Прочитај ми чланак

Срби су почетни народ-мајка,Руси су србско племе,а србско је старије од словенског

0

Да се од самог почетка има на уму: Срби су почетни народ-мајка, Руси су србско племе, а србско је много старије од словенског.

Ако се Срби са Хелмског полуострва (данас познатог једино као Балканско) већ вековима налазе на геноцидном удару западноевропских римокатоличких земаља, разлог је једноставан: иако малобројни и географски врло близу ватиканском центру антисрбског света, главна су препрека намераваном римокатоличком продору према Истоку.

Да би продро куд је наумио, исти тај Запад већ вековима „упошљава“ себе да свим средствима, како зна и уме – а злочинцима не недостају ни умеће ни знање -, уклони поменуту препреку.

Једино не знају да је „тврд орах – воћка чудновата“.

Обично добро (не)бавештеном Србину дозлогрдило је слушајући уверавања званичних „аналитичара“, „историчара“, „политичара“ и разних других „безбедничара“ како све србске невоље проистичу из онога што се догодило сутра, што значи да им недостаје елементарно знање о „препречној“ прошлости.

Уверавају тако јер не знају да је француски славист Сипријан Робер (1807-1865) још 1844. године написао да је србски народ почетни народ мајка, а његов језик, србски, језик-мајка. Додао је томе да би се „требало више бавити Србима, или Илирима“, нарочито због тога што свет навикнут „да види седиште словенске моћи само у Русији“, не препознаје истину да су „прве словенске масе заблистале“ у Подунављу које је „њихова осовина и средиште“.

То поодавно страно научно признање значи да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа, што је видљиво и из чињенице да данас једино србски народ броји 7529. годину.

Због тога, сви остали народи, духовно јалови и оптерећени комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете, много млађи и настајали на темељима и тековинама србске цивилизације, већ вековима врло се труде да србској цивилизацији дођу главе.

Томе ваља навести бар коју потврдицу:

Папа Јован VIII (872-882), у чије време је Методије (815?-885) „развио свој мисионарски рад“ међу Моравцима, 879. године позива Методија да дође у Рим пребацујући му „употребу словенског језика, кога му је забранио“.

На то „искуство“ наслонила се римокатоличка јерес у хришћанству када је, пет година по одрицању од Христове вере (1059), на једном сабору својих прелата у Солину (код Спљета), србску ћирилицу назвала „ђавољим изумом“.

По „благослову“ ватиканском, са циљем да се Хелмско полуострво (данас познато као Балканско) порими, угарска држава вековима је „практиковала“ крсташке ратове против Срба, а у два наврата била је „одуховљена“ покушајем да се против православаца уведе инквизиција… Почело се са крсташењем при крају 12. века, походом угарског краља Беле III (1172-1196), а до почетка 15. века било их је још тринаест, од тога два пута против цара Душана, а једном против цара Уроша. Последњи поход догодио се кад је папа Григорије XII (1326-1390-1417) новембра 1407. године, „задужио“ угарског и пољског краља да мало крсташе против Срба у Босни; био је последњи јер је Ватикан проценио да ће његов посао довршити Турци који су дотле већ успели да се размиле по Србској Земљи.

Како је постало видљиво да Турци неће успети да обаве оно што Ватикану није успело до почетка 15. века, триста година касније на сцену су поново ступили Маџари. Те године, за Србе у крајевима северно од Саве и Дунава изузетно тешке, обележио је угарски феудалац Фрања II Ракоци (1676-1735) својим устанком против Хабзбуршке монархије (1703-1711). Некако истовремено, без икакве везе са Ракоцијевим покретом, дошло је до србске побуне у Барањи. Незадовољни верским прогонима, економским искоришћавањем и скоро неподношљивим условима ратне службе, Срби су имали за циљ да побољшају свој положај, али су, у тренутку кад се поставило питање којој се страни приволети, они „готово једнодушно пришли цару“. Раскол по тој основи одредио је њихову будућу судбину: од цара јесу добили привилегије и извесну, врло скромну националну самосталност, али је, према писању маџарског историчара Игнаца Ачадија (1845-1906), током Ракоцијеве борбе за права маџарске властеле и маџарску националну идеју, у Бачкој и Барањи изгинуло, највећим делом поклано, око 120.000 Срба.

