Pročitaj mi članakBilo bi pogrešno sagledavati kovid debakl samo kao skup loših odredbi. Pravi problem je u tome da su pojedini „eksperti“ mogli da donose odredbe koje su obavezujuće za sve
Tokom kovida ljudima je govoreno šta da rade, a šta da ne rade. Rečeno im je da ne smeju da šetaju parkom, da moraju da zatvore svoje biznise, da deca ne mogu da idu u škole, da niko ne sme da ide u radnju bez maske, da ne mogu da imaju posao bez vakcine itd. U svemu tome, ljudi su mislili da će ih zakon zaštititi. Ali nije. Zašto?
Kriza širom otvara mogućnost da se zanemari vladavina prava. Čini se da se tokom krizâ stvara prostor da se zakonska podloga menja. Sistem vlasti zasnovan je na ideji da su zakonodavna, izvršna i sudska vlast odvojene i da jedna drugu sputavaju da se otme kontroli. U vladavini prava, administrativna vlast ne bi smela ništa da uradi ukoliko zakonodavna vlast nije donela statut ili odredbu. Ipak, tokom kovida bili smo svedoci nadmoći i trijumfa administrativne (izvršne) vlasti. Zakonodavna vlast, umesto da donosi odredbe koje sadrže sva pravila, u stvari donosi odluke kojima samo delegira vlast donošenja odluka izvršnoj vlasti (administraciji, državnim ekspertima). Tako, pravila koja diktiraju svakodnevni život pojedinaca sačinjena su od strane administracije.
Neko će reći: Pa, sud će to sprečiti, jer očigledno da administracija uzurpira zakonodavnu vlast. Ali, sud je odavno progledao kroz prste administraciji i državnim ekspertima, jer na kraju krajeva, oni su „eksperti“, a mi nismo.
Premisa administrativne države je da ima diskreciono pravo da donosi odluke po pitanju opšteg dobra. Kada govorimo o podacima, o lekovima, o tome da li maske štite ili ne, da li su vakcine bezbedne i efikasne, mi u stvari raspravljamo o tome šta je za opšte dobro. Ali, to ne dovodi u pitanje premisu argumenta administrativne države.
Svaki argument se može svesti na dve premise i zaključak. Prva premisa je: administrativna vlast tj. državni eksperti imaju diskreciono pravo da određuju opšte dobro. Druga premisa je: državni eksperti su naložili obaveznu vakcinaciju. Ovde posebno ističemo da obe premise ne govore o sigurnosti, efikasnosti i proverenosti vakcina, ili šta je za opšte dobro, već samo ističu šta državni eksperti imaju vlast da učine. Zaključak sledi: Dakle, obavezna vakcinacija je za opšte dobro.
Ali, ne može se pobiti zaključak bez preispitivanja premise – diskreciono pravo da odlučuju šta je za opšte dobro. Da li su ograničavanja kretanja dala rezultate? Da li su maske efikasne ili ne? Da li su vakcine sigurne i da li su sprečile dobijanje i širenje virusa? Da li je tzv. socijalna distanca morala da bude baš dva metra, ili je mogla da bude četiri, a možda i samo jedan metar itd.? Koja su istraživanja dostupna po ovim pitanjima? Sve su ovo, svakako važna pitanja, no sva ova pitanja pokušavaju da objasne šta je za opšte dobro. Ali, koncentrisati se na to znači promašiti poentu, promašiti problem. Problem je u prvom delu premise, a to je da „eksperti“ imaju diskreciono pravo da nam govore šta svi kolektivno da radimo za opšte dobro.
Bilo bi pogrešno sagledavati kovid debakl kao skup loših odredbi, iako jeste svakako i to. Ali, pravi problem je u tome da su pojedini „eksperti“, unutar pravnog sistema, mogli da donose te odredbe koje su obavezujuće za sve. Ukoliko državni eksperti imaju vlast da donose odredbe koje potiru inače zagarantovana prava građana kao pojedinaca, loše stvari slede neizbežno.
Ne mogu da zamislim obavezu suda koja će biti preča, i ovlašćenje suda koje će biti važnije da se primenjuje, od ovlašćenja da drži javna tela unutar njihovih prava. Onog trenutka kada javna tela prestupe svoja prava, ona to čine na štetu pojedinaca
Lindli M. R. 1899.
KORONA LUDILO „Stare vakcine protiv korone više nisu efikasne, očekuju se nove“https://t.co/VWZbguEaSx
— SRBIN info (@srbininfo) September 19, 2023
