Pročitaj mi članakBilo bi pogrešno sagledavati kovid debakl samo kao skup loših odredbi. Pravi problem je u tome da su pojedini „eksperti“ mogli da donose odredbe koje su obavezujuće za sve
Током ковида људима је говорено шта да раде, а шта да не раде. Речено им је да не смеју да шетају парком, да морају да затворе своје бизнисе, да деца не могу да иду у школе, да нико не сме да иде у радњу без маске, да не могу да имају посао без вакцине итд. У свему томе, људи су мислили да ће их закон заштитити. Али није. Зашто?
Криза широм отвара могућност да се занемари владавина права. Чини се да се током кризâ ствара простор да се законска подлога мења. Систем власти заснован је на идеји да су законодавна, извршна и судска власт одвојене и да једна другу спутавају да се отме контроли. У владавини права, административна власт не би смела ништа да уради уколико законодавна власт није донела статут или одредбу. Ипак, током ковида били смо сведоци надмоћи и тријумфа административне (извршне) власти. Законодавна власт, уместо да доноси одредбе које садрже сва правила, у ствари доноси одлуке којима само делегира власт доношења одлука извршној власти (администрацији, државним експертима). Тако, правила која диктирају свакодневни живот појединаца сачињена су од стране администрације.
Неко ће рећи: Па, суд ће то спречити, јер очигледно да администрација узурпира законодавну власт. Али, суд је одавно прогледао кроз прсте администрацији и државним експертима, јер на крају крајева, они су „експерти“, а ми нисмо.
Премиса административне државе је да има дискреционо право да доноси одлуке по питању општег добра. Када говоримо о подацима, о лековима, о томе да ли маске штите или не, да ли су вакцине безбедне и ефикасне, ми у ствари расправљамо о томе шта је за опште добро. Али, то не доводи у питање премису аргумента административне државе.
Сваки аргумент се може свести на две премисе и закључак. Прва премиса је: административна власт тј. државни експерти имају дискреционо право да одређују опште добро. Друга премиса је: државни експерти су наложили обавезну вакцинацију. Овде посебно истичемо да обе премисе не говоре о сигурности, ефикасности и проверености вакцина, или шта је за опште добро, већ само истичу шта државни експерти имају власт да учине. Закључак следи: Дакле, обавезна вакцинација је за опште добро.
Али, не може се побити закључак без преиспитивања премисе – дискреционо право да одлучују шта је за опште добро. Да ли су ограничавања кретања дала резултате? Да ли су маске ефикасне или не? Да ли су вакцине сигурне и да ли су спречиле добијање и ширење вируса? Да ли је тзв. социјална дистанца морала да буде баш два метра, или је могла да буде четири, а можда и само један метар итд.? Која су истраживања доступна по овим питањима? Све су ово, свакако важна питања, но сва ова питања покушавају да објасне шта је за опште добро. Али, концентрисати се на то значи промашити поенту, промашити проблем. Проблем је у првом делу премисе, а то је да „експерти“ имају дискреционо право да нам говоре шта сви колективно да радимо за опште добро.
Било би погрешно сагледавати ковид дебакл као скуп лоших одредби, иако јесте свакако и то. Али, прави проблем је у томе да су поједини „експерти“, унутар правног система, могли да доносе те одредбе које су обавезујуће за све. Уколико државни експерти имају власт да доносе одредбе које потиру иначе загарантована права грађана као појединаца, лоше ствари следе неизбежно.
Не могу да замислим обавезу суда која ће бити преча, и овлашћење суда које ће бити важније да се примењује, од овлашћења да држи јавна тела унутар њихових права. Оног тренутка када јавна тела преступе своја права, она то чине на штету појединаца
Линдли М. Р. 1899.
КОРОНА ЛУДИЛО „Старе вакцине против короне више нису ефикасне, очекују се нове“https://t.co/VWZbguEaSx
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 19, 2023
