Suština međudržavnih odnosa sa Hrvatskom jeste – na vreme uočiti moguće strategijske obmane i prevare.

Антисрпско дивљање проусташких снага у предизборним кампањама у Хрватској током изборне кризе и кратке владавине Тихомира Орешковића није забринуло Запад иако је трајало више од годину дана. Није то сметало хрватским менторима све док се током тог дивљања није појавио и антисемитизам. То је пре или касније је морало избити на површину, јер је антисемитизам у суштини фашистичке идеологије, којој усташки покрет припада. Појаве антисемитизма и реакција јеврејских организација натерале су Запад да нешто мења у Хрватској, а не српске притужбе, које су потпуно игнорисали.

Појавио се и други озбиљан проблем – како на власт у Хрватској довести тај и такав ХДЗ у коме је остало само проусташко крило. Како прикрити праву суштину ХДЗ и приказати га као модерну, толерантну и напредну политичку снагу, која ће бити прихватљива за мањине у Хрватској и странке којима усташтво није идеологија. А то се морало учинти, јер ХДЗ једини ужива пуно поверење Запада. Операција је била сложена и у потпуности је успела. Не знамо како су је званично назвали, али је слободно можемо звати операција Пленковић – Милановић.

Тако је постало потпуно јасно да се политика највећих странака у Хрватској, па и сама предизборна кампања, креирају у Вашингтону. Велики ментори нашли су просто решење за успех операције – фигуративно речено, само су заменили фасцикле са инструкцијама. Фасциклу како треба да се понаша ХДЗ у изборној кампањи дали су Милановићу, а фасциклу како треба да се понаша СДП новооткривеном Пленковићу.

Тако се догодило да се СДП преко ноћи нађе на проусташким позицијама и заговара профашистичке ставове усмерене према српској мањини и Србима уопште, док је ХДЗ, исто тако преко ноћи постала толерантна странка, која осуђује националистичке и ратоборне изјаве Милановића. СДП је изгубио значајан део традиционалног и сигурног бирачког тела а ХДЗ постао прихватљив у смислу подршке чак и за Србе. Само неколико месеци уназад то је било незамисливо и зато је проведена акција, о којој још нико не говори, феноменална са становишта остварења постављених циљева. Без реконструкције странке, променом само једног човека, ХДЗ је променио имиџ.

ПЛЕНКОВИЋ МЕРКА БОСНУ

Након избора и формирања владе маске полако падају. ХДЗ ће свакако бити оно што је и био и наставиће реализацију циљева изворног усташког покрета – након успостављања независне државе и етничког чишћења, на реду је покушај ширење граница Хрватске, прво на рачун БиХ, а касније и Србије. Пленковић још није ни формирао све техничке делове своје владајуће машинерије, а већ навелико мерка Босну.

Није то његова идеја ни његова оптимална могућност, него само добро уклапање у ревидиране планове САД и НАТО. Јер по сваку цену и што брже морају се пресећи утицаји Путина и Ердогана на владе у Бањалуци и у Сарајеву како би БиХ постала територија НАТО. Улога Хрватске у тим плановима може да се наслути јер се њено директно мешање не ограничава, него подстиче.

Дежурни поводи за неку врсту интервенције, која у крајњој линији може бити и војна, константно се подгрејавају. У подизање тензија у БиХ укључена је већ пола године и Католичка црква, која се никад није одрекла усташког покрета и већ скоро сто година учествује у реализацији његових циљева. Основни повод, који се дограђује и проширује, јесте наводна угроженост хрватске мањине како у Републици Српској тако и у бошњачком делу БиХ до мере која се не може толерисати. Никоме више није страно, јер се понавља као мантра од водећих хрватских политичара да Хрватска мора заштити свој народ који је угрожен, не само по питању политичких права него и физички.

