Pročitaj mi članakPonovo je, po ko zna koji put, pokazao da ga nikako ne treba potcenjivati, s tim što je to dokazivanje do sada svima, osim njemu, već trebalo da dosadi. Odavno je bilo vreme da to shvatimo i da u skladu sa tim postupamo. Svaka naivnost u tom pogledu zaista je nepremostiva prepreka za bavljenje politikom. Ako nije naivnost, onda je neka zadnja namera, koja god bila, pa se u tom slučaju mora pokrenuti pitanje odgovornosti.
Да, о протеклим изборима је реч. Сад већ на страну (а не би требало) основни етички принцип који каже – ако се нешто договорите, па још и потпишете, то вас ваљда обавезује на поштовање потписаног или на договор о одустајању, иначе чему то потписивање уопште служи.
Окренимо се сада суштинском питању: ако вас је неко дванаест година преко заробљених медија лагао, варао, вршио притисак и на опозицију и на грађане, направио војску својих сигурних гласова куповањем, претњама, уценама, преварама, исцрпљивао и сукобљавао цело друштво на све начине, сатанизовао противнике, док се на крају није открило да је сваке изборе намештао и „решавао“ унапред, из којих сте разлога помислили да ће он баш сада све то одједном да прекине, па да изгуби власт?
Онај ко је био спреман и способан да више од деценије гради такав систем јер на њему и почива, извлачењем једног камена ризикује рушење целе пирамиде, а без власти није у стању да функционише, сада ће бити добар да вам да неке уступке, па да рецимо изгуби Ниш, Нови Сад, или чак Београд? И то у тренутку кад започиње нову опсежну операцију, малициозни тврде епску пљачку у најави, под именом Експо 2027?
Сам нам је председник признао да ту треба да се потроши 18 милијарди евра. Зна ли ико колико је то новца? Ево само да стекнемо представу. Цео државни буџет износи нешто мање од тога, за све потребе – војску, полицију, здравство, школство, судство… Цео јавни дуг сада износи 36 милијарди евра. Од тога су напредњаци направили дуг од 20 милијарди, а 16 су затекли.
Само тај Експо ће да нас кошта више од целог годишњег државног буџета и то по чувеном изуму званом Лекс специјалис, значи новац ће да се троши без тендера, без јавних набавки, по убрзаном поступку. Што да се муче да намештају тендере, да чекају процедуре, мало је времена до 2027. а посао не сме да стоји. Ту ће се свакако уградити многе светске баракуде које крстаре и траже управо овакве „пројекте“. Оног ко им то омогући, спремне су да штите и чувају док се посао не заврши.
Е, па у таквим условима ви прекршите договор о јединственом притиску, истрчите на терен везаних ногу под паролом да нисте кукавица која седи код куће „у бојкоту“, већ ето имате петљу и срце да се борите. Онога ко покушава да вам предложи да се ослонимо и на памет – јер не вреди ударати главом у зид, разбићемо главу, дајте да заједно нађемо кључ од врата, калауз, да приморамо кључара да одшкрине врата – прогласите за издајника. А у ствари, де факто, обавите за режим посао боље него они које је платио, тако што одузмете сами себи оно што вам он није могао одузети.
Неко ће сада рећи, али он никада не би откључао врата и да сте остали заједно, кључ не бисте нашли, а калауз не умете да користите. Врло вероватно да је све то тачно. Али бисте свакако сачували једини ресурс који је опозиција имала, а режим га нема, а то је заједничка енергија гласача и жеља за победом.
То је нагомилана енергија бар пола грађана Србије који више од деценије гледају и трпе да им се урушава држава, који су понижени, осиромашени, којима се изврће базични систем вредности. Те људе је требало по сваку цену охрабрити јер су ту и чекају да буду охрабрени. Никако их није требало обесхрабрити. Резултати избора показали су да се управо то постигло.
Поврх свега, међусобно постизборно оптуживање опозиције ко је за овај дебакл крив, они који су истрчали на терен неспремни, или они који им се у томе нису придружили, ову већ разбијену наду и елан претвара у крхотине, а поделе у том корпусу још продубљује. Није тешко разумети да се гласачи опозиције дијаметрално разликују од гласача напредњака. Гласаче опозиције треба мотивисати, њихови гласови никоме унапред не припадају.
Гласаче напредњака, показало се, могуће је преварити, купити или просто натерати пред кутије, по списковима. Избори су показали да се њихов број ипак толико смањује да се морају премештати и чак увозити, што значи да је и ту било оних који би прешли на другу страну, само да им је неко пружио руку и да им је та рука деловала поуздано. А они су за победу драгоцени.
Уместо тога, опозиција је успела да одбије и сопствене гласаче и остави их код куће, бесне или очајне, сад је свеједно. Резултат је мање гласова него у децембру кад су због крађе избори у Београду и поништени. И уместо да се бар поштено преузме одговорност, призна грешка, лоша процена, тим се људима поручује – ви сте издајници, нисте изашли, или крив је Ђилас. Има ли свести да је то директна увреда свих тих људи који су демотивисани овом поделом, убијени у појам, очајни, разочарани, љути?
Управо то је, даме и господо, највећа штета која је направљена. Није то овај тежак пораз на изборима. Не. То је подела која је направљена у корпусу који је и до сада имао можда само једну тачку слагања, а то је да Вучић мора да оде. У томе је заправо његов највећи успех: прво је поделио целу Србију на оне који су уз њега и све остале који су ван напредњачког система, а сада су се и ови ван тог система поделили и сви заједно изгубили наду да се може победити.
Ако не верујете, можете погледати коментаре који ће се нанизати и испод овог текста – једни који подржавају написано и други који ће ауторку сумњичити да се и она, авај, „продала Ђиласу“ или да ништа не разуме.
Има у свему овоме ипак и једна добра ствар: сада је ваљда и режиму јасно да се даље са оваквим „изборима“ не може наставити. Ово нису избори, та превара не може више да функционише јер је сад целом свету све јасно. Очекивање (или очајавање) да ће следећи избори бити тек за три године, такође је врло неутемељено. Лепо се види да је бар пола Србије активно против ове власти, посебно у великим градовима, да су гласачи напредњака безвољни и немотивисани, па се морају на сам дан гласања по списковима звати из кол центара и извлачити из кућа.
Оно што се сада мора урадити јесте следеће: кад се полижу ране, да се окупе сви који имају заједнички циљ, а то је спас земље Србије, па да виде шта нам је чинити. Звучи мало патетично, али дотле смо дошли.
Добро је познато да човек који има вољу и веру у победу може да уради и наизглед немогуће ствари, док онај који ту вољу и веру нема, тешко може да изгура и сасвим обичан посао. Дакле, људи се некако морају поново мотивисати да врате жељу да се боре, енергију победе, да заједно крену и да победе. На неким нормалнијим изборима, ако заједнички притисак буде довољно јак. СНС је показао да више не може довољно ни да покраде, ако сви заједно изађу да победе.
Заједнички фронт се мора направити, да нам се не оствари пророчка реченица професора Војина Димитријевића: „Ако на власт дођу радикали, више неће бити избора“. Није да до сад нисмо знали, али изгледа да до сад нисмо веровали.
