Прочитај ми чланак
(Фото: Анастас Јовановић)
Миша Анастасијевић, кога су савременици звали “Дунавски Ротшилд”, био је творац прве српске мултинационалне компаније и један од најбогатијих Европљана свога доба.
Око 1850. држао је монопол на трговину сољу на средњем Дунаву, запошљавао 10.000 људи у 23 филијале – камарашије, на територији неколико држава, поседовао трговачку флоту од најмање 74 брода и огромне земљишне поседе у девет спахилука у Влашкој, пишу “Вечерње новости”.
По записима књижевника Матије Бана, Капетан Миша је био и добротвор који је помагао родбини, многим ситним трговцима, али и политичарима који би запали у дугове. Хиљадама дуката помагао је Београдску читаоницу, Народно позориште, а пре 150 година оставио је отечеству највећу и најлепшу палату престонице, на ондашњем централном градском тргу код Велике пијаце.
Капетан Миша је прошао оно што би у 20. веку назвали “амерички пут”, од сиротана до супербогаташа. Родио се 1803. у породици малог трговца на дунавском острву Пореч, на речној граници хабсбуршког и турског царства, стецишту трговаца, шпијуна, авантуриста и протува свих врста. Рано је остао без оца, али ја захваљујући храброј и предузимљивој маћехи преживео бројне турске најезде током српских устанака, увек се враћајући на дунавску “офшор” зону где су цветали шверц и трговина.
Ту је 1808. године изучио “буквар, псалтир и рачуницу”, једину формалну школу коју је стекао, али у “дунавском Вавилону”, где су се мешали српски, турски, бугарски, немачки и руски, бистри дечак је стварао широку слику света у коме је живео.
Његова интелигенција је запажена и с дванаест година постао је учитељ, а затим писар код Барјаш-аге, старешине пограничног острва и карауле Ада Кале. Брзо је побегао од Турака и вратио се у Пореч да буде трговачки помоћник, али после једне турске похаре, остао је без игде ичега.
Иако дете, постао је сараор, тегљач који је са сапатницима опасан дебелим конопцем ходао уском стазом у Ђердапској клисури вукући лађе узводно. Вредног дечака рођаци су позвали да им помаже у трговини, а онда су га запазили у поречкој војводској кући Стефановића и узели га у своју трговину.
Окретног Мишу Стефановићи су запослили као цариника, а са зарађеним новцем он отвара сопствену трговину. Иако биографу није рекао како је дошао до првог великог капитала, од шест хиљада гроша, није тешко претпоставити да је шверцовао робу из Аустрије у Турску и обратно, јер је касније само легализовао тај посао.
Књазу Милошу се веома допао млади трговац спреман на све. Књаз га укључује у трговину сољу и даје му кредит без ограничења, а 1833. именује за “капетана дунавског”, надзорника водне трговине, где стиче огроман утицај и богатство.
Ђердапска села и данас чувају предање како је Анастасијевић с Капетан-Мишиног брега осматрао речни саобраћај. Кад би видео турске шверцере или речне гусаре, слао је своју борбену флоту на њих, а легенда каже да их је лично кажњавао тестерисањем руку.
Међутим, после абдикације књаза Милоша 1839. амбиције Капетана Мише су порасле и пожелео је да управља и политиком у Србији. Миша је стајао иза завере против кнеза Александра Карађорђевића, али је страдао Анастасијевићев зет Раја Дамјановић, убијен 1857. у злогласној Гургусовачкој кули.
Капетан Миша је уложио 80.000 дуката у нову заверу против кнеза Александра гурајући на трон свог зета Ђорђа Карађорђевића и амбициозну кћи Сарку, којима је већ сазидао кнежевску палату.
Председавао је Светоандрејској скупштини на којој је смењен кнез Александар, али српским посланицима је било доста олигарха уставобранитеља и Карађорђевића и позвали су натраг Обреновиће, књаза Милоша и Михаила.
Ови нису заборавили Анастасијевићево издајство и ускратили су му државну помоћ. Капетан Миша се повукао и поклонио несуђену палату отечеству, за просветне сврхе, а затим отишао трајно у Румунију, где је наставио живот у невиђеној раскоши, немилице трошећи огромну имовину.
Капетан Миша је умро и сахрањен 1885. на свом феудалном поседу у Клежану у Румунији, на чије је украшавање, по сопственим речима, потрошио 125.000 дуката.
(Телеграф)
