Pročitaj mi članak

Srbija protiv „sekte bogataša”

Igor Ivanović
0

Sudaranje srpskih nacionalnih interesa sa „sektom bogataša” (koju možemo nazvati i Kolektivnim zapadom) uočljivo je u mnogim segmentima, ali se uslovno može podeliti u tri osnovna pravca: politika, ekonomija i kultura

Можда се из самог наслова овог текста на први поглед не види подручје борбе, па је због тога неопходно прецизније појашњење насловних појмова. Под Србијом се првенствено подразумевају – Српски национални интереси, док се под „сектом богаташа” подразумева неколико сродних појмова од истог ткива:

1) Колективни запад,
2) Дубока држава,
3) НАТО пакт,
4) Глобалистичка идеологија и сл.

Сви ови појмови прозападне провенијенције – поред лако уочљиве свеобухватности – темеље се на материјалној моћи из које је учвршћивана читава цивилизација. Колико год да звучи упрошћено, можда чак и заверенички, читав спектар масовних односа западне цивилизације почива на банкарском капиталу неколико породица, као и њихових корпорацијских сателита. Оних истих породица које су власници ФЕД-а у Америци (Федералне резерве у САД, пандан Народној банци било које европске државе), као и власници или акционари у свим водећим западним банкама, медијским монополима, производним компанијама и тржишним корпорацијама.

Централизам западног управљачког модела није ништа мање центрипеталан од управљања кинеском државом. Док је у Кини, званично и транспарентно на власти модерна комунистичка идеологија, на Колективном западу је официјелно на власти либерална демократија, али се стварни модел управљања спроводи аркадијском понорницом. Овај подземни централни ток – којим се дисциплинују сва западна друштва – сопствени извор пронашао је у учењу Клауса Шваба, а ушће у Сорошевом „Отвореном друштву”. Зато би, ипак, најбољи термин за ову појаву био „секта богаташа”. Он у себи обједињује ознаку за тачно одређене „богаташе” – власнике западних друштава, као и једну „секту” – затворену, завереничку и про-сатанску заједницу.

Сударање српских националних интереса са „сектом богаташа” уочљиво је у многим сегментима, али се условно може поделити у три основна правца:

Политика,
Економија,
Култура.

Политика

„Секта богаташа” је преузела управљање традиционалним западним државама, историјски моделираним на принципу „нација – држава”. У многим сегментима традиционални историјски интереси западних сила су се подударили са интересима „секте богаташа” – нарочито када је реч о бруталном неоколонијалном статусу држава „Трећег света”. У таквим процесима моћне западне државе попут Велике Британије, САД или Француске, постале су платформа за остварење интереса „секте богаташа”, остварујући паралелно и сопствену државну корист.

На оним пољима где није било заједничког интереса, „секта богаташа” је успевала да путем инфилтирања сопствених кадрова у врхове западних држава, оствари сепаратне интересе супротстављене интересима тих држава. Најбољи пример у текућем времену је сукоб у Украјини – где скоро сви европски лидери подржавају финансијске интересе војних и енергетских компанија у власништву „секте богаташа” – уместо да подржавају интересе матичних држава. Куповином прескупих енергената из САД уместо набавке истих из Русије (који су много поузданији, јефтинији и квалитетнији), као и куповином оружја за Украјину које је такође произведено у САД и чија цена се утростручила у међувремену – бриселска политичка олигархија из ЕУ само потврђује лојалност „секти богаташа”.

Процес заузимања западних државних врхова од стране кадрова лојалних „секти богаташа”, вршен је плански и по „троцкистичком” моделу завереничке инфилтрације. „Секта богаташа” је одувек контролисала банкарске токове западне цивилизације, самим тим путем кредитних линија и производно-услужне процесе, док је у последњим деценијама прошлог века практично преузела читав медијски простор. Највећи изазов је био приватизација политичког простора. За ову операцију, током дугог низа деценија и година, одгајане су две основне категорије будућих политичких лидера.

Први су пролазили обавезне курсеве у Давосу, којима је руководио економски првосвештеник Клаус Шваб. Сетификат из Давоса значио је аутоматску проходност и све глобалне (западне) финансијске институције. Преко ове школице – сличне некадашњој Кумровачкој школици за младе партијце у Брозовој Југославији – прошли су многи будући државници, а у исто време и чиновници „секте богаташа”, као што су Емануел Макрон, Марио Драги или Џастин Трудо.
Други су пролазили кроз идеолошку глазуру Џорџа Сороша, који је постао највећи светски финансијер будућих правника у судству и у тужилаштву, а заједно са Бил Гејтсом и спонзор скоро свих „зелених” покрета по свету.

