Прочитај ми чланакА шта ћемо са домаћинима, са пристојним светом, са вредним ученицима, интелигентним гимназијалцима, вредним студентима, укратко, шта ћемо са честитом Србијом?! Ко верује да је она нестала ионако је није достојан.
Од како знам за себе и памтим дечју игру уз тон са екрана, у време када су прошли цртаћи па крадемо још мало времена док се старији не досете јер помно прате Дневник 2, у Србији се говори о променама и реформама. Људи су увек позитивно на њих гледали, иако нико није гарантовао да ће те промене заиста и бити промена на боље.
Ако ћемо поштено, од 2000. године свака промена донела је само погоршање. Додуше, не можемо рећи да животни стандард појединаца није бољи, али опште стање у економији, државној управи, свим стубовима власти и друштва клизи у катастрофу. Бојим се да је потпорни зид у Грделици само показна вежба како ће се одговорни понашати када почне последња фаза општег урушавања.
Где год кренемо кроз Србију осећа се сурови задах пропадања. Разлога за то је много и заиста су комплексни. Међутим, један је једини одговор зашто нам промене не доносе бољитак – Сви желе промене, али нико не жели себе да мења!
Нико не би да са променама крене од самог себе. Да промени животне навике, да промени правила потрошачког друштва, да промени искривљене норме понашања. Заборавили смо колико је добар осећај праштања, ситне пажње, љубазне речи. Децу учимо да знају своја права, али не и обавезе. Сви бисмо да мењамо оног крај себе, али не и себе. Увреду враћамо истом мером, на лаж и обману не реагујемо ако нисмо директно њоме погођени.
Разуме се, у држави у којој је дозвољено да српску културу у Паризу представља злонамерни умоболни, перверзни уметник, који је прошао без последица због скрнављења Косовке девојке, чак под срамном заштитом и самог директора Културног центра Србије у Паризу, у којој бахати политичари дрско изјављују да су очекивали рушење потпорног зида у Грделици, а сам њен председник уверава народ да је велеиздаја Косова и Метохије у њиховом интересу, заиста није тешко наћи изговор за апатију, учмалост или у најгорем случају опонашање режима у бахаћењу и небризи. Ваљда по систему: „ Ако им не можеш ништа,ти им се придружи.“
Нико не може оспорити да су српске воде до те мере замућене, да је на површину испливао сав смрдљиви муљ, друштвени талог, да сомови и штуке воде главну реч. Ријалити програм уз енормне зараде на СМС порукама, корпулентне силеџије, галамџије скромних интелектуалних могућности, старлете напуњене силиконима о трошку надобудних, полуспособних бизнисмена, корумпирани руководиоци у полицији, министарствима, здравству, судству, просвети… То је крем садашњег друштва. И док они оргијају над пониженом, напаћеном и измученом Србијом, праве вредности се топе, узмичу пред толиком простаклуком и безобзирношћу. Малобројни добри радници немају прилику да раде, јер нису учлањени у СНС секту, а они који то јесу, реално не зараде ни оних 25.000 динара просечног личног дохотка, опет по напредном моделу „Дај шта даш“ и „Не могу они мене толико мало да плате, колико ја могу мало да радим!“ А шта ћемо са домаћинима, са пристојним светом, са вредним ученицима, интелигентним гимназијалцима, вредним студентима, укратко, шта ћемо са честитом Србијом?! Ко верује да је она нестала ионако је није достојан.
Не желим да се ово обраћање схвати као жалопојка или свеопшта критика, јер у српском друштву и кукоља и жита има још увек довољно за духовни и сваки други преображај Србије. Зато наглашавам колико је важно да у свему што радимо и желимо, све чему стремимо, започнемо из своје душе, свог ума, кренемо од нас самих. Дубоко верујем да свака наша позитивна промена, свака добра мисао, дело, свака животно важна ситница, може да донесе Србији боље сутра. А све ово о чему пишем, на шта вас позивам, немогуће је без надљудског напора да будемо стрпљиви, мудри и далековиди. Да неукаљани и здравог ума претрајемо велеиздајнике и лупеже.
Несрећа, немаштина, незнање, које се устоличило на врху државне лествице и укоренило у друштву, по мом чврстом уверењу побеђује се љубављу, вером у доброту, радом, пријатељством, али и опрезом и отпором према лошим и злонамерним људима. Не треба се заваравати да су сви људи добронамерни и да Србија нема непријатеље и то устоличене на најважнијим државним функцијама, захваљујући Александру Вучићу. Често кажемо да је неопходно бити лукав као змија а безазлен као голуб.
Прва и најважнија победа свих нас је да упркос свеопштем урушавању друштвених норми и државних институција, ми у свом микрокосмосу останемо срећни, способни да се радујемо малим стварима и одгајамо и образујемо срећну, слободоумну децу отвореног ума, пуну самопоуздања и животне радости. Да сачувамо животни пламен, да променимо код себе све што нам је за ту срећу неопходно, да не будемо лаковерни и лакоми… Тако ћемо дочекати толико жељени преображај Србије.
ПАВИЋ: Само Срби немају разлога да се плаше пуне истине о Сребреници https://t.co/gkN5X3k80y
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 22, 2018
За друге не знам, али моји најближи пријатељи из Двери и ја смо искључиво због тога ушли у политику. Да преобразимо Србију у срећну, пристојну и самосталну државу каква је била с почетка прошлог века. Они који у томе нису искрени, просто отпадају.
А Србија стрпљиво чека своју верну децу да јој омогуће да продише и прогледа, да се преобрази у Србију из најславнијих времена.