За предстојеће активности и акције врши се психолошка припрема сопственог становништва и Хрвата у БиХ.Дежурни поводи за неку врсту интервенције, која у крајњој линији може бити и војна, константно се подгрејавају. У подизање тензија у БиХ укључена је већ пола године и Католичка црква, која се никад није одрекла усташког покрета и већ скоро сто година учествује у реализацији његових циљева.

Основни повод, који се дограђује и проширује, јесте наводна угроженост хрватске мањине како у Републици Српској тако и у бошњачком делу БиХ до мере која се не може толерисати. Никоме више није страно, јер се понавља као мантра од водећих хрватских политичара да Хрватска мора заштити свој народ који је угрожен, не само по питању политичких права него и физички. За предстојеће активности и акције врши се психолошка припрема сопственог становништва и Хрвата у БиХ.

Хрватско уплитање забринуло је бошњачке политичаре, јер није тешко закључити да је то само почетак њиховог ангажовања на дестабилизацији ионако нестабилне БиХ. Зато су уследила хапшења официра ХВО, међу којима је и један пензионисани генерал, који су починили ратне злочине над Србима. До сада то Бошњацима није сметало, а тешко је поверовати да су о злочинима тек сада сазнали. То је за српски корпус свакако добра вест иако је део препуцавања на релацији Загреб – Сарајево. У до краја компликованој ситуацији чини се да су се Бошњаци уплашили приближавања заједничких интереса Срба и Хрвата у БиХ и да је све то покушај да се таква врста сарадње поквари.

ШТА ДОБИЈА СРПСКА МАЊИНА?

Добро смишљену превару око новог имиџа ХДЗ први су запазили Срби у Хрватској. Једине две политичке структуре српске мањине чије се политичко деловање уопште примећује у Хрватској су СНВ и СДСС. Уствари СНВ је институција Владе Хрватске и финансира се из буџета, тако да је СДСС једина политичка странка која је у стању да обезбеди понеког српског заступника у Сабору. Освојили су три посланичка мандата, којима су први пут у историји нове Хрватске подржали проусташки ХДЗ. Може се слободно рећи да у садашњем политичком амбијенту Хрватске и нису имали кога да подрже – СДП их је издао и разочарао, а остали у Хрватској појединачно ништа не значе. Избор је био или ХДЗ или нико, па су се одлучити на прагматизам.

Сада се тројица представника Срба – Милорад Пуповац, Миле Хорват и Борис Милошевић – својски труде да објасне свој поступак, што није баш лак посао. Тако Пуповац износи нека своја накнадна разочарања у Милановића: „У протеклих пет година прошли смо неку врсту политичке пустиње, кроз коју смо изгубили највећи део партиципације која је била осигурана од 2003. до 2011. године. Не само да није поштовано владино писмо намјера него нису поштовани ни темељни функционални разлози за повећање партиципације предсатвника српске заједнице у стварима које се тичу саме заједнице“. Пуповац хоће да каже, да су Срби имали већа права током владавине ХДЗ иако су подржавали СДП, него за време владавине СДП.

Тако Пуповац објашњава зашто изненадна и историјска подршка ХДЗ. Оно што не објашњава јесте како на основу ускраћивања гарантованих права српској мањини није закључио ко је Милановић, него је његове проусташке ставове запазио тек када је овај почео отворено да иступа у јавности. Јер нема дилеме да је и Милановић све време радио на реализацији изворног усташког циља о етничком чишћењу Хрватске. Повратка прогнаних није било ни у назнакама, и исељавање и асимилација су настављени за време његовог мандата.

Већ током преговора са коалицијом ХДЗ – Мост српској мањини је јасно речено да партиципацију у будућој власти не могу остварити на министарском нивоу, и они су се са тим сложили. Обећано им је да ће партиципирати на нивоу који је одмах иза министарског, а што би тек требало да се реализује. Српска мањина за подршку Пленковићу у Сабору тражи четири места помоћника министра у министарству за унутрашње послове, правосуђа, културе и образовања.