Кад су се Пожаревачким миром из 1718. године (после рата са Турском), Хабзбурзи привремено „увластили“ у северној Србији, цар Карло VI Хабсбуршки (1685-1740), отац Марије Терезије, јасно је команди Београда ставио на знање да „треба да вреди као принцип да се Срби сведу на што мањи број; то мора остати за увек непромењено“.

Наредних деценија, пошто је број Срба у Бачкој био драстично смањен, предузето је убрзано насељавање Немаца, увек у србска насеља. Такав вид насељавања био је осмишљен намером да се дошљаци што више приближе преосталим Србима, да на њих утичу и, временом, са њима ороде, после чега би се лакше могло отпочети са њиховим римокатоличењем и немчењем. Истовремено, спровођена је и систематична маџаризација, тако да је у времену од 1717. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 немаџара, међу њима и Срба, а највише Словака, од старине србскога племена.

Клеменс Метерних (1773-1859), од 1809. до 1848. године аустријски министар спољних послова (и стварни владар), чврсто се држао политичке логике да „Аустрији никако није у интересу да на својим јужним границама добијемо слободну србску државу“, што је на самом почетку свога министровања дефинисао у писму цару Францу I (1768-1804-1835): „Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава“.

Револуционарна 1848. година и србска Буна током њеног трајања биле су, по много чему, трагичне по србски народ у Војводини Србској, тако да је Милош С. Милојевић (1840-1897) могао записати да је „за време двогодишње борбе Маџара и вечне им браће и сајузника, а у то време небраће и крвника српских, Пољака… утамањено преко 100.000 душа Срба“ и порушено 115 „које цркви, а које манастира“.

Било је то време које је изродило социјалистичку „мисао“ Комунистичког манифеста, теоријског и стварног упутства за уништење Срба и Руса, руског и србског православља.

Наиме, сатаниста иглавни „манифестант“ Карл Маркс (1818-1883) , као и његов помоћник Фридрих Енгелс (1829-1895), у време у коме су се сви социјалисти са Запада били националисти, само се од Срба и Руса тражило да буду интернационалисти, „предвиђали“ су бар три ствари:

Прво, укидање породице, што су препоручили као „позитивну поставке о будућем друштву… Буржоаска ћаскања о фамилији и васпитању, о нежним односима између родитеља и деце у толико (су) одвратнија, у колико више крупна индустрија раскида фамилијарне односе пролетера и децу њихову претвара у просте трговинске артикле или у алате за рад“;

Друго, укидање отаџбине, односно обезвређивање и брисање стварног и емоционалног односа према отаџбини, земљи у којој је неко рођен и чији је држављанин, они су оправдали тезом да „радници немају отаџбине. И оно што немају не може им се одузети“. Мада је нејасно манифестно „обећање“ да „се пролетаријат… као нација конституише“, њихови доцнији тумачи објаснили су да „разуме се, капиталистичке земље нису отаџбина пролетера. Али сада пролетери целог света имају отаџбину – СССР. Радничка класа СССР, израђујући комунистичко друштво и систематски учвршћујући одбрану своје социјалистичке отаџбине, бори се за ствар пролетера и угњетаваних трудбеничких маса целога света“. И заиста, та нова отаџбина оних који „као радници немају отаџбине“ била је конституисана као Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР), као земља без имена, као држава којој је укинут сваки руски предзнак, а на скоро истом правилу створена је и Социјалистичка Федеративна Брозовија;

Треће, мада двојица „манифестаната“ премало пажње посвећују религијској свести човековој, они се чврсто држе уверења да „једно одређено друштво производи религију, изопачену свијест о свијету, јер је оно само изопачени свијет“, да „комунизам пак укида све вечите истине, религију, морал“, са јединим циљем да се човек уведе у свет нерелигиозног и несвесног, како би се тако створеном личношћу могло бескрајно манипулисати. Баш тако, али само у комунистичком поретку натуреном руском и србском свету јер појам religo, religare значи: бити у вези, повезан, здружен, сложан, солидаран, а религиозно стање – то је стање љубави, степен јединства.

