Pročitaj mi članakVerujem da je Britanija imala najbolji od svih mogućih sporazuma sa Evropskom unijom, budući da je član zajedničkog tržišta, a nema evro, i da je obezbedila izvesni broj drugih izuzeća od pravila EU.
Верујем да је Британија имала најбољи од свих могућих споразума са Европском унијом, будући да је члан заједничког тржишта, а нема евро, и да је обезбедила извесни број других изузећа од правила ЕУ.
А ипак, то није било довољно да спречи изборно тело Уједињеног Краљевства да гласа за напуштање ЕУ. Зашто је то тако?
Одговор би се могао наћи у анкетама јавног мњења, које су спроведене неколико месеци уочи референдума о брегзиту. Европска мигрантска криза и дебата о брегзиту су храниле једна другу. Кампања за излазак из ЕУ искоришћавала је све гору ситуацију са избеглицама – чега су симбол застрашујуће слике хиљада азиланата у Калеу са очајничком жељом да уђу у Британију по сваку цену – да би подстицала страх од „неконтролисане“ имиграције из других држава-чланица ЕУ.
А европске власти су одлагале доношење важних одлука о избегличкој политици да би избегле негативан утицај на гласање на британском референдуму, те су продужавале опстанак сцена хаоса попут оне у Калеу.
Одлука немачке канцеларке Ангеле Меркел да избеглицама широм отвори врата своје земље био је инспиришући гест, али није био довољно промишљен, јер се њиме запоставља фактор привлачности. Изненадни прилив азиланата пореметио је људе у њиховим свакодневним животима широм ЕУ.
Штавише, због недостатка адекватне контроле, настала је паника, која је све обузела – локално становништво, надлежне за јавну безбедност и саме избеглице. То је такође прокрчило пут за брзи успон ксенофобичних и антиевропских партија, као што је Партија за независност Уједињеног Краљевства, која је предводила кампању за излазак из ЕУ, пошто изгледа да националне владе и европске институције нису способне да управљају кризом.
Сада се катастрофалан сценарио којег су се многи прибојавали материјализовао, чинећи процес дезинтеграције ЕУ практично неповратним. Британији ће због напуштања ЕУ на крају можда бити релативно боље него другим земљама, а можда и неће, али ће њена привреда и народ бити изложени значајној патњи гледано на кратке до средњорочних стаза.
Фунта је пала на најнижи ниво у последњих више од тридесет година одмах након гласања, а финансијска тржишта широм света ће вероватно остати у превирању док се буде преговарало о дугом, компликованом процесу политичког и економског развода од ЕУ. Последице по реалну економију моћи ће да се пореде само с финансијском кризом из 2007-2008.
Процес ће сигурно бити пун додатне неизвесности и политичких ризика јер оно што је на залогу никада није била само права или умишљена благодет за Британију, већ сам опстанак европског пројекта. Брегзит ће отворити „брану“ за друге антиевропске снаге у оквирима Уније. Заправо, једва да је исход референдума био и саопштен када је француски Национални фронт издао захтев за „фрегзит“, док је холандски популиста Герт Вилдерс промовисао „негзит“.
Штавише, можда ни само Уједињено Краљевство не преживи. Од Шкотске, која је великом већином гласова изразила жељу да остане у ЕУ, може се очекивати да поново покуша да стекне независност, а неки званичници Северне Ирске, где су бирачи такође подржали останак, већ су захтевали уједињење с Републиком Ирском.
Одговор ЕУ на Брегзит би се могао показати као још један проблем. Европски лидери у настојању да одврате друге државе-чланице да крену истим путем ће можда бити расположени да Уједињеном Краљевству понуде услове, нарочито оне у вези с приступом европском јединственом тржишту, који ће ублажити бол одласка.
Будући да ЕУ пружа Британији половину промета од трговине, утицај на извознике би могао да буде разарајући (упркос конкурентнијем девизном курсу). А с обзиром да ће током предстојећих година финансијске институције прерасподелити своје активности и особље у центре еврозоне, град Лондон (и лондонско тржиште некретнина) неће бити поштеђен бола.
Али би последице по Европу могле бити још горе. Тензије између држава-чланица су дошле до тачке пуцања, не само због избеглица, већ као резултат изузетно натегнутих односа између земаља кредитора и земаља дужника у еврозони. Истовремено, ослабљени лидери у Француској и Немачкој су сада директно усредсређени на проблеме на домаћем тлу.
Пад од десет одсто на берзи у Италији након изгласавања брегзита јасно указује на подложност земље потпуној кризи банкарског сектора, што би већ следеће године могло да доведе на власт популистички Покрет Пет звездица, којем је припала позиција градоначелника Рима.
Ништа од овога не слути на добро за озбиљни програм реформе еврозоне, који би морао да укључи праву банкарску унију, ограничену фискалну унију и много јачи механизам демократске одговорности. А време није на страни Европе, пошто спољни притисци од оних попут Турске и Русије, које искоришћавају несугласице, продубљују европски унутрашњи политички раздор.
Ето где смо данас. Цела Европа, укључујући Британију, би патила због губитка заједничког тржишта и губитка заједничких вредности, а чија је заштита циљ ЕУ. Ипак, ЕУ се распада и престаје да задовољава потребе и тежње својих грађана. Она иде у правцу хаотичне дезинтеграције, због чега ће Европи бити горе него што би било да није створена ЕУ.
Али не смемо да одустајемо. Признајем, ЕУ је мањкава творевина. Након брегзита, сви ми који верујемо у вредности и принципе које је ЕУ осмишљена да подупре морамо да се удружимо да бисмо је сачували, тако што ћемо извршити њену детаљну реконструкцију. Уверен сам да ће нам се придруживати све више људи како се последице брегзита буду развијале предстојећих недеља и месеци.
Аутор је председавајући Сорос фонда за менаџмент и фондације Отворено друштво.