Већ током преговора са коалицијом ХДЗ – Мост српској мањини је јасно речено да партиципацију у будућој власти не могу остварити на министарском нивоу, и они су се са тим сложили. Обећано им је да ће партиципирати на нивоу који је одмах иза министарског, а што би тек требало да се реализује. Српска мањина за подршку Пленковићу у Сабору тражи четири места помоћника министра у министарству за унутрашње послове, правосуђа, културе и образовања.

Пошто се ради о трговини, не значи да ће то и да добију. У писменом захтеву позивају се на Ердутски споразум и Писмо намера хрватске Владе који им гарантују партиципацију у власти у тим областима још од мирне реинтеграције Славоније, Барање и Западног Срема у Хрватску, али ко више у Хрватској обраћа пажњу на та документа.

Уосталом, шта ће се догодити са српским питањем у Хрватској ако све то и добију? Некада, за време владавине ХДЗ, та права су већ имали, па то српској мањини није донело ништа боље. Сва права су им погажена. По један представник Срба у наведеним министарствима није могао ни на шта да утиче. Одлучивао је министар и, наравно, увек на штету Срба. Тако би можда боље било да српска мањина није подржала ХДЗ, јер овако само ствара лажну слику о томе да ће нека права остварити и да ће им се статус у Хрватској поправити. Пуповац се са овом констатацијом сигурно не би сложио, јер он каже: „Треба дати прилику и времена влади Андреја Пленковића“. Такве прилике и време је Пуповац давао и Милановићу, па шта је од тога испало? Већ на почетку некакве сарадње и партиципације у власти види се да ће се Пуповац и његова екипа поново кајати.

ПРВИ ПОКАЗАТЕЉИ ВЛАДАВИНЕ ХДЗ – МОСТ

Пуповац је упоран у подршци Пленковићу и ваљда тако мора да наступа док заступници српске мањине не добију нека постављења у министарствима. Падају и прве похвале Пуповца: „Нова власт у Хрватској је променила тон и у значајној мери омогућила да се чују стварни проблеми Срба у тој земљи“. Међутим, стварни догађаји и магла која се разилази након избора га демантују.
Некако је испало, на основу изјава непосредно пре формирања Владе Хрватске, да је Пуповац најзаслужнији што у новој влади нема проусташког Златка Хасанбеговића. То је Пуповац поминњао као услов подршке Пленковићу.

Међутим, у нову Владу је ушао Паво Баришић (на слици испод), као министар знаности и образовања. Испосатвило се да он велича једног од главних идеолога усташког покрета Јулија Маканца. Тако је прва подвала ХДЗ успела – неке проусташке министре су избацили, али су неке нове убацили у Владу.

Да не буде забуне и неверице, Паво Баришић је у свом научном раду Филозофија повијести Јулија Маканца, објављеном у часопису Истраживање хрватске баштине 1992. године, овог министра образовања у злочиначком режиу Анте Павелића приказивао као великог научника и борца за хрватску самосталност. Величао је лепоту његове мисли и писања, а прећуткивао злочиначку улогу у ширењу усташке идеје на „усташку младеж“ и залагао се за његову рехабилитацију.

Због злочиначког деловања, Маканац је осуђен и стрељан након рата. Сличне ставове Баришић износи и у неким другим научним радовима, као што је Филозофија у НДХ, у којима не само да не критикује него велича тај злочиначки режим и оправдава њихове ставове у циљу оствараења самосталности Хрватске. Тако, одласком једног хрватска Влада има другог Хасанбеговића. Да ли ће се и он дрско експонирати или ће прикрити своје расположење и ставове, видећемо. Једно је сигурно, радикали су и даље у врху ХДЗ.

Неки новинари у Хрватској, као што је Маринко Чулић из листа Новости, већ су приметили Пленковићеву трансформацију након избора. Он каже како је Пленковић пре избора говорио о важности антифашизма, а затим је као премијер од тога одустао и сада у својим изјавама говори о дистанцирању од свих тоталитаризама.

