СЛУЧАЈ „ЈУТКА“ и терор политичке коректности

Драгана Миљанић

21:20 07.03.2019.

Догма гласи: „Сумња у исказ жртве је накнадна виктимизација“. Сузе које се котрљају низ образе премостиле су сваку нелогичност

Вероватно бисмо се сви сложили са тврдњом да су диктатура, тиранија и насиље штетне појаве и да се против њих морамо борити свим средствима. Међутим, шта уколико смо самима себи постали најгори тиран? Његошевски речено, најсветија дужност нам је да тиранству станемо „ногом за врат“; али како да самима себи станемо ногом за врат (осим, евентуално, у некој од фигура јоге, која просечном Србину врло реално прети да заврши на ортопедији). Пораз није када смо физички покорени, него кад издамо сами себе и оне које волимо.

Орвел је дефинисао слободу кроз могућност да кажемо да је „2+2=4“ – „ако је то дозвољено, одатле све следи“. Па ипак, да ли заиста имамо ту слободу данас? Формално да, али суштински све мањи број људи има свест о манипулативним обрасцима који се суптилно (и мање суптилно) пласирају кроз галерију кривих огледала које представљају данашњи вашарски (или таблоидни медији). Јавни простор „за наше добро“ све више освајају разни опсенари, који су себи доделили улогу да објасне „раји“ како треба да мисли. Наравно, у томе су изузетно успешни, али не зато што су они добри колико због тога што ми нисмо.

КОЛИКО ЈЕ ДВА И ДВА?

Све више људи прихвата менталну дресуру у смислу да им се достављају мисаони „деливери јунити“ (део те појаве су управо и овакви изрази којима се силује наш језик), односно обрасци мишљења. Мишљења? Заправо, прави израз би био обрасци реакција или „тригери“, односно „емотивни прекидачи“. Наравно, иза свих ових „фенси“ израза своје ружно лице скрива стари и нама добро познати демон политичке коректности, комунистичка (а данас „левичарска“) утвара која вреба деликте мишљења.

Колико је два и два? Према комесарима савремене политкоректности, збир се разликује у зависности од ове или оне угрожене мањине која је у тренутном фокусу (мигранти, Цигани, жене, LGBT… списак је подужи). Нова „магична реч“ је „насиље“. У политичком новоговору, то више углавном није семантичка конструкција која описује штанглу која удара по нечијим леђима. У надирућем дискурсу то је „сирова“ или „инфериорна“ врста насиља. Насиље које привлачи све већу пажњу је вербално или емотивно насиље, нека реченица или поступак услед које се одређена „етерична душица“ осетила потиштеном, одбаченом или тужном.

Одбијање да будемо саучесници у јецајима и раме за плакање уз обавезна „два минута мржње“ према насилнику (вербалном) жигоше се као издаја или саучесништво. Према овој изопаченој доктрини, дужност ми је да разумем и афирмишем твоју бол, јер човека не чини ум него емоције; ако ти безрезервно не верујем, уколико ти не пружам стопроцентну подршку зато што те вређа чињеница да збир два и два може само и једино да буде четири, онда сам и сȃм саучесник у насиљу ком те истина излаже – јер, иако смо атеисти, сматрамо да у „истини душе нема“.

Наравно, осуда насиља није и не би смела да буде спорна. Па ипак, стиче се утисак да је она само носилац другачијих и дубљих порука, утопистички обојених. Иљин је у праву када каже да је дужност хришћана да се злу супротставе и силом, али такође је у праву када наглашава да увек у прибегавању сили морамо да испитамо и сопствене мотиве. У том смислу, поставља се питање да ли се борци за људска права боре да би заиста зауставили зло, или их, ипак, покреће сопствена воља за моћ?

Фото: Фејсбук

ИСТИНА КАО ЈЕРЕС

Диоген је некада „лампом тражио човека“, а ми данас имамо диогеновски задатак да пронађемо особу од интегритета, која ће јавно и отворено изјавити да не робује терору увреженог мишљења да „улога жртве не подлеже сумњи“. Помрачење цивилизације означено је покоравањем рација нагонима, објективне реалности аутистичном солипсизму, истине осећањима или, хегеловским речником: уколико су чињенице у супротности са нечијим мишљењем, утолико горе по чињенице.

Више није битно да ли нека холивудска или ријалити „дива“ може да докаже да ли ју је неки љигави продуцент на почетку каријере „недолично пипкао“; чињенице су небитне, битне су њене емоције, а сваки форензички доказ је инфериоран у односу на сузе које се пред милионским аудиторијумом сливају низ њене образе. Небитно је да ли је продуцент „крив“ или „прав“ – само је битно како смо се све „ми“ осећале док смо гледале њене сузе и сећале се свих тих „шапа“ које су некада, из ко зна каквих разлога и околности, клизиле по нашим телима.

