Прочитај ми чланак
На годишњицу пробоја логораша, 22/4 у АБФ Штокхолм, у овдашњем Храму светог Саве одржан је Дан сјећања на жртве Јасеновачких логора. Бројним учесницима, нашим људима и Швеђанима говорио је професор Србољуб Живановић, предсједник Међународне комисије за истину о јасеновачким жртвама из Лондона.
Излагање Професора Живановића, учесника прве стручне комисије која је 1964. године вршила пробна ископавања у масовним гробницама у Доњој Градини, присутни су саслушали са интересовањем али и запрепашћењем. Стручњак из Лондона је изнио обиље података о потресним налазима комисје, о својим досадашњим истраживањима масовног помора Срба, Јевреја, рома и антифашиста као и о резултатима до којих су дошли истраживачи из бивше Југославије и свијета. Нажалост налази ове комисије су објављени тек 1992. године. Услиједила су бројна питања присутних, међу којима сe два посебно издвајаjу: Чиме се могу објаснити невиђене бруталности и таква масовност усташких злочина и зашто се тако мало зна, говори и пише о Јасеновцу?
Професор Живановић је додатно појаснио да су клице мржње посијане од стране свештенства Католичке цркве, Католичке акције и тадашњих власти још почетком 20. вијека, када су се догодили масовни напади на Србе у Загребу. Након тога су услиједили масовни злочини хрватских и аустоугарских војника у Србији за вријеме првог свјетског рата. Послије пораза у том рату код католичког клера и хрватских ексремиста је нарастао и кулминисао реваншизам и створени планови за уништење, прогон и покрштавање Срба. Ово је и спроведено у току Другог свјетског рата. Масовне злочине нису чинили Њемци, већ хрватска држава својим расистичким законима и њена војска, усташе, крижари и 2/3 свештеника.
Професор Србољуб Живановић, предсједник Међународне комисије за истину о јасеновачким жртвама из Лондона
Што се тиче недовољног информисања о злочинима Живановић је објаснио да то није чудно, јер је комустичком режиму парола о „братсву и јединству“ била важнија од истине и додао да су комунисти још и току Другог свјетског рата преговарали са усташама. Навео примјер пред рат подписаног споразума између предствника КПЈ Моше Пијаде и Миле Будака, касније високог функционера усташке НДХ.
На примједбе присутних да се ни данас довољно не ради на његовању достојног сјећања на стотине и стотине хиљада Јасеновачких жртава, пошто су некадашње пароле „братству и јединству“ замијењене новим захтјевима о потреби регионалне сарадње и помирења, Живановић је указао ту остаје још доста да се ради и да види само извјестан помак у Републици Српској, гдје је уз сарадњу са сручњацима Музеја Јад Вашем из Јеруслема започело укључивање грађе о Јасеновцу у школске програме.
На питања о бројним покушајима да се монструозни злочини у Јасеноцу потисну и умањи бррој жртава, Професор Живановић је закључио да нема смисла спорити се о броју жртава и подвукао да масовне гробнице и посмртни остаци страдалих и данас постоје у Јасеновцу и Доњој Градини. То је највећи српски град под земљом и то нико не може оспорити. Остаје наша вјечна дужност да се и на стратишту Доња Градина изгради адекватно спомен обиљежје, које ће за сва вемена достојно служити као страшна опомена будућим генерацијама.
У оквиру програма приказан је документарни филм Бранка Лазића „Били су само дјеца“. Органиазтори и овогошњег помена Јасеновачким жртвама су НВО Биро Републике Српске у Шведској, Задужбина „Царица Јелена“ уз подршку АБФ и Парохије Свети Сава Штокхолм.
Извор: Међународна комисија за истину о јасеновачким жртвама; Србин.инфо
