Прочитај ми чланак
По одлуци Савета безбедности, Хашки трибунал престаје са радом до краја 2017.године. Ко ће онда судити Јовици Станишићу и Франку Симатовићу у поновљеном процесу? Нешто што се зове „Механизам за међународне кривичне судове“ преузеће суђење бившим шефовима Државне безбедности Србије.
„Поновно суђење у предмету Станишић и Симатовић неће утицати на планирано окончање рада трибунала до краја 2017. То је у складу са резолуцијом Савета безбедности УН из 1966., којом је донета одлука о оснивању Механизма за међународне кривичне судове. Наиме, у додатку два ове резолуције, у оквиру прелазних одредаба, наводи се да уколико трибунал наложи поновно суђење у неком предмету, у том случају за процесуирање ће бити задужен Механизам међународних кривичних судова”, кажу у Хашком трибуналу за „Политику”.
Али, непознаница је ко ће и из којих фондова финансирати ново суђење. На то питање „Политике” службеници ПР службе Трибунала нису дали никакав одговор. Оглушили су се и на питање колико је новца до сада потрошено на функционисање Хашког трибунала, и из којих све извора.
Суђење треба да крене испочетка по свим тачкама оптужнице по којој су 30. маја 2013. године, после читаве деценије поступка, ослобођени бивши шефови Државне безбедности Србије.
Према речима адвоката Михајла Бакрача, правног заступника Франка Симатовића, ново суђење ће трајати минимум четири године током којих треба да буду саслушани сведоци о околностима које су се десиле пре скоро 30 година.
„Биће ситуације да се 2020. саслушава сведок који ће се сећати шта је Франко Симатовић рекао и урадио 1991.”, каже Бакрач за наш лист. Станишић и Симатовић су тренутно у притвору у Хагу, а њихови адвокати су уложили предлог да се бране са слободе.
Расим Љајић, председник Националног савета Србије за сарадњу са Хашким трибуналом, изјавио је да је реално да ће Станишић и Симатовић бити пуштени на слободу до почетка поновљеног суђења у Хагу. Он је најавио да ће Србија, када буде заказано ново суђење, пружити гаранције бившим шефовима Службе државне безбедности за одбрану са слободе јер су се „они добровољно предали Трибуналу”. То је у најмању руку необична формулација за људе који су ухапшени током „Сабље” и експресно изручени Трибуналу, а бивша тужитељка Карла дел Понте сведочила је да њих двојицу није ни тражила већ је изашла у сусрет властима из Београда.
Министар правде Никола Селаковић изјавио је јуче да је ово само још једна потврда да Хашки суд доноси одлуке које немају никакве везе са правом и са правдом. Селаковић сматра да је незамисливо да Трибунал мења своје стандарде и начине суђења и на тај начин показује да пред њим не постоји правна једнакост, а право на суђење у разумном року губи сваки смисао.
Једно од најконтроверзнијих питања од оснивања Хашког трибунала, је стандард „конкретне усмерености” радњи оптужених. Онако како је установљен када је ослобођен Момчило Перишић, гласио је да је за утврђивање одговорности за помагање и подржавање злочина неопходно проценити да ли су дела и радње оптужених били „конкретно усмерени” на чињење злочина.
Претресно веће је у првостепеној ослобађајућој пресуди Станишићу и Симатовићу закључило да су јединице под њиховом контролом починиле злочине у Шамцу, Добоју и САО Крајини, али да дела оптужених, иако су те јединице основали, подржавали и њима руководили, нису била конкретно усмерена на почињење кривичних дела већ, могуће, на успостављање и одржавање српске контроле над поменутим територијама. Међутим, Жалбено веће је прекјуче поништило првостепену пресуду тако што је промењен стандард по којем ће им се судити, односно суд ће их у новом поступку подвргнути далеко строжим критеријима кад је реч о њиховој злочиначкој намери и начину на који се процењује да ли су њихова дела имала за циљ помоћ другима у почињењу ратног злочина.
На двоструке аршине и компромитацију трибунала указао је и судија Хашког трибунала Фредерик Хархоф из Данске.
Он каже да је све до јесени 2012. била пракса у суду да се војни команданти проглашавају кривим за злочине које су њихови потчињени починили током сукоба у бившој Југославији од 1992. до 1995. године када је рат завршен потписивањем Дејтонског споразума. Одговорност је квалификована као индивидуална кривична одговорност за чињење злочина или као командна одговорност највиших официра за пропуст да спрече злочине и казне починиоце.
„Међутим, прошле јесени је Жалбено веће скренуло са тог пута када је ослободило три хрватска генерала у предмету Готовина. Ослобођени су одговорности за злочине које је починила хрватска војска у Крајини у августу 1995. (Крајина је била дом генерацијама Срба). Убрзо након тога, Жалбено веће је задало још један ударац када је ослободило начелника Генералштаба ВЈ генерала Перишића. Веће је закључило да – мада је војна и логистичка подршка из Србије допринела злочинима које су босански Срби починили над Муслиманима и Хрватима у Босни – Перишићева помоћ није била „конкретно усмерена” на чињење злочина”, преноси дневни лист „Данас”.
„Може се помислити да се војни естаблишмент у водећим државама (попут САД и Израела) осетио угроженим јер се судска пракса отишла предалеко у примени начела командне одговорности. Можда су се надали да команданти неће бити проглашени одговорним осим уколико нису активно охрабривали потчињене да чине злочине. Да ли су амерички или израелски званичници извршили притисак на америчког судију (који је уједно и председник Трибунала) како би осигурали промену правца? Вероватно никад нећемо сазнати Можда вам се чини да цепидлачим. Остајем, међутим, са неугодним осећајем да је суд променио курс под притиском војних естаблишмената у појединим водећим државама”, истиче Хархоф.
Од свог оснивања Међународни суд у Хагу је подигао оптужнице за тешка кршења хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. до 2001. године против 161 лица. Окончани су поступци против 149 оптужених. Тренутно су у току поступци против 12 оптужених. Против још петорице Срба се воде процеси у Хагу. Војислав Шешељ и Радован Караџић чекају пресуде. Мића Станишић и Стојан Жупљанин чекају другостепене пресуде. Суђење Ратку Младићу је при крају.
Извор: Политика