Постављање питања истинитости у таквој ситуацији већ представља јерес и повод за острацизам. Осећања пре истине, парола је сваке декадентне цивилизације пред њен суноврат у амбис. Ватру, точак, електричну енергију и друге моторе цивилизације нису створила било чија повређена или радосна осећања и емоције, него сурова борба са стихијама природе, које су од човечанства тражиле ону шајлоковску „фунту меса“. Управо је тај интелект, који данас толико олако и размажено одбацујемо, јесте оно што нас је и довело у могућност да живимо у довољно удобној позицији да уопште размишљамо о сопственим или туђим „повређеним“ или другојачијим осећањима.

ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ ЈЕ УБИЛА СОКРАТА

Називање малигних друштвених појава њиховим правим именом, па чак и само указивање на теме које постају догме, жигоше се као „друштвено неприхватљиво размишљање“. Друштвене мреже и интернет портали дају идеалну платформу суду осредњости и критеријумима који су Сократу донели смртну пресуду зато што је показао да нема воље да примени политкоректну аутоцензуру свога доба.

Као и у атинској демократији, опет је свака фризерска приправница добила платформу да између зијања у неки ријалити и фенирања уздигне свој глас против свих светских неправди. Опет имамо околности да сваки камионџија има платформу на којој ће да „равноправно“ прозове лекара, професора или политичара; штавише, ако је довољно бескрупулозан, просечни камионџија, бакалин или власник печењаре, постаће и директор јавног предузећа или председник општине. Механизам је прост – буди бескрупулознији од свих, јаче гази оне испод себе, дубље се „улагуј“ онима изнад себе и, наравно, граби „све што ти живот пружа“, брутално и без задршке. Зар није живот само један?

Због чега је наш просечни политичар на заласку цивилизације, оваквог, рекло би се праисторијског, профила? Можда баш због тога што нам је такав потребан? Проблем са ауторитетима је, кажу неки психолози, проблем са очинским (а латентно и божанским) ауторитетом. Шљам који влада је продужена рука ријалити поткултуре. Он није ту да служи заједници и да свима буде боље. Не, његова сврха је у томе да оправда све наше неуспехе: „Све смо могли ми“, али није дао „он“.

Идеалан изговор за сав кукавичлук, бескичмењаштво и подлости. Наравно, за њега „гласамо“ (узгред, који смо то „ми“ и шта нас формира као колективитет?), управо зато што је сатрап, дивимо му се управо зато што је дахија, клањамо му се баш због тога што брутално тражи „право прве брачне ноћи“. Да је другачији, не бисмо му ни дозволили да приђе власти. Нису они Домановићеви ликови нимало случајно изабрали слепца да их води. Слепац није инцидент, он је, напротив, изговор. Ако таква „балканска правила“ владају свуда око нас, због чега би једна подкопаоничка варош као што је Брус, била изузетак?

Фото: Фејсбук

СУЗЕ ПРОТИВ АРГУМЕНАТА И ЛОГИКЕ

Да ли било ко у оваквој „клоаки“ сме да себе дефинише као „жртву“, а истовремено је један од саучесника овог „аутогеноцида“. „Прихватам правила игре, (наивно) се учлањујем у партију мутаната (упркос својим „много бољим“ идеолошким „уверењима“ – узгред, којим?), трпим и „мало драпања, љупкања, желкања и волкања“, након чега ипак „одлазим са индигнацијом“, да би ме назад код дахије вратила племенита љубав према сестри…“ Нормално, чак и овако поређане чињенице представљају „умивену верзију“ наратива Марије Лукић. У случају потребе, инфузија ораторских вештина из „Аутономног женског центра“ (иначе неформалног наследника „Антифашистичког већа жена“, АФЖ-а) и неколико сузица које се котрљају низ образе, лако ће заменити сваки аргумент и премостити сваку нелогичност.

Догма гласи: „Сумња у исказ жртве је накнадна виктимизација“. Ако жена каже да ју је муж тукао, онда то никако не може да буде из разлога да би му легалним механизмима отела децу и стан; ако секретарица каже да ју је „драпао“ шеф, то никако не може да буде мотивисано жељом да започне „лукративну каријеру“ у перспективној опозиционој странци која можда не може да „од бабе начини девојку“, али вероватно може да од секретарице начини будућег председника општине или макар директора ЈКП. Зар се нико више не сећа владавине „кризних штабова“?

Да ли је промена на овакав начин могућа? Свакако, промена нагоре је увек могућа. Јутка сигурно није летећи ћилим који ће било кога одвести „преко трња ка звездама“ (мада вероватно може да „добаци“ до летовања на Тајланду, а Хургада му је свакако доступна, макар морао да се до ње вози општинским BMW-ом Х5, који је платио „тричавих“ 60.000 евра). Међутим, он познаје Брус и Брус познаје њега. На неки начин, он је слика Србије данас у огледалу нечега што ће у будућности бити историја. Овде бих се усудила да покушам да поставим рационално питање: „Ако узмем камен (читај Марију) и разбијем огледало (читај Јутку), да ли ћу бити мање наказна?“

На ово реторичко питање одговор је одричан, јер, нажалост „лепота није прелазна“ (узгред, „лепота је у оку посматрача“, али дезени тигрових и леопардових шара и испадајуће груди као „најснажнији природни адути“ су ипак заплет за неку другу басну). Ипак, званично учлањивање Марије Лукић у странку Вука Јеремића је логичан избор, јер је реч о потомку племените беговске (и комунистичке) фамилије Поздерац. Много логичнији избор од Јутке. Он је Јутка у планетарним размерама, не смрди „на Брус и ракију“, него на цветне парфеме и кавијар.

