Прочитај ми чланак
Увек сам се поносио нашим батаљоном. И када су времена наметала неке, друге вредности, говорио сам: „Младост 1914. је лекција.“
Ове редове потписао је Миладин Пећинар, један од 1.300 каплара легендарног батаљона српске војске. Био је студент друге године Грађевинског факултета Универзитета у Београду. А двадесетогодишњак у првим редовима на славној Колубари. Надјачао је голготу Албаније. Исцрпљен стигао на Крф и онде се опоравио. Одавне је кренуо на Солунски фронт. Прве борбе зауставиле су младог ратника у Скочивиру, на падинама Кајмакчалана.
Тешке повреде. Покидане вене и мишићи ноге. Судбина му, ипак, није наменила крај. Другови су га извукли, опорављао се и опоравио у енглеској болници „Вертекари“ у Солуну. И, на срећу, дуго служио отаџбини и народу све док му, у 81. години, смрт није потписала живот.
А он, млади српски каплар, под редним бројем 300 (колико ли судбине има у овој округлој стотки) никада није прежалио „зашто се и њему није просрећило да отвори капију слободе поробљене и оклеветане Србије“.
– Довољно си ти дао борби: треба да наставиш студије. Србији су потребни и школовани људи – казао му је Божо Терзић, министар и генерал, испраћајући га, невољног, на студије у Рим. Такву одлуку донела је Влада. Да преживели студенти који су прекинули школовање, студије и наставе.
Међу 130 студената (опет ова симболика броја) углавном техничких наука, кренуло је у откоманду, у Италију, после које ће Миладин Пећинар укњижити биографију за пет живота.
За почетак, толико из небројених страница докумената. Фотографија. Записа. Миладинових, личних, али и оних које чувају ентузијасти, посвећеници славне епопеје: Удружење старих ратника у Београду, у једном собичку престоничког Дома Војске Србије.
Траг нас је, потом, довео до београдског Обилићевог венца. До унука славног и умног претка Миладина Пећинара. Питамо се, успут, колико ли је међу стотинама страдалих ђака и студената било оваквих умова, жртвованих за слободу Србије.
Улица Поп Лукина, пет лепих београдских дама, стаситих и стамених, чувају сећања на деду Миладина. Срдачно су нам отвориле врата дома који је лично он пројектовао и градио.
Жене се представљају редом: Зорана Пећинар Ћирјанић. Ивана Јакшић. Љиљана и Ружица Јокић, Милица Ивковић. Оне су ћерке Предрага, Зорана и Гордане. Синова и мезимице славног ратника и исто тако славног научника Пећинара. Једноставне и по свему скромне, као што је и он био. А, неко је једном записао: „Само истински вредни људи нису имали потребу да се уздижу и хвале.“
– Ваљда су то гени – кажу нам, уз смешак ове даме.
– И да немамо гене, деда нас је вазда учио да није вредност у хвалисању, него у делу које иза тебе остаје.
Сваки кутак дома њиховог деде, који је сада њихов, обележен је трајањем славног претка. Њихов живот је између ратних фотографија, ордења… Миладин Пећинар одликован је Албанском споменицом, Орденом белог орла, Орденом Светог Саве и Југословенске круне. После Другог рата, нова држава га је одликовала Орденом заслуга за народ. Добио је и две Октобарске награде Београда, Седмојулску и Награду АВНОЈ-а. Доказао се у струци, каква је била насушно потребна новој држави. Струка хидраулике и хидрауличке конструкције.
Фотографије хидроцентрала које је пројектовао, војнички сандуци из 1914, успомене са породичних окупљања за Божић, Васкрс, Ђурђиц, крсну славу Пећинара… Посебно место припада златиборском Љубишу, одакле је Миладин, као дечак, пошао на пут незаборава.
Замрзнути кадрови. Венчање са Милицом, ћерком угледног београдског професора Светолика Стевановића, директора Прве мушке београдске гимназије… Његови пројекти оживотворени у бившој великој Југославији… Посвете студената… Живот је пет жена између оваквих реликвија.
И ко би, све то, вредно читавог једног романа, уденуо у један новински текст. И ко би, сваку од пет прича наших саговорница, сажео на шест стубаца.
– Он нас је све окупљао око себе – кажу унуке Миладина Пећинара. – Окупљао нас, као и децу своју. У празничним данима, углавном, он би повео разговор о свом ратном путу. И у томе је имао меру. Није нас, што би данас деца рекла, смарао. Свака његова реч пала би тамо где треба. Звонила у тишини. Порука је била: „Мање је важно шта ко говори, важније је шта уме да уради“. Тако је читав живот живео.
Сећају се унуке да је у једном интервјуу државној телевизији, 1973, пред смрт казао: „У овом друштву допада ми се што се земља гради, али ми се не допада како се омладина васпитава“. На питање: „Како ви мислите да се то промени?“, одговорио је: „Револуцијом!“
Не сећају се унуке да ли су питање и одговор били емитовани. Али се сећају да је говорио: „Србија је, после Великог рата, проиграла шансу да се омеђи онако како су је омеђили ослободиоци“. Касније је зборио: „Укалупљени смо у ово братство и јединство, уз поштовање свих и свим народима, али то ће нас дебело коштати.“
Унукама се, чини се, ипак најдубље урезала порука дединог ратног друга Николе Вранића из Вишеграда.
– Стално је понављао ту поруку: „И, како рече мој Никола, Аустријанци ће нам се за победу и мртвима светити“.
У међувремену, док је био председник Друштва српских ратника, покренуо је иницијативу да се на Рајцу капларима подигне споменик. Онај који је симбол страдања и славе. А, онај, који је њему лично посвећен на Златибору – није дочекао. После три деценије од смрти професора Пећинара, студент Мирко Мелентијевић је казао: „Ако нечије дело не бледи ни после тридесет година од смрти, као што је дело нашег професора, он је вредан споменика“.
У ЧАСТ СВОГ НАРОДА
На тридесетогодишњицу од смрти каплара и академика Миладина Пећинара, 2003. године, када му је подигнут споменик на Златибору, штампана је и књига његових сећања на ратни пут, али и пут српске науке, у новој Југославији. У посвети књизи „Од Србије до Југославије“, Миладина из Љубиша, Љубивоје Ршумовић је записао: „Као што је стручно и с љубављу помогао свом завичају, предано и неуморно, целог живота Миладин је радио на ползу свог народа српског. Његове хидроцентрале и водоводи и данас нас греју и поје. И дуго ће нас грејати и појити“.
ДЕЛО ГА НАДЖИВЕЛО
Иза Миладина Пећинара, каплара из 1914. године и југословенског научника, остало је његово дело. После лекције 1.300 каплара, исписао је 49 радова и уџбеника. Конструисао је хидроцентрале на Тресци код Скопља, више водовода у Србији. Пионир је модерне југословенске хидротехнике. Обновио изворишта многих бања у Србији: одужили су му се бањски радници тако што су му једном месечно, а понекад и недељно слали пакет минералне воде.
(Вечерње новости)