Бивши председник Европске комисије Жан-Клод Јункер (лево) дочекује финансијера Џорџa Сорошa у оквиру консултација о новом мађарском закону који је запретио затварањем универзитета који финансира Сорош, Брисел, 27. април 2017. (Фото: Reuters/Olivier Hoslet/Pool/File)
Временом су ови кадрови – попут Аналене Бербок и Каје Калас – исковани између чекића Џорџа Сороша и наковања Клауса Шваба, долазили у врхове водећих западних политичких партија. „Секта богаташа” није стратешки заузимала страну између „десних” (конзервативних и народњачких) и „левих” (социјал-демократа или зелених либерала) странака, њима је било једино важно да покрије оба политичка пола сопственим чиновницима. Током политичке каријере, „секта богаташа” им је здушно помагала медијима, утицајем и финансијама. Тако су скоро сви избори постали победнички за „секту богаташа”, јер би се на победничко постоље у оба случаја попео „њихов човек”. Временом је „секта богаташа” традиоционалне интересе западних држава подредила сопственим интересима.

Посебан статус има војно-индустријски комплекс, у коме је „секта богаташа” спорије и теже остварила сопствени интерс, него у цивилним производним областима. Историјска наука нас учи да су очеви оснивачи „секте богаташа” из породице Ротшилд, Рокфелер, Морган и других, од самог почетка подстицали ратове, да би затим финансирали обе зараћене стране. Слично је и данас, с тим што у војним врховима постоји за нијансу већи ауторитет сопственог одлучивања, него што је то у остатку западних друштава. Због свега овога, контрола НАТО пакта је од виталног значаја за егзистенцију „секте богаташа”. Преко овог лажног миротворног војног савеза, „секта богаташа” остварује сопствене инвазионе планове.

Због тога је НАТО пакту у западним друштвима додељена вредносна улога, где му је приписана идеолошко-цивилизацијска компонента. Они данас се у медијима отворено говори о „НАТО вредностима”, оправдавајући честе агресије ове алијансе мисионарским подухватима. Пре неколико дана отворена је у Кучову (Албанија) прва војна база у власништву НАТО пакта (у свим осталим случајевима војне базе су у власништву матичне државе на чијој територији се налази војна база), чиме ова предаторска алијанса по први пут – преко територије у власништву – добија и државне атрибуте. Стиче се утисак да наше покољење постаје сведок рађања милитаристичког Ватикана.

Из угла српских националних интереса, постојање „секте богаташа” само је додатно појачало непријатељства према Србима. Традиционалне европске политике које су у континуитету биле непријатељске према Србији – посебно енглеска и немачка – само су ојачане у савремено доба. Прелаз конвенционалних европских политика из националних у глобалистичке формате, формирање евро-унијатске заједнице као америчког протектората, као и ширење инвазионог потенцијала НАТО пакта до самих граница Руске Федерације – у свему су били супротстављени српским националним интересима.

Признање АВНОЈ-евских граница као будућих државних граница (осим у случају Косова и Метохије), етничко чишћење Срба из Хрватске, радикалне санкције против СР Југославије, бомбардовање Републике Српске, агресија на СР Југославију, употреба забрањене муниције са осиромашеним уранијумом – која деценијама касније поспешује канцерогене болести – фалсификовање референдума у Црној Гори, спонзорисање сецесије Косова и признавање ове квази-државе – само су неки од непријатељских чинова од стране Колективног запада у последњих неколико деценија. У актуелно време то су притисци за укидање Републике Српске, ултиматуми за признање Косова и Метохије, агресивни напади на СПЦ, захтеви за увођењем санкција Руској Федерацији…

Закључак: на политичком плану, „секта богаташа”, или Колективни запад – како се често означава код нас, највећи је и трајни непријатељ српских националних интереса! Сваки даљи корак интеграција у европски политички простор само умањује потенцијал суверености српске државе и доводи нас у дубљу окупацију.

Економија

Слична дијагноза би се могла утврдити и за економски концепт, јер је политика „секте богаташа” еквивалент њених економских интереса. Србија је за њих само и једино колонија коју треба политички окупирати, економски потчинити и културно преумити. Према српским националним интересима се примењује иста доктрина која је опробана у многим сличним случајевима код осталих држава „Трећег света”. Данашње економско ропство у оваквом концепту замењује некадашњу војну окупацију, која је примењивама кроз историју. Постоји извесно олакшање које је природно настало као резултат „развоја идеје слободе” у човечанству, односно као резултат развоја норми и технологије. Србија се географски налази у Европи и немогуће је третирати је као бруталну робовласничку територију попут Африке, односно неопходно је да се колонизација Србије изводи суптилно – са мером и без видљивих злочина.