Имајући све то као полазиште, „манифестанти“ су многе редове исписали са циљем да докажу како су Руси и Срби „нужно контрареволуционарни“, да је историја осудила „реакционарне“ Србе на нестанак с историјске позорнице, да је Маркс тврдио да „ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија“, те да су обојица „знали“ да је остварена „револуционарна“ парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на физичко, или биолошко, уништење Словенства („Нека тада буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам“). Показаће се, тако, да су другови Маркс и Енгелс, кроз Комунистички манифест, били не само идеолози „научног социјализма“, већ и међународног тероризма, што у себи садржи и геноцидну замисао о уништењу србског и руског народа.

На манифестни тероризам и Марксово потапање мислио је Џорџ Грајм Ватсон (1927-2013), историчар и књижевни критичар, професор на Кембриџу, када је написао:

„Можда многима није познато да су само социјалисти отворено заговарали геноцид у 19. и 20. веку. То је мало позната чињеница и звучи шокантно… Кад избије социјалистичка револуција, избиће и класна борба. У Европи ће постојати примитивна друштва, заостала за две фазе, јер она још нису капиталистичка. Енгелс је при томе мислио на Баскијце, Бретонце, шкотске горштаке и Србе. Називао их је ‘расно смеће’ (volkerabfahle). Требало их је истребити, јер како су две фазе у заостатку у историјској борби, било их је немогуће уздићи довољно да буду револуционарни. Говорио је о вулгарности и прљавштини Словена… ‘Класе и расе које су исувише слабе да се снађу у новим животним условима морају престати да постоје’, објаснио је Маркс. ‘Морају нестати у револуционарном холокаусту’. Маркс је био отац савременог политичког геноцида. Не знам ниједног европског мислиоца модерног доба пре Маркса и Енгелса који је отворено заговарао расно истребљење“.

Први међу Србима коме се дало да препозна стварну вредност социјалистичке мисли, био је Јаша Томић (1856-1922), иначе привржен тој идеји у раној фази свога „социјализмовања“. Он је у једном тренутку поверовао да би нова социјалистичка „наука“ морала служити интересима онога народа у чијој ће се земљи применити, али је одмах наишао на отпор социјалистичких идеолога са стране: немачки социјалиста Вилхелм Либкнехт (1826-1900) оштро је упозорио Јашу и његове следбенике да се „у име интернационализма и општечовечанске правде“ морају оканити шовинизма, национализма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је Јаша свој разлаз са социјализмом и „окањивање“ од њега врло уверљиво образложио: „Брзо смо се отресли опсене и нисмо више дозволили да нас воде социјалисти других народа“, они који су, по природи ствари, у својим земљама били националисти.

Ако већ 1848/49. нису успели да „револуционарно“ униште Србе из крајева северно од Саве и Дунава, Маџари су 1910. године покушали да то учине административно. Наиме, у угарском попису из 1910. године, пописивачи су „строг налог добили, да сваки становник који је и нешто знао мађарски, као Мађара уведемо у пописни арак, ма да ни по пореклу, ни по народности нити је он, нити његова породица никад Мађари нису били. Што више десило се многих случајева, да је читава породица као мађарска уведена у пописни арак, премда један део породице ништа није разумео мађарски“.

