Није спорно да су деструкција Југославије и рат против српског народа дуго и темељно планирани. Говор Бжежинског из 1978. године био је „пророчка” најава разбијања једне земље

Крајем 1960-их и почетком 1970-их година 20. века догодиле су се тектонске промене у међународној политици. У елитистичким круговима на Западу процењено је да је Кенанова концепција „обуздавања Совјетског Савеза” – осмишљена одмах после завршетка Другог светског рата – превазиђена, као и да је потребно осмислити нову и офанзивнију стратегију против совјетског комунистичког утицаја.

Кисинџеров тајни пут у Пекинг јула 1971. године био је у функцији реализације нове хладноратовске стратегије, која је претходно одобрена на конференцији утицајне Билдерберг групе у априлу исте године у Вудстоку. На овом скупу је осмишљен модел „укључења Кине у светски привредни систем”, који је подстакао додатну изолацију совјетске државе и по мишљењу руског аналитичара Николаја Вавилова принудио СССР на бројне уступке западним силама. Показало се да је потписивање Завршног акта из Хелсинкија (1975) била само једна врста дипломатског маневра којим су САД добиле додатно време за мобилизацију свих ресурса чији је крајњи циљ био пораз противничког блока у Хладном рату.

Остварење нове хладноратовске стратегије поверено је од 1973. године Трилатералној комисији – сестринској организацији Билдерберга, јер се њена организациона структура савршено уклапала у замишљени „модел прикривених акција” који је првенствено био ослоњен на неформалне и недржавне структуре утицаја. Као главни идеолог Трилатерале, Бжежински је у њен основни акт који је насловљен као Исказ о циљевима уградио темељне поставке, о којима је писао у својој познатој књизи Између двају епоха 1970. године. Суштински смисао оснивања Трилатералне комисије је успостављање „новог светског поретка” и „јединствене светске владе”, уз постојање прелазне фазе до реализације овог дугорочног циља, а која је назначена као „период транзиције”.

У прелазном периоду „дипломатију држава треба да замени дипломатија корпорација”, а националну лојалност треба да замени лојаност мултинационалним компанијама. У документа Трилатералне комисије, Бжежински је уградио идеју о постепеном преузимању надлежности државе од стране мултинационалних корпорација – што маргинализује улогу државе, посебно у правно-нормативној сфери. Он је, подстакнут процесима на Западу (посебно САД), предвиђао да ће се изменити традиционалне представе о појмовима слободе и демократије, као и да је управо због заштите интереса корпоративне елите појам слободе пожељно редуковати на „економску слободу” која почива на принципима приватизације, дерегулације и потпуне слободе медија, али на начин како то виде стратези Трилатерале.

Бжежински је као неопходан предуслов за опстанак капитализма назначио освајање нових тржишта које није било могуће без развале совјетског блока. Концепција трилатерализма означила је и почетак завршне фазе Хладног рата, чија је карактеристика био процес укључења Римокатоличке цркве, али и јапанских политичких и пословних елита у светску политику. Ради привлачења делова совјетског апарата, заузет је мекши став према идеологији комунизма, а што је посебно дошло до изражаја за време совјетске Перестројке. На тај начин је створен један другачији светско-историјски подијум – чија је прва жртва била Југославија.

СИО о Југославији

Савет за иностране послове САД се догађајима у Југославији посебно темељно бавио за време Другог светског рата у оквиру стратешке студије Рат и мир која је била посвећена послератним разграничењима у Европи. Руска историчарка, Нарочницка, објавила је да су тајним заседањима Савета у оквиру „Групе за проучавање мировних циљева европских народа” присуствовали и представници „македонских емигрантских структура” с Љубеном Димитровом на челу. У то време македонски емисари упутили су писмо председнику САД позивајући се на Декларацију у 14 тачака и Извештај Карнегијеве комисије, који је наведен као акт који признаје „дубину трагедије македонског народа” који се налазио под притисцима режима у Југославији, Грчкој и Бугарској. Нарочницка наглашава да су овакви контакти проистицали из сложених ратних збивања и војничког односа снага на терену између Титових партизана и четника Драже Михаиловића.

Поред ових тајних веза, Савет за иностране послове (СИО) је веома здушно радио на пројекту „источноевропске федерације” која је обухватала стратешки важан простор од Балтика до Јадрана. У вези с овом темом, закључен је 24. јула 1942. године Прелиминарни уговор коју су потписали амерички председник Рузвелт и краљ Петар ИИ. Овим документом „одбрана Југославије дефинисана је као питање од виталног америчког безбедносног интереса у Европи”. На тај начин је наше подручје постало амерички геостратегијски интерес – што ће посебно доћи до изражаја после Титовог раскида са Совјетима 1948. године, али и касније у годинама разбијања СФРЈ.

