„Са крајем украјинског рата долази и крај колонијалне управе над БиХ и Српском“

Синиша Љепојевић

22:08 12.03.2024.

ЗАПАДНА бирократско-политичка машинерија не одустаје од рушења Републике Српске и дејтонске Босне и Херцеговине мада до сада, упркос моћним притисцима, ипак није успела.

Као и обично, нема нових идеја а сада је посегла за једним од последњих инструмената – митом о чланству у Европској унији (ЕУ). То је покушај још једне обмане.

Упадљиво је, такође, да се за приближавање и наводно чланство у ЕУ свих српских земаља највише боре и заговарају амерички амбасадори, они предводе такозвани европски пут а не Евроунионисти.

Та обмана је још један доказ да је ЕУ сведена на пуки инструмент Америке и да се користи само у надању остваривања америчке политике. И ЕУ је тако само колонијални службеник. Мит о ЕУ је у ствари и једини преостали амерички инструмент што би могло да сугерише да је Америка кренула на све или ништа не само у Босни и Херцеговини него и у свим српским земљама.

И на Западу је доминантно увјерење да се агресивним истурањем мита о ЕУ може прије свега промијенити мишљење српске јавности и тако постићи циљ. Ако је судити према истраживањима јавнох мњења, и то је још једна погрешна процјена.

Има много и оних који заговарају употребу НАТО снага, неку врсту оружане интервенције како би се приморала Република Српска да слиједи западну колонијалну политику. Реално гледано то је, међутим, мало вјероватно и углавном се своди на наратив, у преводу пропаганду, или дјетињасте манифестације као што је било надлијетање два америчка војна авиона на дан обиљежавања 9. јануара, Дана Републике Српске. Додуше, када је савремени Запад у питању ништа не би требало искључити јер из дјетињасте политике може свашта да се изроди.

Босна и Херцеговина јесте препуна апсурда, али идеја о чланству у ЕУ је ипак један од највећих. И тај апсурд, који је у ствари обмана је утолико очигледнији јер Босном и Херцеговином, иако званично независном земљом, управља колонијална бирократска машина западних земаља што значи да фактички нема статус независне државе. Другим ријечима, колонијална управа из ЕУ жели да Босна и Херцеговина постане дио Европске уније одакле углавном и долазе колонизатори како би још више учврстили своју колонијалну власт. А још је већи апсурд да умјесто грађана цијеле БиХ преговоре о ЕУ води амерички амбасадор у Сарајеву.

Српски народ живи на територији Европе, мада се простор њиховог станишта до 1945. године водио као Блиски исток, али то не значи да треба да робује својим непријатељима.

Као дио Европе, сигурно да је заинтересован за неку врсту европске интеграције и сарадње али политика ЕУ је антисрпска и то упорно антисрпска. У том смислу ваљало би подсјетити на једну изјаву предсједника Републике Српске Милорада Додика о ЕУ интеграцијама „којима је српски народ посвећен и о којима разговарамо с институцијама ЕУ или њиховим представницима овдjе“.

Амбицију америчког амбасадора у Сарајеву да предводи процес такозваног европског пута је оцијенио као „ понижавање читавог континента мешањем у ствари које се вас апсолутно не тичу. Међутим, права намера је упућивање поруке да од европског пута БиХ нема ништа, али и покушај да се кривица припише мени и Републици Српској“.

Западна бирократија своја „права“ налази и у једном миту из деведестих година и времена ратова у бившој Југославији када је наводно са Русијом Бориса Јељцина постигнут прећутни договор да тај простор треба да буде западни забран како би се, тврдило се, избјегли будући ратни сукоби. Нема доказа да је такав договор постојао и да постоји али Запад и даље живи у томе.

Али, времена су се промијенила и свијет више није исти као што су био крајем 20. и почетком 21. вијека. И политика није списак жеља него прије свега реакција на исход догађаја.

У току је стварање новог свјетског поретка које предводе незападне земље на челу са Русијом, Кином, земљама БРИКС-а и широким евроазијским интеграцијама. Ствара се доминантан незападни свијет. Један од симбола тог процеса је и рат у Украјини.