ИСТРАГА ЗБОГ ЋОПИЋА И НАЗОРА

Први поступци према српској мањини након формирања владе не говоре ништа добро. Ових дана, прецизније 27. и 28. октобра, у славонском селу Бобота, у коме живи српско становништво, извршена је опсежна истрага. Саслушавани су родитељи деце која су организовано учествовала у обежевању Дана устанка народа Хрватске, 27. јула, значи давно пре избора. Саслушавани су јер су деца том приликом рецитовала песме Владимира Назора и Бранка Ћопића. Саслушана је и учитељица Љубица Бауковић, која води рецитаторку групу, а све под опужбом „да су рецитовали стихове који позивају на насиље и величају особе из тоталитарног режима“.

Није сада битно да ли ће ту неко бити суђен или осуђен – вероватно неће јер би то био прави скандал. То вероватно и није циљ, него наставак праксе застрашивања и узнемиравања српског становништва са крајњим циљем исељавања под неком врстом притиска. Јер нико неће остати равнодушан због истраге којом су обухваћена и деца. Нажалост, ни ту нема ништа чудно и ништа ново. Најача хрватска безбедносна агенција, СОА, и званично српску мањину приказује као највећу опасност за Хрватску, посебно потенцирајући опасност од младе популације Срба. Све је то већ виђено и током власти ХДЗ и током владавина СДП, и мала је вероватноћа да ће се нешто променити. Већ по првим поступцима нове владе, види се да су сва обећања дата представницима српске мањине била лажна. Положај Срба у Хрватској неће се променити.

Да се ништа неће променити по питању усташтва и фашизма у Хрватској говори и чињеница да су проусташке снаге, поред Блајбурга, пронашле друго место ходочашћа и слављења идеја и дела својих претходника. То је Худа јама у Словенији. Ради се о месту где је у руднику Барбара ров пронађено 778 неидентификованих лешева, за које сада сви без ваљаних доказа тврде да су у питању побијене усташе. У Хрватској их већ приказују као „жртве револуционарног насиља“, док се њихова припадност злочиначкој војсци и злочини усташа не помињу.

Ствари се приказују тако да би сваки човек требало да се сажали на оне који су произвели највећу фабрику смрти на Балкану – Јасеновац. Закључак је да је то злочин према Хрватима и да су побијени само што су Хрвати. Нико се у Хрватској не пита зашто нису убијани домобрани који су такође били Хрвати, него су им партизани након заробљавања узимали оружје и опрему и пуштали их кући. Једноставно, ти људи нису окрвавили руке, а усташе итекако јесу.

ШТА СРБИЈА МОЖЕ ДА ОЧЕКУЈЕ?

Без обзира што то сада тако не изгледа, дубља анализа будућег наступа нове хрватске Владе по питању Срба и Србије је алармантна. Наступ Пленковићеве владе биће само перфиднији, где би српска власт требало да буде опрезна јер већ има сличних искустава. Како ствари сада изгледају, Хрватска ће прихватити разговоре за нормализацију стања – Пленковић тако нешто и најављује – али то сигурно неће бити искрено и биће привремено.

Србија би требало да има у виду да би евентуални добри односи са Хрватском могли бити део стратегијског маскирања правих намера. Све то је сасвим вероватно ако се на хрватској страни процени да би добри односи могли успавати Србију по питању наоружавања и војних припрема и ограничити је у подршци Републикци Српској. У питању може бити и сама одбрана РС од специјалних дејстава обавештајних служби НАТО, међу којима су и хрватске обавештајне службе, а све реалнија постаје и нека врста оружаног решења. Циљ би могао бити да се Србија бар привремено баци у дилему зарад очувања добрих односа са Хрватском, који су јој неопходни због евроинтеграција.

Битно је да се у Србији таква намера предвиди. Није за очекивати да се радикално ломљење Републике Српске и Србије планира истовремено. То једноставно не би било добро са становишта војне науке. Редослед јесте у питању, јер и једна и друга варијанта имају предности и недостатке. Има логике да се пре ломи РС, јер је то свакако лакше, а тако се битно слаби већи противник Србија. Има логике и да прва буде Србија, јер након тога РС више неће представљати озбиљан проблем. Шта ту може учинити Србија?