Од тада па све до почетка 1960-их година односи између две државе ишли су узлазном линијом. Постоји податак о 179 уговора којима је СФРЈ била „чворно везана за Америку”, а што је проистицало из послератне „Римланд – концепције”, коју су САД примењивале у односу на супарнички СССР или подручје евроазијског Хартланда. Формирањем покрета несврстаности (1961) међусобни односи су се донекле променили. Већ наредне године, СФРЈ је изгубила статус „најповлашћеније нације у трговини са САД”, а Титова амбивалентна политика према Совјетима је ојачала антикомунистичке сентименте у Вашингтону.

Због свега тога, СИО је 1967. године разматрао исцрпан извештај о Југославини, аутора Џона Кембела, у којем је изречено много критика на рачун хипокризије Брозовог режима, али и први пут указано на постојање национализма у највишим партијским форумима. Кембел је закључио да односе према СФРЈ треба поставити у ширем контексту хладноратовски подељене Европе, док је истовремено други члан СИО, Бжежински, одржавао тајне контакте с представницима хрватске политичке емиграције у САД, али и истицао економске реформе и отвореност наше земље као пример у односу на остале комунистичке државе. Ипак, крајем 1970-их година, амерички став о будућности СФРЈ драстично је промењен – првенствено под утицајем новог стратешког савезника, Ватикана.

Освета неонациста

У фебруару 1976. године – на тајном састанку највиших представника САД, Немачке и Ватикана – усвојен је у 11 тачака споразум о разбијању СФРЈ. Контраобавештајна служба ЈНА о овом договору обавестила је тадашњи југословенски државни врх и лично председника Тита, али никаквих реакција није било. Због чега се то није догодило појашњава Борисав Јовић у својој књизи Како су Срби изгубили век. Трагична судбина Срба у заједничкој држави (2016), у којој је објављен садржај тајно снимљеног разговора Тита и Стева Крајачића, чији су обавештајни педигре и подршка хрватском национализму били познати и његовим савременицима. У најкраћем, до сусрета је дошло уочи усвајања Устава из 1974. године – којим је формално дезинтегрисана југословенска држава. Основна Титова намера била је да се после његове смрти Хрватској омогући државна самосталност и том приликом присвајање територија с већинским српским живљем.

Поред тога, Тито је наложио Кардељу да се универзално право народа на самоопредељење уставноправном алхемијом трансформише у право република на самоопредељење, што ће, како је истакнуто, подржати и новостворене нације: Муслимани, Македонци и Албанци. Према Титовом плану – који се очигледно ослањао на стратегију САД, Немачке и Ватикана усвојену још почетком 1970-их година – Србију треба лишити Војводине и Косова и Метохије, и свести на територију коју је имала пре Првог светског рата (1914–1918). На Крајачићево питање како ће на све то реаговати Срби, Броз је одговорио да ће „они (Срби) прихватити све оно што је добро за Југославију.”

Потврда да је постојао злокобан план растурања Југославије стигла нам је и са још једне компетентне адресе. Реч је о личности славног француског генерала Пјер-Мари Галоа који је сведочио да је немачка операција растурања СФРЈ дуго планирана. Описујући разговоре с утицајним немачким генералом Францом Јожефом Штраусом – још 1976. и 1977. године – Галоа се непосредно уверио у постојање немачких оперативних планова за територијалну прекомпозицију бивше Југославије. Он је као први немачки разлог за подршку разбијању Југославије наводио освету Србима за догађаје из оба светска рата. Наиме, Немци су сматрали да је од 1941. до 1945. године – због српског отпора окупацији – велики број немачких дивизија био ангажован на Балкану, као и да је то један од кључних разлога њиховог пораза на Источном фронту.

Други разлог за немачку подршку разбијању СФРЈ је посебно занимљив – а то је тежња да на тај начин награде Хрвате и босанске муслимане за подршку у Другом светском рату и активно учешће у трупама Вермахта. Пјер-Мари Галоа је указивао и на економске мотиве немачке политике на Балкану, која је увлачењем Хрватске и Словеније у европски економски простор створила претпоставке за продор ка Медитерану, што је био њен циљ још од Светог немачког царства. По мишљењу Галоа немачка политика је била уверена у спремност Америке да војно интервенише на Балкану и због тога што је велики број утицајних Немаца заузимао важне дужности у врху НАТО.

Нова источна политика

Крајем 1970-их и почетком 1980-их година и амерички однос према опстанку Југославије постепено се мењао. У једном од извештаја Трилатерале из 1977. године, Југославија се описује као „потенцијално најексплозивнија тачка у Европи” и држава око које нема трајне сагласности између две суперсиле. Исте године амерички потпредседник и високо позиционирани члан Трилатералне комисије, Волтер Мондејл, састао се са Титом, али тадашњи председник се том приликом није освртао на планове о разбијању СФРЈ за које је несумњиво знао. СФРЈ је била и посебна тема једног брифинга за америчке учеснике деветог светског скупа социолога у Упсали (Шведска), који је одржан у августу 1978. године. Одржао га је Збигњев Бжежински, тада у својству саветника за националну безбедност.