Аустроугарска је 1914. године ушла у Велики рат са јединим циљем да уништи Србију. Можда је подстрек за тај геноцидни подухват нашла у оној Марксовој изјави да би Европа постала чистија „ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно“, али је, непосредно по Сарајевском атентату, стварну подршку добила од Ватикана, у лику папе Пија X (1835-1903-1914, 20. август). Јер, на шта је све Аустроугарска рачунала на почетку рата, уверљиво казује тајни извештај њеног амбасадора у Ватикану, сачињен 29. јула 1914. године, на дан кад је објављен рат Србији. У томе извештају нашло се и следеће:

„У току прошлих година св. Отац је више пута изразио жаљење зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дунаву. Папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархије и који ће, ако му се даде времена, изгристи га сасвим… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу“.

На истој „линији“ нашао се и његов наследник Бенедикт XV (1854-1914 -1922), изјавом да „Срби православни и Србија има да нестану са лица земље“.

Немци су за избијање Великог рата (1914-1918) окривили Србију, мада мемоари Карла Макса Лихновског (1860-1928), немачког амбасадора у Енглеској од 1912. до августа 1914. године (који се, супротно политици немачке владе, залагао за мир), казују да је, упркос руским и енглеским напорима, па и пристанку Србије на скоро све тачке аустроугарског ултиматума, Немачка била та која је подстрекивала Аустрију на рат. „Србија је пристала на ултиматум, али то није било довољно – ми смо притискали да буде рат… да Србија мора бити масакрирана… Уз добру вољу све је могло бити решено једним састанком, или два… Ја сам предложио да се састанак припреми без одлагања, у уверењу да је у супротном светски рат неизбежан, рат у којем можемо изгубити све и не добити ништа. Узалуд! Речено ми је да је то противно достојанству Аустрије, и да не желимо да се мешамо у српска посла, већ да то оставимо нашим савезницима… Био је потребан само наговештај из Берлина, па да гроф Берхтолд (аустроугарски министар спољних послова Леополд фон, 1863-1942 – ИП) части себе дипломатским успехом тако што ће прихватити одговор Србије. Напротив, ми смо притискали да буде рат“.

Коначно, Немачка је добила што је хтела, а Чарлс Алберт Мекарди (1871-1941), аутор књиге Berlin Insisted that Serbia Must Be Massacred : Gyilty! Prince Lichnowsky ¢s Disclosures, Берлин је инсистирао да Србија буде масакрирана : Криви! Открића кнеза Лихновског, Лондон 1918, уз напомену да се „никада у историји није десило да амбасадор неке велике силе тако страшним речима осуди своју сопствену владу“, записаће да се до краја августа 1914. године скоро сва Европа нашла у рату, те да се „мисија кнеза Лихновског завршила а немачки владари су добили што су тражили: трећина укупне популације Србије, мушкарци, жене, деца леже измасакрирани у гигантским масовним гробницама ископаних зато што су немачки владари то желели“.

Тих су се година у отворен рат против Русије укључиле и Сједињене Америчке Државе. Један од циљева био је да се заустави економски и културни успон царске Русије и да се уклони руска „претња“ да у сваком погледу надмаши све водеће државе западног света. Оно што су Сједињене Државе започеле 1905. године, нај­пре финанси­рајући Ја­пан да уђе у рат и да Русију нападне с и­с­тока, а потом и ДругаЛењира да 1. маја исте године покрене ре­волуцију, настављено је и током циљно припремљеног Великог рата. Залагањем америчког председника Вудроу Вилсона (1856-1924), у Русију је послат Лав Троцки, Јеврејин Лав Давидович Броншајн, са 275 (двеста седамдесет пет) следбеника и налогом ДругуЛењиру да у Централни комитет Комунистичке партије Русије уведе 90% Јевреја, како би Руси после „1000 го­дина писали да су им Јевреји разорили државу и побили станов­ништво, …а (за то) неће оптуживати Владу Сједињених Америч­ких Држава“. Американци су тај „аранжман“ направили у догово­ру с енглеском и француском владом и уз тесну сарадњу с Нем­цима који су ДругаЛењира и његова 32 (тридесет два) сарадника из Швајцарске (у блиндираном вагону, преко ратом запаљене Не­мачке) препратили према Шведској, пошто су се с њима пре­тходно договорили да ће Русија из рата иступити кад они преузму власт.