Украјина је прије свега симбол ширег историјског политичког и ратног сукоба незападног света и Запада у којем 54 земље ратују против Русије. Тај рат против Русије је основни извор оживљене агресивне политике Запада против Републике Српске и свих српских земаља због увјерења да су Срби историјски руски савезници и Руси њихови.

То је посебно видљиво када је ријеч о Републици Српској која од свих српских земаља и не крије своје опредјељење за савезништво са Русијом. Република Српска није у томе сама али има ту и нијанси. На примјер, на недавни скуп у руском Казању, током којег се Милорад Додик сусрео са руским предсједником Владимиром Путином, био је позван и предсједник Србије али није отишао.

Од исхода ратног сукоба у Украјини зависиће и западна политика према српским земљама и у највећој мјери Републици Српској.

Тај исход је већ сада јасан – западни савезници су изгубили рат у Украјини.

Мећу највећим политичким и економским губитницима таквог исхода рата у Украјини је Европа оличена у ЕУ. Политички је маргинализована и обесмишљена а економски руинирана. А послије украјинског рата доћи ће до нове европске безбједносне архитектуре у којој ће доминантну ријеч имати побједници у рату у Украјини а у чијем формулисању сама Европа неће имати било какав значај.

Истовремено, терет пораза у Украјини ће, то је већ сада јасно, Америка „препустити“ Европљанима и полако напуштати Европу или смањити свој утицај. У тим рушевинама крајње је неизвјесна судбина ЕУ као интеграције а и НАТО пакта.

У таквом амбијенту, Америка би се, а не ЕУ, упркос западном поразу, могла појавити као преговарач са побједником у Украјини. То би могла да буде реална могућност али Америка има веома важан проблем на Блиском истоку који би потенцијално могао да смањи њен преговарачки капацитет. На Блиском истоку Америка је суочена и са снагом земаља БИРИКС-а мећу којима је и побједник у Украјини.

Америка, међутим, драстично смањује свој преговарачки капацитет. Прије свега све мостове у контактима са Русијом а изјаве америчког предсједника Џоа Бајдена затварају у овом времену све могућности. Јер, без обзира не његово здравствено стање, он је ипак амерички предсједник.

Недавно је предсједника Русије назвао и „кучкиним сином“ (son of a bitch), изразом који је забрањен на америчким телевизијама. Велико је питање у којој мјери би могло доћи до промјене у политици Вашингтона ако би у новембру ове године био изабран други предсједник.

У Бајденово вријеме се показало да више није ни важно ко је предсједник јер је утемљена, учвршћена парадржавна структура која доноси одлуке а не Бијела кућа. Француски лист Le Figaro оцјењује да „Америка више никада неће бити оно што је била након 1945.“

И, колико би рат у Украјини могао још да траје?

Британски Краљевски институт одбране (the British Royal United Services Institute) (RUSI), ових дана је објавио процјену да би рат могао да потраје до 2026. године. До тада би, указује се, Русија могла да постигне своје циљеве капитулације Кијева али, тврди РУСИ, само ако западна помоћ Украјини не буде адекватна. Другим ријечима, Британија тражи да се помоћ настави и тако продужи рат. Али, водећи амерички аналитички центар РАНД Корпорација је, међутим, објавила своју потпуно другачију анализу под насловом Избјегавање дугог рата. Фокус анализе је да – уколико се рат у Украјини настави – постоји опасност и од употребе нуклеарног оружја. А то Америка мора да спријечи. Наставак рата, тврди РАНД, зато није у интересу Америке.

Примјетан је приличан хаос али све је узалуд и крајњи исход, колико год буде рат трајао, већ је извјестан.

Са крајем украјинског рата долази нова конфигурација Европе а самим тим и крај колонијалне управе над Босном и Херцеговином а то значи и над Републиком Српском. У међувремену, лутања и бесмисао ЕУ немају капацитет да одређују судбину Републике Српске. Јер, свака исказана добронамјерност се тумачи као слабост и Брисел онда узима све.