Његово излагање у потпуности је одисало реторичким питањем које се попут лајт-мотива провлачило кроз све његове саставне делове: Шта ће бити с Југославијом када Тито умре? Реч је о питању које је веома оптерећивало Американце који су страховали да би, после Брозове смрти, Југославија могла да постане члан Источног блока. Не улазећи овом приликом детаљније у америчке оцене Титове личности и његове улоге у светској политици (које су веома похвалне), са данашње тачке гледишта веома су занимљиве препоруке у вези с америчким деловањем у СФРЈ. Тако из овог излагања сазнајемо за америчку подршку „праксисовцима”, затим за тактику истовременог помагања оним снагама у врху државе које су спремне да се супротставе утицајима Совјета (Руса) и за подршку националним сепаратистима који су „природни непријатељи идеологије комунизма”.

Интересантне су и препоруке о задуживању СФРЈ које су у америчком дугорочном интересу, затим о ширењу потрошачког менталитета као најбољој противтежи сваком комунистичком егалитаризму, потом о медијско-културолошкој инфилтрацији као виду наметања западног система вредности и – што је, чини се, и данас актуелно – ослањању Америке на имућније делове друштва ‒ припаднике либералне интелигенције и оне који се залажу за неограничене медијске и уметничке слободе. Са становишта геополитике, чини се важном и директива о разбијању „Покрета несврстаних”, чији је СФРЈ била оснивач, а преко деловања латиноамеричких држава – америчких савезника у том покрету.

Нема сумње да је промена америчког курса према СФРЈ била првенствено условљена захтевима новог стратешког савезника Ватикана – чији је папа Јован Павле ИИ питање разарања Југославије ставио у епицентар своје „Нове источне политике”. Моћни католички лоби у америчкој администрацији уговорио је тајни сусрет папе Војтиле и председника Регана 1983. године. На овом састанку договорено је формирање „новог европског поретка” који би имао „антијалтски карактер” и којим су практично ревидиране границе, установљене после Другог светског рата. Питање разарања СФРЈ и одвајања њених католичких делова Словеније и Хрватске – папа је ставио у врх својих приоритета – на шта је председник Реган пристао, у складу са својом измењеном доктрином у односу на СССР. Уочи разарања СФРЈ и СССР-а овај стратешки договор је потврђен на конференцији Трилатерале у Токију од 21. до 23. априла 1991. године, када је прихваћена нова подела Европе на „римски и византијски део” која је спречила суштинску геополитичку еманципацију Старог континента у односу на амерички утицај.

Да закључимо: завршетком Хладног рата, бивша СФРЈ постала је непотребна земља. Победом Запада у том рату нарушена је равнотежа снага, па се приступило демонтажи југословенске државе. У процесима разбијања Југославије – САД, Немачка и Ватикан исказали су највиши степен непријатељства према српском народу, што је кулминирало злочиначким бомбардовањем Српске 1995. године и СРЈ 1999. године. У извесним сегментима, однос делова западног друштвеног и политичког естаблишмента према дешавањима у бившој СФРЈ попримао је елементе психопатологије. Немачки професор Р. Хензел је НАТО агресију на СРЈ 1999. године квалификовао као злочин геноцида за који, нажалост, до данас нико није одговарао.

Такође, није спорно да су деструкција Југославије и рат против српског народа дуго и темељно планирани. Говор Бжежинског из 1978. године био је „пророчка” најава разбијања једне земље и последично уништење једног народа (српског), за који је Џорџ Кенан рекао да су „највећи амерички пријатељи у Европи”. Енигму југословенске кризе појачава још један важан историјски детаљ. Реч је о дипломатским односима Србије и САД, који су успостављени давне 1881. године и који имају дугу и богату традицију. Председник Вилсон је 1918. године подигао српску заставу на Белој кући и подржао стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Свега стотинак година касније (1981) САД су – упркос истовременом обележавању 100. годишњице међусобних односа – подржале демонстрације сепаратиста на Косову и Метохији. Био је то увод у крвави распад земље и „рат који се могао избећи”. Светске силе које су здушно подржале стварање југословенске државе 1918. године – последњих деценија 20. века активно су радиле на њеној демонтажи, исказујући највиши степен моралне хипокризије према српском народу, њиховом савезнику у оба светска рата.

„Преболите Косово“! Aмбасадор САД Хил поново увредио Србију и српски народhttps://t.co/V9OmSlcfHl

— СРБИН инфо (@srbininfo) October 12, 2023

Извор: novi standard

Ознаке: Југославија, Ватикан, САД, СССР