КО ЈЕ КРИВ, ЈУТКА ИЛИ МИ?

Сумрак сваке цивилизације коју историја памти увек се огледао у нестанку мушкарца, носиоца принципа слободе, части и породице. Ко може да поштује биће које је, попут животиње, остало слуга својих нагона, без обзира да ли је у питању Јутка, Палма или Вук? Наравно, овакве мутације подстичу киселину која разара темеље здравог друштва. Извитоперени систем вредности који спроводи масовно „испирање мозга“ постаје најјачи шраф у терору машине политичке коректности. Феминизам је престао да буде борба за права жена кад су жене та права и оствариле (право на гласање, рад, имовину и да не набрајам), исто као што је и NATO престао да има смисла оног тренутка кад је пао комунизам.

Међутим, зомбиране верзије ових идеја наставиле су свој „живот“ који, као и свако канцерозно ткиво, још једино има да пушта метастазе. Није важно што нам уваљују генетски модификовану храну, смртоносне хербициде, небитно је што пчеле нестају и што је месо препуно антибиотика; крајње је занемарљиво што се враћају давно заборављене болести и шири јаз између богатих и сиромашних; не, оно што је „битно“ је да ли Стева може да се уда за Перу и да ли могу да усвоје децу коју је (за њихово добро) „држава“ (окупациони ентитет?) преотела од неких „лудих антиваксера“ који су се усудили да питају која је земља порекла вакцине која је наметнута њиховом детету.

Док се кроз школе попут пожара шире језиви призори вршњачког насиља, а разне феминаци протуве исисавају Сорошеве девизе на бесмислене пројекте, кроз јавни простор метастазирају ријалитији који су заправо гориво које овај пожар распламсава. Непожељно је, па чак и јеретички, постављати питање узрока, који су у фаворизовању анималних нагона у односу на разум. Међутим, у сумраку цивилизације, разум је непожељан, зато што потенцира личну одговорност. Да ли су заиста криве Јутке зато што су Јутке или Вукови зато што су Вукови – или смо ипак највише криви ми који се са свим тим појавама толико удворички и страсно миримо?

Фото: Фејсбук

МАЊИНОКРАТИЈА

Проблем са свим овим случајевима је што се они сагледавају кроз медије, а медији свесно идиотизују сваки наратив, јер сматрају да јасно сведени црно-бели концепти најбоље продају тираже. Нажалост, вероватно су и у праву. Људи су у тој мери презасићени информацијама да губе капацитет да их рационално обрађују. Стога им све више пријају „емотивни окидачи“ попут „задриглог Јутке“ и „лепе/младе Марије“, или овај најсвежији, „старог НН психонасилника и младе/храбре Мине“…

Тако ће и водитељка, Татјана Војтеховски (која ће остати запамћена по томе што је питала жртву инцеста у емисији, пред милионским аудиторијумом, да ли је доживела оргазам током сексуалног односа са својим оцем), искористити сваку прилику да у емисији „Живот прича“, која се емитовала на ТВ Првој, а у којој је гостовала Марија Лукић, не баш суптилно провуче и истакне све могуће флоскуле из дијапазона женских права, од фамозног „осећаја кривице“, до изостанка подршке „затуцане средине“ и „мужа слабића“.

Нажалост, ових дана сведоци смо још једне афере од које се тресе гора, а родиће се миш. Оно што је једино извесно јесте да тај лажни, црно-бели свет, лагано прераста у сивило орвеловског једноумља. Наводна борба за слободу сопствених уверења све јасније прераста у борбу против туђих, односно у потребу да се воља мањине наметне тзв. тихој већини. Медијска и политичка (зло)употреба случаја Марије Лукић то јасно показује. На једној страни тако добијамо „поборнике насиља“ и „фашисте“, а на другој су промотере људских права (али без одговорности) и слобода (али без љубави).

И колико год да та формула мањинократије делује невероватно, она је на Западу одавно стандард: буди геј, веган или се удај за мигранта и роди новог следбеника Исламске државе. Другим речима, буди „жртва“ или припадник неке од мањинских група и сва врата ће ти бити отворена. У том свету крокодилских суза и прилика за нове пројекте при атаку на иностране фондове, истинске жртве и тиха већина, захваћена терором политичке коректности, и даље тихује, чекајући један искрени обрачун са свим новим, али и старим „Јуткама“.