На овом месту ћемо се послужити књигом – најбољим неживим човековим пријатељем – да би боље појаснили овај вазални економски концепт. Некада је такав концепт био брутално окупациони, данас је увијен у Давоску амбалажу, али му је колонијална суштина непромењена. Позивамо се на аутора Џона Перкинса и његово аутобиографско дело Исповести убице економија. На само почетку ове вредене књиге аутор пише: „Убице економије врло су добро плаћени професионалци који на превару узимају милијарде долара од држава широм света. Они пребацују новац из Светске банке, УСАИД-а и других страних агенција за ‘помоћ’ у касе огромних корпорација и џепове неколико имућних породица које држе под контролом природне ресурсе Земље. Њихово оружје су, између осталог, лажни финансијски извештаји, намештени избори, подмићивање, изнуђивање, секс и убиства. Они играју игру стару колико и империје, а та игра је попримила нове, застрашујуће димензије у данашње време глобализације. Ја то најбоље знам, био сам један од њих.”

Убрзо након тога аутор Перкинс пише о људима које је поштовао, о председнику Еквадора Хаимеу Ролдосу и о председнику Панаме Омару Торихосу, који су обојица погинули у авионским несрећама. Аутор каже: „Њихове смрти нису биле несрећни случајеви. Убијени су јер су се супротставили братству корпорацијских, владиних и банкарских главешина чији је циљ глобална империја. Ми, убице економија, нисмо успели да их обрлатимо, па је на наше место дошла друга врста плаћених убица – шакали које је одобрила ЦИА и који су нам увек били за петама.” Ово је реални и стварни економски модел који „секта богаташа” примењује на државе попут Србије.

У стварности ми видимо само медијску маглу око ове теме, густу мрежу „међународних институција” и лажљивих медија чији је задатак да сакрију суштину. Све ове финансиске институције – које у свом називу садрже придеве попут „светски”, „међународни”, „европски”, „амерички”, „глобални” и слично – и о којима се похвално говори у српској јавности као о добронамерним „партнерима” у бити су приватне зеленашке банке „секте богаташа”. Ако не успеју да натерају државе „Трећег света” на непотребне и неповољне кредите (које они само електронски упумпају без икаквог стварног трошка по њих) – долазе плаћене убице које вам шаље ЦИА. Сматрам да су ови пасуси, иако не дугачки по форми, довољно садржајни да осликају економски модел који се примењује и у „европској Србији”. Нема потребе дужити да би се на безброј других чињеница доказивало исто.

Посебна особеност српске економије је приватизација која је спроведена одмах након „петооктобарске револуције”. Тада је распродат целокупан здрав производно-услужни потенцијал у Србији, нарочито онај који је имао државни монопол. Значајним делом ова профитабилна имовина је отуђена од стране страних (западних) држава, уз оксиморкски назив „приватизација”. Након тога је само повећан ниво окупације српске економије, односно њена вазална потчињеност горенаведеној „секти богаташа”.

Прво што је продато – по изричитој заповести коју су извршиле „демократске власти” дан након петог октобра – биле су све домаће банке! Зато данас Србија – две и по деценије касније – нема у државном власништву ниједну праву банку, јер јој није дозвољено да их поседује. У престижном научном часопису Економист (у власништво породице Ротшилд) објављено је тумачење високог бриселског дипломате, потврђено и у објашњењу бившег председника Чешке Републике господина Вацлава Клауса, на његовом непосредном искуству, које гласи: „Једном када нека земља аплицира да се прикључи ЕУ – она постаје наш роб!”

„Секта богаташа” – као контролни власник скоро свих западних корпорација – користи западне државе као платформе-носаче за контролу светских економских токова и богатства. У последње време све чешће долази до сукоба интереса између тих држава и интереса ове „секте богаташа”, а на штету западних државних заједница. Правило које је некада важило „оно што је добро за Џенерал моторс – добро је за сваког Американца” (у чему је „Џенерал моторс” парадигма за све америчке планетарне корпорације), одавно није важеће, јер се развојем светско-економске парадигме мутирало у ново правило које гласи „оно што је добро за Џенерал моторс – добро је за Америку”. У наше доба ово правило доживело је нову мутацију и гласи: „оно што је добро за Џенерал моторс добро је за Секту богаташа“.

Закључак: на економском плану интереси „секте богаташа” (Колективног запада) суштински су супротстављени српским националним интересима, јер путем колонијалног статуса поништавају идеју економског суверенитета Републике Србије.

Култура

Док је на Колективном западу традиционална култура сматрана њеном и светском баштином – није било никавих значајних удара на српске националне интересе. Напротив, између наше националне културе и европске културе постојала је сродност. Српска уметност је одувек била сателит светске уметности, у којој је западна уметност имала значајну улогу. Први удари долазе са западним утицајима који су остваривани преко популарне (мејнстрим) културе, али овај процес је био светско-историјски и није чинио никакву специфичност на нашем простору. Колективни запад је путем „меке моћи” успео да преуми многа друштва на планети, мењајући им свакодневне навике. Нека озбиљна тумачења говоре о томе да је Варшавски пакт срушен управо кроз подривање путем „меке моћи”, а никако кроз војне поразе.