Њихов повратак у Русију 1917. године, пошто је цар абдицирао, а При­времена влада на челу са Керенским амнестирала све бољ­ше­вике, означио је дефинитив­ну пропаст Русије, што се одразило на си­стематско пустошење еко­номије и уништавање народа.

Што се народа тиче, било је и на Западу оних који су помно пратили шта се то у пр­вој земљи комунизма дешавало. На основу тих сазнања, Пот­ко­митет за унутрашњу безбедност Америке објавио је 1970. године студију под насловом „Цена совјетског комунизма у људски­м животима“, у којој се тврди да је „најмање 21,5 милиона људи по­гу­бљено или умрло у логорима Совјетског Савеза током 51 годи­не владавине комунизма“. А можда и више јер аутор тог изве­шта­ја „тврди да је његово предвиђање конзервативно и да реална бројка износи чак 45 милиона“. (Не рачуна се овде податак Андреја Кулиша из књиге Геноцид, Голо­домор 1932-1933: Причини, жертви, злочинции, Полтава 2000, да је само у много мањој и мањељуднијој Украјини по­мрло од глади – 1921­-1923, 1932-1933, 1946 – двадесет један милион људи). Неким Американцима се чинило да је и то премало, а Харију Труману (1884-1972), првом америчком председнику после Другог светског рата, „омакло“ се да каже како се „Русија издигла из мрачног доба тек 1917“. Што ће рећи: својим полувековним страдањем, Руси су „награђени уласком у светло доба“, а повељу о томе издао је Френклин Рузвелт кад је 1933. го­дине признао совјетску власт „легитимизујући тако брутални ре­жим и, у суштини, одобравајући њихов метод постизања контро­ле над Русијом“.

(Слично су прошли и Срби, а овде се дају само четири збирна податка: Србска православна црква саопштила је својевремено да је србски губитак током Другог светског рата износио 2,400.000 душа; Немци као свој „допринос“ томе признају укупно 300.000 у целој Југославији; хрватски усташко-комунистички „прилог“ геноциду над србским народом био је вишеструко већи – београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. стра­ни цитирајући Потврду команде мјеста Новска од 5. јуна 1945. године, којом „По­тврђу­јемо примитак докумената који су били закопани у логору Ја­сеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Ко­манди, а која документа садрже списак по­бијених лица у лого­ру Јасеновац“, објављује и сведочење партизанског поручни­ка Иси­дора Левија да је у тим списковима било више од ми­ли­о­н имена; Александар Ранковић, бивши Србин, дугогодишњи подрепаш ЈахачуСаЧелаКолоне, „хвалио“ се да је у „револуционарном терору“ по Србији у којој су се комунисти понашали као окупатори, од 1945. до 1951. године пострељано 586.000 „народних непријатеља“).

Не сме се занемарити ни „упутство“ Адолфа а (1888-1945?), аутора немачког „новог поретка“ (Neues Оrdnung), дато уочи уласка у рат 1939. године да ће један од минималних ратних циљева бити да се спречи „даљи прилив словенске крви… Мора се развити посебна техника истребљења… да уништим милионе ове инфериорне расе која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. – Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућ-ности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа“ – што је Совјетском Савезу нанело око двадесет милиона људских жртава (девет милиона војних лица и једанаест милиона цивила).

