Прочитај ми чланак
Већ на почетку борби са Турцима 1876. показало се колико је српска обавештајна служба била неспремна и неорганизована.
Грешка због обавештајне службе која је била неспремна и неорганизована
Један извештај извиђача који су добили задатак да избију на Вршку чуку на истоку земље, код Зајечара, и јаве о непријатељу, био је толико непоуздан, да је пуковник Тимочке војске Милојко Лешјанин о томе известио врховну команду следећим речима:
„Издам налог мајору Хорстигу да сутрадан, пре зоре, са једним јаким одељењем измаршује на Чуку. Одељење једно нека јави да на Затвореници и око Чуке непријатеља нема, одустане од првобитног наређења да се истог дана напада, већ да се трупе код Чуке концентрују, па 1. јула да се напад чини… па мајор Хорстиг једно што је погрешно схватио наређење моје, а друго што се Београдска бригада ангажовала с непријатељем у борби пре времена, произведе са осталим трупама напад 30. јуна.“
Пуковник обавештава да је мајор Хорстиг ка свом левом крилу послао два батаљона, али они, уместо да иду напред, према селу Извор, где су се ушанчили Турци и одатле претили Зајечару, грешком су се окренули улево и спустили испод турских шанчева. Резултат: војници једног батаљона почели су да пуцају на своје саборце из другог, мислећи да су Турци!
После неуспешних напада на Белу Паланку, руски генерал добровољац Михаил Черњајев прискочио је у помоћ Лешјанину, па је почетком јула издао заповест да се протерају јединице Осман паше, ушанчене у Извору, и да се на том положају утврди српска војска. У том тренутку српске трупе су се већ покренуле, па је јединица пуковника Бучевића лако прешла бугарско-српску границу и без отпора је наступала према граду Кула, равно у бок Турцима.
Победа им је већ била надохват руке када је Бучевић добио наређење да прекине марш и да се врати како би се сукобио са Осман пашом. Нико није ни обратио пажњу на Бучевићев извештај да његове јединице немају никакав отпор на путу ка Кули и да би је било не само лако освојити, него би падом Куле заправо Осман пашина војска била одсечена од снабдевања, те би лако пала у руке Србима. Овакве грешке су биле честе.
Чак и када су извиђачки подаци били тачни, није им се поклањала пажња или зато што је команда у њих сумњала, или зато што нису договарали замислима старешина о плану ратовања. Штавише, узимали су се у обзир само подаци који су подржавали те замисли.
(Вести)