Попуштати више нема куд, то је јасно, а мирољубива политика не може бити мирољубивија. Једино остаје да се у својој одбрани, која већ помало личи на одсудну, удружимо са браћом преко Дрине и тако представљамо респектабилнију снагу, која може бити фактор одвраћања. Појединачно супростављање тај фактор вишеструко смањује.

Требало би правилно схватити и проценити планове Хрватске, кад Пленковић прву међународну посету учини баш у БиХ, и то због „угрожених Хрвата“. Када каже да ће БиХ бити у тежишту ангажовања његове Владе и да ће његова прва иницијатива у БиХ бити захтев да се Дејтонски споразум преуреди око дискриминирајућег положаја Хрвата у тој земљи. Посебно опасна је чињеница да Пленковић не би смео поменути ни „Д“, а камоли ревизију Дејтонског споразума без одобрења или директиве из САД. По свему судећи, његове намере су већ прецизно уклопљене у планове и активности НАТО. Тако би алијанса успоставила контролу над целом, а Хрватска над деловима БиХ који њу интересују.

ПОВРАТАК ПИТАЊА ГРАНИЦЕ

Можда ће БиХ као држава и опстати у овим границама, јер то декларативно подржава цео Запад. Уосталом, за НАТО неке балканске граничне линије и нису важне, него да потпуно овладају територијом коју ће у потпуности контролисати и користити. Апетити Хрватске су порасли кроз отворену војну подршку САД, која се проводи такорећи бесплатним наоружавањем. Не смета им што постепено постају НАТО пешадија. Не смета им што, чувајући новчаник, улазе у зону потпуне доминације и чврсто верују да ће уз помоћ САД постепено остварити и трећи, последњи стратешки циљ усташког покрета. Зато дирекни преговори са Хрватком о спорним питањима без присуства САД и немају много смисла.

Док Хрватска квари наше међудржавне односе измишљеним проблемима – положај хрватске мањине у Србији и српски Закон о универзалној јурисдикцији – то није велики проблем. Кад Хрватска, по наговору својих ментора, потегне питање границе на Дунаву, то неће бити обично захлађење, него велика могућност оружаних чарки и сукоба. Садашња граница, која је једино реална и могућа, за хрватску страну је неприхватљива, јер желе да контролишу обе обале Дунава као неисцрпног природног, саобраћајног и привредног потенцијала.

Итовремено, желе мостобран у евенталном даљем наступању према Војводини. Ту је договор немогућ, као и свако попуштање Србије. Једноставно речено, ни по коју цену Србија не сме препустити ни делић леве обале Дунава Хрватској јер они на томе неће стати. Не би то схватили као неку добру намеру, него да је даље освајање делова Војводине могуће.

Хрватску политику према Србији, која често изгледа као потпуно неразумна и штетна за обе земље, не би требало гледати као тренутни хир неспособних државника, него као добро разрађен план држања Србије на дистанци. Суштина међудржавних односа са Хрватском јесте – на време уочити могуће стратегијске обмане и преваре. То неће бити лако јер у таквим потезима новој хрватској Влади дирекно помажу највећи стратези НАТО. И овде ће, као и свугде где се праве стратегијски планови, први покушај бити да се циљеви остваре без оружане интервенције – дипломатијом и специјалним дејствима обавештајних служби.

Препреке остварењу циља се плански уклањају. Као што видимо, не преза се ни од физичког уклањања кључних личности ако се дефинишу као препрека, а то значи да улазимо у веома опасан период дестабилизације и крхког мира. Не би требало заваравати се да Србија може одржати мир ако је интерес највеће светске силе другачији. Зато би ратне припреме требало конкретизовати и интензивирати.

Izvor: standard.rs

Oznake: Ljuban Karan, analiza, nova vlada, Srbija, Hrvatska