Истом логиком водио се и рабин Менахем Мендел Шнерсон (1902-1994), амерички грађанин, један од најутицајнијих јеврејских делатника 20. века, месија за његове следбенике, чија је „програмска мисао“ првобитно објављена у Рускаму взгљаду. Ево само неких „програмских“ делића из скраћене верзије „његовог“ јеврејског плана за Словене:

„Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словенства… Словенство је најнепокорнији народ у свету. Непокорни су због својих психичких и умних способности у које су уграђене многе генерације предака, због гена… који се не могу преправити… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити његову бројност….Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ратове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, словенска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне управљаче хаоса који ћемо тобоже стајати по страни и не само да нећемо учествовати у крвавим догађајима, већ се нећемо ни мешати у њих…“

А у нашем времену, августа 1992. године, папа Војтила, Јован Павле II (1920-1978-2005) Пољак, позвао је војне снаге Западноевропске уније и НАТО-а да поведу крсташки рат против Срба из Босне… Добро, тада није поведен крсташки рат, али су се две управо поменуте институције, она прва као бројно „највећинскији“ директни наследник хитлеровске фашистичке силе, а она друга оличена у Сједињеним Државама као успелом копијом исте те силе (познатијим и као штампарија папирне масе без покрића), интензивно бавиле осмишљавањем фашикратских смицалица које су довеле до тога да из Републике Србске Крајине и неоусташке Хрватске буде прогнано или избегне око 800.000 (осамсто хиљада) Срба.

На самој средини 1995. године, пет недеља пре но је под америчком војном заштитом остварен геноцидни прогон крајишких Срба, овом потписнику дало се да у Народној библиотеци у Београду сретне академика Александра Младеновића (1930-2010), некадашњег професора на Филозофском факултету у Новом Саду, а тада неке важне личности у библиотечком Археографском одељењу. Рече да се пре три или четири дана чуо с једном својом колегиницом из Софије (можда чланом бугарске Академије наука), која повремено путује по Америци и тамо по неким државама и слободним универзитетима прича своју науку. Разговарала је, каже, са бројним својим америчким колегама-социолозима и њиховим студентима и питала их како они тумаче, и изучавају, савремене прилике на Балкану и његову будућност. И ево шта је сазнала: тамошњи социолози, људи који из савремених збивања извлаче закључке за после, предвиђају да Балкан треба да постане „празан простор“. На њено питање шта се под том синтагмом подразумева, објаснили су јој да тамо треба створити безброј малих, што ситнијих државица, без икакве економске, политичке и војне моћи, без и минимума самосталности и сопственог идентитета. Уколико би између таквих државица и били каквих ратних сукоба, небитно каквих, верских, националних, граничних или економских, такви сукоби ће се „тихо“ подржавати, пошто ће се на тај начин смањивати не само број становника, већ и проблеми због којих су, наводно, такви ратови избили. Понајвише и понајпре односило се то на Србе које је требало претворити у безличну масу отуђену од сопственог историјског, културног и људског бивствовања и, наравно, с усађеном кривицом за наводни заједнички злочин против човечности. Претпоставља се да ће се тако остварити све јачи амерички утицај у овом делу Европе, што је особито значајно са гледишта будућих односа са Русијом.

Ако западни фашикрати нису 1992. послушали папу, „искупили“ су се с пролећа 1999. године, када је деветнаест земаља Северноатлантског пакта познатијег као НАТО, кренуло у необјављени „бомбастични“ рат против Србије, с искључивим циљем да Србе, творце људске цивилизације, једном за свагда збришу с историјске позорнице. Зна ли се да поменутих деветнаест земаља броје преко 882,000.000 (осамсто осамдесет два милиона) становника, а Србија једва стотинак хиљада више од седам милиона (7,000.000), односно сто двадесет пет (125) разноразних „земљака“ на једног Србина, они бројнији су са сигурношћу рачунали да ће невидљиви „милосрдни анђео“ успети да Србију претвори у празан простор.

Да се заиста успело у тој „победничкој“ намери и од Србије створен „празан простор“ – осталоме свету било би „хришћански“ објашњено да то није био геноцид, тај би беспримеран геноцидни поход био именован као „милосрдни анђео“.