Подручје дејства западне „меке моћи” је веома широко, али би његов симболички концентрат могли да репрезентују следећи феномени:

филмска продукција „Холивуда” и телевизијска продукција „Би-Би-Си”;
у индустрији рокенрола метафоричка парабола „Битлси – Ролингстонси”;
промене у навици исхране колоквијално назване „Кока-кола, пица и Старбакс кафа”;
модна индустрија симболизована кроз робне марке „Шанел – Левис – Армани”;
аутомобилска индустрија кроз фабрике „Мерцедес-Бенз” или „Јагуар” и слично.

Силовит утицај на српски свет током свих ових деценија био је назадржив, као и скоро свуда на планети. Проблем настаје од времена наглих културолошких промена у самом срцу културе Колективног запада, када наступа ера постмодернизма. Наравно, све време говоримо о схватању културе као најширем животном подручју, а не о институцијама за репродукцију или чување високих уметничких дела. „Секта богаташа” – као власник свих великих продукцијских и медијских кућа – одлучује да започне радикалну промену културног модела. У бити овог постмодернистичког експеримента је урушавање традиционалног човека, односно његовог генотипског идентитета. Прво се окончава напад на Бога и цркву, затим на националну припадност, потом на традицију и обичајност, онда на породицу као једини трајни ослонац човека, касније на сексуалност и пол, да би за крај преостао стампедо на било које идентитетско упориште човека рођено кроз колективно несвесно, кроз познато памћење, кроз наследно сећање.

Некада света људска идеја о појединцу – као свеобухватном и свеприсутном личном идентитету – данас треба да се, под утицајем „секте богаташа”, преуми у дегенерацију јединке као целокупном анти-идентитету. За Борхеса се некада читав живот човека садржао у оном тренутку када спозна ко је и шта је, док за „секуларно свештенство” из редова „секте богаташа” човек мора да заборави све што је био и постао. Дакле, не сме бити отац или мајка, не сме бити мушкарац или жена, не сме бити Србин или Шпанац, не сме бити православац или католик, не сме бити латентно хетеросексуалан, једном речју: не сме бити ништа, а од тога ништа – понајмање сме имати традиционално наслеђе или конзервативну обичајност.

Ова нехумана транзиција – која се агресивно и кривично-последично форсира у свим државама Колективног запада – погађа и конвенционалне заједнице тих друштава. И тамо погађа сваког појединца који не прихвата ове транс-хуманистичке мутације, као што погађа сваку традиционалну породицу. Сигурно је да никада у познатој и писаној историји човечанства није забележен експеримент сличан овоме. Никоме није до краја јасна намера ове генотипске револуције и њена идеологија поништавања сваког људског идентитета.

Наслућује се да је она претходница у покушају реализације пројекта „Златна милијарда”, плану према ком би требало да се елиминише са планете око 80% њеног становништва. У нешто мање апокалиптичним превиђањима наслућује се да је на сцени покушај претварања човека у „економску животињу”, заробљену у дигиталном кавезу конзумеризма, која има алгоритамски број уместо имена и презимена. У оваквом концепту, подразумева се да су свака уметност, теологија или философија суштински непријатељи плановима „секте богаташа”, јер они подстичу човека на размишљање, на критичко преиспитавање, на скромност и посвећеност нематријалним идејама – сасвим супротно науму „секте богаташа”.

Сваком здраворазумском бићу на планети ова постмодерна култура је страна и неприхватљива, док је многима чак и морбидна. У најмању руку исто важи и за српски народ. Срби су патријахалан, конзервативан и богобојажљив народ – чије је колективно памћење изграђено на миту о јунаштву и страдању, традицији слободарства, као и на народним обичајима. Српска народна култура – коју је обожавао Гете – суштински се противи декаденцији постмодерне културе Колективног запада. Српска елитистичка уметност – која се. са једне стране, наслања на народне умотворевине док, са друге стране, подупире класичну светску баштину – није култура негације већ култура конструкције.

Закључак: постмодерна култура коју генерише „секта богаташа” до последњег атома представља свеобухватну негацију српских националних интереса. Српска народна култура – како је писао Ава Јустин Поповић – тежи присуству Бога у човеку, да би тако било што више човека у човеку. Постмодерна култура Колективног запада тежи супротном – убиству Бога у човеку, како би било што мање човека у човеку.

Izvor: novi standard

Oznake: , , ,