„Многи у свету завиде нам на уметности и традицији” – каже Душан Милисављевић, протомајстор СПЦ, који је резбарио интеријер за 15 наших цркава широм света.

Годину за годином, само длетом и ножем, мајстор је дељао иконостас тежак шест тона и онда, довршеног, поставио да векује у Цркви Светог Василија Великог у Хелсинборгу. И нико се није пожалио на отишло време и труд: ни они што су за српски храм у шведској луци наручили па чекали светачки зид од јасеновине, дугачак 9,5 и висок 5,15 метара, ни уметник који се латио задатка.

– Свему што издељем намењен је век од најмање три стотине година – каже за „Политику” Душан Милисавељевић (55), протомајстор СПЦ и српски добротвор Првог реда.

У својој уметничкој радионици „Свети Никола” у Батајници он је осмислио и изрезбарио иконостасе, конзоле, прочеља и намештај 15 цркава у Србији, српским земљама и свету, од Чикага, Осла, реченог Хелсинборга, Прага, Беча, Ријеке, Адена, Базела, Карловца, до Новог Београда, Саборне цркве у главном граду, Жиче, Патријаршије и епархијског двора у Бијељини.

Три деценије посвећене храмовном и дворском намештају подигле су радионицу и њеног оснивача на глас најбољих у Србији и на Балкану за ову врсту рукодеља. Каже да је „заповедио себи да сваки комад који замисли и исече мора бити вредан да уђе у било коју књигу уметничког намештаја на свету, да онај ко то листа и гледа помисли да је све настало у златно доба, кад је уметност читаве Европе цветала”.

– Привржен сам, пре свега, нашем националном, српском стилу, и мислим да сам са сарадницима успео да изнесем ту лепоту прожету нашим симболима и орнаментиком. Знамо колико дуго смо били потискивани, колико је наша уметност и духовност чамила и чекала. А она нам је спас, и зато је непорециви циљ радионице да допринесе очувању наше уметности и традиције, због којих нам многи у свету завиде – вели Милисављевић.

Давно, ова вештина посвећеника са златним рукама лако се ширила нашим простором (историчар уметности, Душан Миловановић: „Словени су у храстовим шумама одрастали”), али је пред индустријом почела да посустаје. У живот је, од 1983. године, враћа Милисављевић, путујући све ове године чак седамнаест пута у Индију, у радионице оријенталаца који могу дрво да обраде као чипку. Други узор није био тако далеко, јер је и у Београду могао да сретне дела Драгутина Инкиострија Медењака, зачетника националне декоративне уметности у нас.

– Код орнаментике сам изучавао српску народну ношњу и оно што сам могао да покупим из Матице српске. Један детаљ је окидач не да га пресликам целог већ да му удахнем своју форму. Ту су, затим, народне ношње из 13. и 14. века, са доста добром бордуром, геометријском или цветном, коју преместим на девет метара греде иконостаса, или спустим на врата двери – прича наш саговорник.

Овај инжењер саобраћаја чији су преци личке дрводеље („радили су столице и столове, гусле и кола”), истиче да не користи ниједну машину већ старе технологије које, на племенитим врстама дрвета и са новим системима заштите, дају дуговек ручни рад. Само припреме потрају и читав месец, поготову ако се ради реплика неког музејског комада, јер Милисављевић све премери и онда нацрта на паусу у размери један према један. Са пауса, цртеж иде на индиго, а одатле на дрво које се онда сече и реже, све руком („нисмо увели ЦНЦ машине, зарекао сам се да ће тако бити до пензије”).

Иако има сараднике у радионици („некад нас је било десеторо, сада петорица”), у таквом ритму потребне су најмање четири године да би завршио намештај за једну цркву. Неки иконостаси, по етапама, рађени су и десет година, пет је било потребно за гарнитуру краља Николе са Цетиња, још годину и по за трон владике Његоша. Некад се у рад узме бурманска тиковина (7.000 евра по кубику), мекано дрво али због густоће равно челику, па се деље једино скалпелом.

– Радим за будућа покољења и ту уопште нема приче око рокова, није важно кад ћу завршити. Али је важно да, кроз 300 година, човек који уђе у цркву неће моћи да одгонетне да ли је иконостас радио неки Фрањо у 17. или Душан у 21. веку.

Милисављевић је до сада урадио и 800 реплика комада намештаја, углавном из Лувра и Версаја, и ту је све изведено тачно по књизи. Рукодеља, ипак, сваком комаду дода по нешто наше, мали српски мотив, византијски или барокни орнамент из завичајних крајева. Ремек-дело у тој области је реплика писаћег стола Луја15. једна од укупно три које су икад направљене ван Париза (оригинал је израђен у Версају 1760 године).

Милисављевићева реплика је мало појачана, наглашенија и са три стране осликана руком Михаила Ђоковића Тикала. Сто је процењен на 200.000 евра, али се неће наћи у комерцијалним водама већ остаје у Милисављевићевој задужбини, где протомајстор чува најбоље примерке.

На размеђу векова, 2000. године, имао је понуду да постане партнер италијанске компаније која држи 1.300 продавница намештаја на планети. Требало је он да прави столице, а они да склапају, лепе и дорађују. Али, Србин је захтевао да на свакој буде његов знак на коме пише „Галерија лепих уметности ’Свети Никола’, Душан Милисављевић”, а на крају крстић и знак „р” (робна марка).

– Рекли су ми: „Ви сте много мали да бисмо ваш знак ставили”. Одговорио сам: „Ја јесам мали, али нисам смешан. Да ли сте некад урадили салон Марије Антоанете? Ја јесам.” Тако је посао пропао, иако су за столицу коју ја продајем по 3.500 они могли да узму 17.000 евра.

На изложби својих радова у Чачку, недавно, приказао је четири нова огледала, отварајући серију зрцала којој се сад не види крај. Свако будуће биће посвећено другој знаменитој Српкињи, а прве четири јесу Ана (монахиња Анастасија, мајка Светог Саве), затим прва српска краљица Ана (Дандало), царица Јелена и кнегиња Милица. И свако ће, као и ова, осликати други српски сликар, по Душановом позиву.

(Политика)