Pročitaj mi članak
(Батић Бачевић)
Може ли један трагични удес да постане централна тема у друштву које сe стално свађа око прошлости, а блокира се код сваке озбиљније приче о будућности јер и даље има тешке дилеме о садашњости?
И шта уопште може да значи несрећа једне породице у друштву у ком већина породица има само једну дилему – хоће ли друштво доживети банкрот и, ако неће, који ће то слојеви друштва платити највећу „откупнину” за спас отете српске економије.
Негде у сенци тих стереотипних ламентирања о судбини друштва, догодила се једна несрећа, која је на први поглед деловала као трагедија за једну породицу, али је временом постала срамота за читаво друштво.
Читава прича почела је пре две недеље на мосту који и данас има вероватно неко своје званично име (Мост братства и јединства), али су тај назив у историју бацила два писца – први је велики песник Бранко Радичевић по ком носи име улица у које се улива мост, а други је велики писац који је одлучио да с њега скрати живот а пре тога напише „Јеретичку причу”, ваљда једини литерарни рад у ком су се још за време Титовог живота правиле шале на рачун привилегија комунистичке олигархије.
Зато и већина Београђана верује да је то његов мост јер није о њему певао или маштао, него је на њему одлучио да оде са овог света. На Бранковом мосту се, дакле, догодила стравична несрећа, у којој је непознато лице, возећи мали, скупи ауто „мини кантримен”, ударило 21-годишњег момка и само наставило своју сумануту вожњу.
Момак је касније подлегао повредама, а његов отац је једног дана, са сликом убијеног сина, демонстративно стајао на месту несреће, тражећи да се нађе убица његовог сина.
Са сваким даном који је протекао без полицијског разрешења, овај случај је постајао нека врста фоторобота великог злочина који се десио над српским друштвом о којем се, углавном, прича у фразама, општим местима и кроз зевање.
Само социолози или професионални левичари ће показати неко интересовање и пожелети да кажу коју реч када се помену драматичне социјалне неправде у Србији, док ће се велико интересовање јавности пробудити само ако се поведе расправа о некој појави која заправо открива оно што сви знамо, али нам делује као опште место – да у Србији заправо постоје два друштва која имају сасвим одвојене светове, своје школе и своје клинике, своје продавнице или кафане, као и да се та два друштва срећу само у филмовима или политичкој пропаганди.
Али када се појави вест да је нека особа икс, возећи ауто вредан скоро тридесетак хиљада евра, прегазила младића са именом, презименом и породицом, који је с другарима покушавао да помери „ладу” којој је спао точак, онда је сасвим природно очекивати да се закотрља лавина друштвеног гнева.
А када се испостави да та особа, која је наставила сулуду вожњу, ни две недеље касније није приведена правди, онда једна саобраћајна трагедија добије прворазредни национални значај.
И тако један случај постаје највећи друштвени проблем – полиција не може да нађе убицу за воланом, иако на једној од најпрометнијих улица у Београду постоје десетине камера, ако им у тој потрази не помаже ни ретровизор аута, који је, изгледа, отпао док је бацао на земљу несрећног младића.
И док прати то поигравање са здравом логиком, осећајима и фрустрацијама и обичних људи, сваки грађанин има право да постави сасвим једноставно питање – постоји ли у овој земљи каста заштићених људи или је само реч о касти заштићене полиције, која нема обавезе да одговара на очигледна питања, али има велику жељу да свакодневно снабдева таблоиде најглупљим сензацијама.
И тај изненадни мук осталих медија, који су такође приметили да се тај злочин догодио усред Београда али су некако изненада престали да се њиме баве, само је појачао неформалне приче о заштићеним синовима, швалеркама, страним дипломатама или сасвим незаштићеним смртницима.
Та вриштећа социјална неправда је чак и најокорелије антикомунисте натерала да се са сетом и носталгијом присећају самоуправљања или друга Кардеља. Јер, када је почела велика српска транзиција, Милошевић и његови пропагандисти су као један од главних аргумената против старих комунистичких лидера користили „јагњеће бригаде” (јер су о трошку грађана волели да по кафанама једу велике количине јагњетине), дочим су, 25 година касније, чак и маргинални лидери могли да потроше за један ручак више него што просечан запослени радник може да заради за годину дана.
Читав државни врх је водио расправе јер је неко одлучио да асфалтира прилаз ка викендици покојног Драже Марковића у Гроцкој, али је четврт века касније постало сасвим нормално да се према габариту другоразредних лидера померају путеви, читави комплекси или измишљају пашњаци у близини Храма Светог Саве.
На почетку демократске транзиције, грађани су, изгледа, били уверавани да ће у капитализму сви бити капиталисти. Ако се то којим случајем не деси, онда ће углавном радити у неком великом инвестиционом фонду или суперуспешним компанијама, док ће неко други копати улице или радити у градској чистоћи.
Свака транзиција, па чак и српска, подразумева да се на неком слободном и поштеном тржишту раздвоје они који су веома способни, вредни, амбициозни од оних који се некако више ослањају на сигурност државе или породице.
Али у Србији јесте главни друштвени проблем што ти способнији – сав свој успех углавном заснивају управо на везама с државом и партијама на власти и што се овдашња тржишна економија углавном заснивала на неколико примитивних питања – колико то партија, медија и експерата треба да платим како бих добио на великом државном тендеру.
Читава српска транзиција се свела на сасвим банално, примитивно питање – а на којој си то страни био када смо одлучили да реформишемо државу, када смо јој помагали да се ослободи свих тих вишкова вредности.
Нико још још није утврдио, али потписник ових редова некако верује да се управо на тој линији социјалне поделе или осећају да постоји нека нека српска гвоздена завеса између добитника и губитника српске транзиције, догодио и слом досовске политичке елите.
Александар Вучић је постао водећи српски лидер када се усудио да ухапси водећег српског капиталисту, али ниједан други велики бизнисмен још није одговарао за стотине милиона евра који су, уз помоћ бивше власти, узели од банака и тако их гурнули у пропаст.
Све то указује да у Србији јесте промењена власт, али као није избрисана линија између две касте, добитника и губитника транзиције.
(Политика)
