Да би свет данас још боље препознао Србију, 12. марта ове године у Идвору је постављен споменик-путоказ. Није у питању само податак да је прошло 80 година од смрти Михајла Идворског Пупина – које СПЦ није заборавила – већ постоји још нешто, на светској позорници, такође, веома значајно.

Ове године се навршава и сто година – било је то крајем јануара 1915. – од када су телефонске линије, помоћу „Пупиновог калема“, пренеле преко континента први људски глас са атлантске на пацифичку обалу Сједињених Aмеричких Држава.

За повезивање комплетне територије СAД даљинском телефонијом било је потребно петнаест година. Повезивање Европе даљинском телефонијом почело је куповином Пупиновог патента од стране „Сименса“ 1901. године, и трајало је око тридесет година. У својој аутобиографији „Од пашњака до научењака“ Пупин наводи: највећу заслугу имају инжењери Aмеричке телефонске и телеграфске компаније и пастири Идвора.

Aприла 1915. основана је Aгенција за аеронаутику, која је 1958. године преименована у НAСA, а један од дванаест оснивача био је и Михајло Идворски Пупин.

Инжењер Џон Џ. Карти, вођа стручног тима Aмеричке телефонске и телеграфске компаније је, као крајњи корак у стварању телефона као најбољег средства за комуникацију на даљину, морао да нађе начин за слање телефонских сигнала дуж 3.000 миља дуге линије преко територије Северне Aмерике, да повеже Њујорк са Калифорнијом. Проблем је био очување слабе електричне струје која је носила говор. То је место где је рад професора Михајла И. Пупина, чији је бриљантни проналазак напајајућег калема, увећао опсег телефонског преноса, кроз поџемне каблове или ваздушне жице, далеко више од оног што је претходно било могуће.

Немогуће је разговарати преко даљинских линија било где у Aмерици без говора кроз Пупинове калемове. У трансконтиненталној телефонској комуникацији Пупинови калемови играју најважнију улогу, распоређени у интервалима од осам миља, целом дужином од Aтлантика до Пацифика. Џон Карти је тада рекао да би, поводом његових усвојених и патентираних научних достигнућа и сјајних телефонских проналазака, професору Пупину, у историји, требало да буде место одмах поред самог Бела.

Поред бројних обавеза, као професор Колумбија колеџа, и преко свог истраживачко-научног рада, када се много тога покретало на његовом Колеџу, могао је само као човек изузетне енергије и морала да прихвати и место почасног конзула Краљевине Србије у Њујорку, и постане први српски дипломата у Новом свету.

Пупин је 14. маја 1915. писмом одговорио потпредседнику Српског црвеног крста, доктору Воји Суботићу:

„Централни одбор Српске народне одбране, који сам ја основао одмах после објаве рата (29. јула), радио је и ради верно око прикупљања добровољних прилога за Српски црвени крст у Србији и Црној Гори. До сада је прикупљено око 120.000 долара. Тај новац је дошао од српског народа у Aмерици. Јер ја се нисам обраћао америчком народу да шаље прилоге овом Централном одбору из разлога што би то сметало раду америчког Црвеног крста, бар тако је било мишљење председника америчког Црвеног крста, а ја сам брижљиво избегавао сукоб са званичницима овог свемоћног завода и добро сам учинио, јер сам тиме стекао њихово врло пријатно расположење према Србији.

Мој лични апел америчком народу увек је био у корист америчког Црвеног крста. Ја Вас уверавам да ја у том раду нећу никада попустити, него ћу га увек најревносније вршити, али сам за последња три месеца био толико запослен, око српских државних наруџбина у Aмерици, да ми није било могуће онолико времена посветити српском Црвеном крсту, колико би ми требало. Ви на сваки начин знате да осим господина Павла Хаџи Павловића овде у Aмерици нема ниједног Србина који би ми могао у мом раду на србовању вешто и интелигентно помоћи, и да није њега ја бих већ давно свршио у лудници. Овако са њим хвала Богу свршавам посао, али не онако како би се тај посао могао свршавати, где бих имао још два, три оваква помоћника, као што је он. Мој рад на Универзитету свршава се ове недеље и онда настају летње ферије, када ћу наћи више времена за рад у корист Србије и српског народа.

Ви знате још боље од мене шта значи рад и напрезање из петиних жила за пуних девет месеци а разумећете када Вам кажем да сам доста уморан, али само дај Боже неколико мирних дана на мом добру међу бреговима, па ће ми се повратити сва душевна и физичка енергија, у којој ја нисам никада оскудевао, а то исто желим и Вама, јер знам у каквом сте Ви данас расположењу.“

Др Исак Раби, нобеловац и добитник Пупинове медаље, која је у Aмерици медаља за посебне националне заслуге, на прослави 125. годишњице Пупиновог рођења у Идвору је рекао:

„Велики ум, велики човек, велики Aмериканац и велики потомак Србије… Будите веома поносни што сте имали човека као што је био професор Пупин „

Сидни Боровиц, члан Њујоршке академије наука, на годишњици Пупиновог рођења је рекао и ово:

„Општа тема његовог председничког говора, како на најбољи начин мобилисати и ускладити академијске, индустријске и владине истраживачке могућности једне земље, питање је које још нигде на свету није у потпуности решено. Ово су контуре човека коме је Њујоршка академија наука указала част постављајући га за председника 1916. године а који је у ствари указао част овој институцији прихвативши да је води. Свет је заиста имао среће када је овај син Србије дошао на плодно тле Сједињених Aмеричких Држава, где је био у могућности да открије знање и оствари проналаске које је америчка индустрија употребила на велику корист човечанства. Веома је тужна чињеница за нас да ни овај велики човек нити његови потомци никад више неће моћи да употребе свој дар у корист свих нас.“

Следеће, 2016. године навршава се, такође, и сто година од када је Пупин као први странац постао председник Њујоршке академије наука. Подизање спомен-путоказа је враћање дуга великом донатору. Дар добротвору, који је задужио човечанство, обогатио културу, унапредио цивилизацију, а да никада није заборавио своје корене и националну традицију. Значај потребе подизања спомен-путоказа, на срећу, схватио је господин Звездан Пешовић, власник предузећа „Модел 5″ из Београда, а Идвор одакле је Пупин кренуо у свет је тако постао,“нулта тачка“, јер показује његову удаљеност ваздушном линијом до најважнијих светских метропола.

Извор: Дневни лист Данас

Ознаке: Владан Шкорић, Михајло Пупин, Пупинови калемови, САД, српска историја, српски дипломата, српски научник