушаја, користе се софистициранији и скупљи методи. На пример, „обојене револуције”, које су технологија организовања државних преврата, који се представљају као спонтани бунт народних маса које се не слажу с политиком актуелне власти.
„Народне” демонстрације прати прави информативни рат, у чијем су фокусу најважнији државни функционери и елите које подржавају власт. Појављују се „непознати снајперисти”, који дају први подстицај масовном крвопролићу с обе стране — рад тих група је забележен у Виљнусу и Кијеву. Американци могу да мењају географију коришћења тих метода, али карактеристични рукопис извршилаца је увек исти, онај који указује на земљу њиховог порекла.
Европа у тој игри, коју воде Сједињене Државе, има прилично чудно место.
С једне стране, Европљани су дуго беспоговорно подржавали све потезе Вашингтона, послушно су учествовали у свим војним конфликтима на Блиском Истоку, у Африци и Азији и трпели губитке. Између осталог, управо су енглеско-француске снаге започеле војну интервенцију у Либији. При томе су САД обећале својим европским савезницима својеврстан „кишобран” — да их заштите од свих могућих претњи.
Међутим, када је Исламска држава, која је настала као резултат планиране делатности САД, дошла у Европу и активирала бомбе у Паризу и организовала терористички напад у Ници, САД су скромно обавестиле Французе да је „спасавање дављеника на самим дављеницима”, није требало гурати се у Либију.
Испоставило се да је „кишобран” заправо бушан.
Анализирајући принципе спољне политике Вашингтона, долази се до закључка да САД у принципу не могу да се помире са мишљу да у свету може да постоји мишљење које се разликује од њиховог. Или да могу да постоје државе које воде самосталну политику, без обазирања на Белу кућу или Стејт департмент.
То многи повезују с тиме што САД на све начине покушавају да задрже своју глобалну доминацију, која је настала у периоду епохе униполарног света. О томе је, између осталог, говорио Лавров, истичући да САД не желе да примете да се свет променио и постао мултиполаран.
Поред тога, карактеристична црта америчке политике је и то што су Американци млада нација у светској политици и понашају се као импулсивни тинејџери који направе глупости, а флеке нека ваде други. Пример је најезда миграната у Европу, која је изазвана „арапским пролећем” и ратовима у Либији и Сирји, чији су аутори Американци.
САД не размишљају о последицама, и то је колосални проблем за безбедност данашњег света.