Др Даница Грујичић (1959), хирург, начелник за неуроонкологију Клинике за неурохирургију Клиничког центра Србије, записала је 2016. да је „натоовско бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. године, по својим последицама (било) трагично и геноцидно“: лансирано је 415.000 различитих пројектила укупне масе 22.000 тона; број погинулих цивила креће се од 2.700 до 3.500, а број рањених око 12.500; уништено и оштећено је око 25.000 кућа и зграда, око 470 километара путева и око 600 километара железничке пруге; на 112 локалитета на југу централне Србије и Косова и Метохије избачено је приближно петнаест тона осиромашеног уранијума и неодређено велика количина нуклеарног отпада – све то са несагледивим последицама; две трећине гађаних циљева били су цивилне природе; „бомбардована су хемијска и нафтна постројења која су изузетно опасна како по здравље људи тако и по комплетни екосистем. Ова постројења се налазе на мапама ХАЗАРД-а и представљају објекте који се у случају рата не бомбардују како се не би изазвала трајна катастрофа“.

Данас, поменуте две фашикратске институције нису директно укључене у рат против Русије, али су успеле да делимично поримљене и поунијаћене Украјинце „науче“ да је „Руска Империја и руска држава настала тек на почетку 18. века“; да је „одлуком Петра Првог 1721. године, кад је Украјина била окупирана од стране Москве, он променио назив своје државе у Русија или Руска Империја“; да је Петар Први „позајмио, заправо украо“ украјинску историју и украјински идентитет; да је „савремени литературни руски језик створен на основу украјинске граматике и црквенословенског тј. старобугарског језика, а 60-70% свих речи биле су угрофинског или татарског порекла“… Са таквим „знањем“, они већ годинама тероришу руско становништво у Украјини заборављајући да су своју државност стекли баш благодарећи мало царској, а мало совјетској Русији; све то неодољиво подсећа на однос римокатоличке Хрватске према Србима, на хрватску уљудбу, на наводну хрватску повијест, на наводни хрватски језик…

Као што је Хитлер стварајући своје животно (не)дело од марксиста „позајмио“ идеју кроз коју је окупљао своје присталице, али дајући јој друкчију садржину, тако и творци америчког новог светског поретка нису могли побећи од већ познатих политиколошких форми. У много чему, и америчке су форме блиске националсоцијалистичким, према томе и марксистичким (комунистичким, социјалистичким), али им је садржина, за разлику од оне коју нуди Хитлеров Меин Кампф, и оних које проповедају програми разних марксистичких (комунистичких, социјалистичких) партија, растерећена сентименталности, сањарења и празних прича о „нејасним и нестварним циљевима“ попут грађанских слобода, људских права, побољшања животног стандарда и демократизације политичких односа и установа.

Кључни је, у свему у томе, амерички напор да се закорачи у остварење онога што предвиђа неформални манифест новог светског поретка. За почетак, Американци су, силом свог војног, политичког и економског утицаја у Европи (и свету), укинули национални суверенитет државе Србије на Косову и Метохији и ту установу већ непостојећег међународног права понудили такозваној шиптарској републици Косово. Мање је важно шта ће Шиптари урадити са том новом „својином“, Американцима је једино битно да у стварности провере како ће функционисати њихов механизам намењен укидању других националних суверенитета; после Србије, у Русији, на рачун руских аутономних територија. Ако прође експеримент са Косовом и Метохијом, има изгледа да сличан подухват прође и на другим странама.

Друго важно обележје америчког новог светског поретка јесте да у њему нема антисемитизма, он је током последњих двеју деценија замењен антисрбизмом, идеологијом према којој је антисемитизам – дечја игра.

И, на самом крају – препорука да се добро упамти оно што пише на самом почетку овога текста: Срби су почетни народ-мајка, Руси су србско племе, а србско је много старије од словенског.

Аутор: Илија Петровић, историчар

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!