Прича о 1.300 каплара – како је младост Србије ПОЛОЖИЛА ЖИВОТ за своју земљу?

0

Да могу да говоре о тренуцима када су задрхтале, српски путеви, улице и жележничке шине, сигурно би издвојиле један тренутак као нешто најпотресније што су видели у својој више вековној исторји.

Голобради, тек замомчени, још са распоредом часова и предавања у глави, српски ђаци, оно најбитније и најважније што смо имали те 1914. године, громко и пркосно су певали и марширали право у смрт, преносећи тако причу о 1.300 каплара право у бесмртност.


Ако бисмо их упоређивали са цвећем, 1.300 каплара су били најлепши, тек процвали, пупољици руже склоњени од ратног вихора, као залог за будућност Србије. Будући да је војна готовост Аустоугарске у „Великом рату“ била бројчано већа од Српске, било је јасно да ће нашој земљи бити потребан сваки војно способан мушкарац у одбрани отаџбине.

Међутим, како се мислило и на будућност ратовања, највећи део њих склоњен је у Скопље, где су похађали Војну школу за старешнине. Сви они који су старосно доспели за служење војног рока или су пролонгирали служење због школовања, послати су у Војну школу где је обуком руководио потпуковник Душан Глишић из Чачка, ветеран балканских ратова. Махом између 21 и 24 године живота, ти младићи су били највредније благо Србије, интелектуални крем, памет, снага и последњи бастион свега вредног што је Србија тада имала . Како ће се касније испоставити, и лавља храброст која није марила за свој живот у борби за очување сваког педља земље Србије.

Како је непријатељ био бројчано надмочнији, а одбрана Србије завислила од сваког пара руку које су могле да држе пушку и да пуне топовске цеви, раније него што је планирано, добили су позив да се прикључе снагама српске војске.

Након победе у Церској бици, где је Србија однела поеду над бројчано и наоружано јачом Аустоугарском, наша војска је почела да трпи последице. Након што су одбили напад, војска је почела да се повлачи, остајала је без муниције, хране и одеће, те је морал код војника био на веома ниским гранама.

А онда је, пред нову, за Србију, веома важну битку, ону Колубарску, дошла потребна ињекција морала у виду 1.300 каплара.

Био је 15. новембар 1914. године када је отаџбина тешког, најтврђег срца, морала да позове своје соколове да је бране. А, они, као да су једва дочекали тај позив, сви до једног, под вођством потпуковника Душана Глишића. Деца сељака, политичара, писаца, глумаца, рабаџија, стајала су раме уз раме са само једним циљем у глави – одбранити Србију по цену живота.

– Наше униформе су биле старе турске блузе и чакшире, испробијане куршумима са траговима опорне крви, које смо сами крпили. Цокуле нисмо имали, већ смо били у сопственим ципелама, какве је ко имао, једино смо имали нове војничке шињеле и шајкаче – сведочио је Миладин Пећинар, један од 1.300 каплара, касније академик, угледни професор и велики градитељ хидроцентрала и водовода.

Већ следећег дана, 16. новембра 1914. године, потпуковник Глишић, командант батаљона, послао је српске цветове у пуној ратној опреми Врховној команди земље. На станици у Скопљу, народ је великом броју посматрао капларе како храбро и са песмом корачају.

Са њихових усана, из грла, у етар су летеле патротске песме којима су међусобно соколили“ „Ој Србијо, мила мати, увек ћу те тако звати, Хеј, трубачу, с бујне Дрине, Дед, затруби збор, Нек, одјекне шар-планина, Ловћен, Дурмитор, Хај’те, браћо, хај’те, Срби устајте, Хај те, браћо, хај те, своје недајте, Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена Ал’ осташе деца њена, Што би дике оде у војнике. Што би шкарта оста да се карта. – пише портал РТС-а, по сећању једног од преживелих каплара, Тадије Пејовића.

Сузе, песма и цвеће

Како је записао у својим мемоарима, Пејовић, који се касније налазио и на челу „Удружења 1300 каплара“, грађани Скопља су им под ноге бацали букете цвећа.

На фронту су их, пак, прекаљени војници дочекали са неверицом, помало равнодушно, са реченицом „Што су вас послали да узалуд изгинете“. Међутим, убрзо су промненили мишљење, а ђачки батаљон је показао шта може.

Колико је ова битка била важна за српски народ и колико су ти младићи волели своју отаџбину, најбоље говоре речи сина једног српског сељака, а коју је пронашао у списима из Великог рата новинар Блица Дарко Николић током истраживања за књигу „Гвоздени пук“.

Наиме, двојица синова генерала Павла Бошковића, управитеља Војне академије, нашла су се у савезничкој болници. Један француски лекар био је у шоку, питајући „Зар генералски синови у првој борбеној линији!? Зар и они тако ратују и тако гину!?“. Одговорио му је један српски сељак, Шумадинац: „Видиш, гос’н докторе… Сви ми имамо различите очеве, али само једну мајку – отаџбину. Е, за ту мајку Србију гинемо ти сви ми без разлике“.

Међу 1.300 каплара била су и деца Љубе Давидовића, Андре Николића, Јаше Продановића, Петра Перуничића, Бранислава Нушића.

– Кад наређује Србија, наредба важи за све. – Остала је порука Андре Николића, министра и председника Народне скупштине, који је у рат послао оба сина, Душана и Радивоја, студенте права. Ниједан се није вратио. Син, јединац Љубе Давидовића, Миодраг, страдао је у пробоју Солунског фронта. Међу онима који се није вратио са фронта, био је и Бан Нушић, чије је писмо оцу можда и најбољи пример онога што се одвијало у главама тек замомчених каплара.

– Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми сложно проповедали… Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али… Таква је судбина! Твој син Бан – написао је Нушићев син.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!