Рече неко да је Војислав Шешељ, ослобађајућом пресудом у Хагу, и званично добио статус циркузанта, црно на бело. Односно, човека који је, да парафразирамо судију Aнтонетија, углавном лапрдао не би ли подигао рејтинг својој странци и успут (опет Aнтонети) запаљивим изјавама дизао морал српској војсци.

Пресуда је изненадила, шокирала и огорчила само традиционалне легалисте Хрвате и неке српске медије, финансиране парама споља. Што би реко војвода, бар да ми дадоше неку годину, реда ради, да се не секира спољни и унутрашњи непријатељ.

Овако, Хаг је решио да се Војиславу освети за све оно „изједање свега што сте изасрали“, за књиге са насловима „Јан Бономи, смежурано кенгурово мудо“ и „Хашка курва Дел Понте“: прогласио га је шарлатаном, али правним генијем, који је тих 12 година у затвору Трибунала претворио у 12 година славе на великој светској сцени.

Од ореола мученика, тако, није остало ништа, па ми се чини да ни Шешељу није било пријатно кад су га сарадници „у пролазу“, у ходницима Магистрата у Земуну, обавестили о Aнтонетијевој завршној реченици: господин је од овог тренутка невин, дакле – слободан човек.

Шта су Србија и Срби добили овим „спектакуларним“ ослобађањем? Не много, а Хаг је бар покушао да опере нечисту савест преко, искрено речено, небитног актера деведесетих.

Зато је француски судија нагласио да је од Шешељеве Велике Србије као ђаво од крста бежао и грешни Слоба, да су његове говоранције биле партијски митинзи, а не државна политика и да је био битан за српску борбу колико и онај несретни власник телевизије 1999. што је са екрана поручивао НAТО пешадији: дођите, нећете се вратити!

Дао је Aнтонети у образложењу ослобађајуће пресуде и неке занимљиве опсервације: да се нису само Срби наоружавали, већ сви, да је тужилаштво заборавило ко се први отцепио и да је страх Срба био оправдан, а њихове аутономије у Хрватској и Босни легалан начин борбе за опстанак, да није било плана прогона и да су се људи свих нација селили (читај – бежали) међу своје, да главе сачувају.

A где су сви ти аргументи, непобитни, били у досадашњим, и будућим пресудама, чему сад ‘ладне облоге и систем – један дува, други ‘лади?

Доцкан, господине Aнтонети, доцкан. У ветар је све то.

Шта ћемо са пресудом Караџићу, шта са Младићем кога тек чека неизбежна смрт у Хагу, овако или онако, пре или после пресуде? Може ли ситан предизборни уступак Београду да покрије оно што ће српском народу бити довека залепљено на челу – да је геноцидан? Како ће се Српска, тај последњи бастион нације, борити да докаже да није настала на костима Муслимана и ко ће је одбранити?

Београд? Мрка капа.

Русија? Далеко је.

Не ломи се српска судбина на Шешељу, већ на двојици људи који су, уз натчовечанске напоре свог народа, сачували државу која, бар засад, гарантује опстанак, док преко плота реже аутори Исламске декларације, жељни да нас нема.

A Шешељу – свака част!

Извор: Вести онлајн

Ознаке: Војислав Шешељ, Милан Јовановић, Радован Караџић, Ратко Младић, хашка пресуда, хашки трибунал