Pročitaj mi članak
Ради бољег разумевања правилног односа православног хришћанина у ситуацији када му вређају оно што му је најдрагоценије – Господа, Пречисту, Цркву и веру, предлажем да прочитате једну главу из сјајне књиге „Несвети свети“ архимандрита Тихона Шевкунова, намесника Сретењског манастира у Москви, уредника сајта pravoslavie.ru
Књига је проглашена за књижевно дело године у Русији и до сада је продата у тиражу од милион и сто хиљада (1 100 000) примерака. У њој о.Тихон описује свој живот у Цркви, своје узрастање у Телу Христовом, сусрете са Христовим подвижницима, запрепашћујуће догађаје из којих се јасно као дан види свеобухватни и свесвети Промисао Божији. Књига ће ускоро бити преведена и на српски језик.
Старац, светитељ Јован Крестјанкин говори о понашању у датој ситуацији.
О смирењу (стр. 590-593)
Отац Рафаил никада није пропуштао прилику да се смири пред сваким човеком, чак и пред првим који би се појавио пред њим. Међутим, то се увек догађало лако, као само од себе и никада није изгледало нарочито посебно. Он је увек, ако се може тако рећи, жудно тражио повод да се смири.
То се догађало зато што је отац Рафаил својом осетљивом душом схватио поражавајућу тајну: због смирења чак и прости грешни човек постаје ближи Богу. И то одмах, истог трена. Тако да се он чак и у ситницама трудио да нађе неки разлог да би смирио себе.
Например, када бисмо седали за сто, отац Рафаил би за себе бирао најнеквалитетнију јабуку која је већ почела да трули, а најбоље је остављао нама. Или – долазим му у госте у парохију и он ми истог трена уступа свој кревет. А сам, не слушајући моје протесте, одлази и леже на под. Он то није чинио зато што сам ја, например, био гост из престонице. Исти такав пријем очекивао је у његовој парохијској колибици и старца-случајног госта или црквењака из суседне парохије.
Једном приликом сам са оцем Рафаилом путовао возом у Псков. Са северног неба сипила је хладна киша. Чим смо изашли на перон, пришао нам је неки Циганин:
– Попе, попе, помагај! Дај бар три рубље!
Сматрало се да свештеник увек има новца. Међутим, ми по обичају нисмо имали ни копејку. Тако сам и објаснио Циганину. Али овај није одустајао:
– Како нема? Макар нешто? Попе, попе, дај макар нешто!
Отац Рафаил се зауставио и пажљиво погледао у човека који је просио. На ногама је имао прљаве, поцепане ципеле. Отац Рафаил је уздахнуо и, без речи, почео да скида своје лепе, постављене чизме. Месец дана пре тога добио их је од једног војника.
– Баћушка, шта ти је? Јел си добро? – уплашио се Циганин.
Међутим, отац Рафаил је већ скинуо своје чизме и ставио их пред окамењеног Циганина. Он је узео своје платнене обојке и као да се ништа није догодило кренуо бос по барама.
– Човек! Човек! Какав човек! – проломио се целом станицом глас потресеног Циганина.
Смирење оца Рафаила се, међутим, простирало до одређених граница. Та граница је била потпуно јасна: могао је да истрпи све што се тицало њега самог, али није подносио када су се вређања тицала Господа Бога и Његове Цркве.
Једном приликом смо – отац Рафаил, ђакон Виктор, још један наш друг, слабовиди монах Серафим, монах Александар и ја – касно увече пролазили Псковом. Наша монашка одећа привукла је пажњу пијаног друштва. У почетку су почели да нас засипају подсмевањем, затим су прешли на увреде и претње. Отац Рафаил је био изузетно физички јак.
Као мало слабији млади медвед. Отац Виктор такође није био слабашан, а и након затвора је јако добро знао како да се одговори у сличној ситуацији. Серафим је био просто гигант, без обзира на своју слабовидост. На крају, монах Александар, најистакнутији међу нама у борилачком смислу, имао је високи степен у каратеу. Ја са својим закржљалим трећим степеном у боксу се у таквом друштву нисам ни узимао у обзир.
Међутим, ми смо, не одговарајући хулиганима, наставили спокојно да ходамо. Чак и када је према нама полетело грумење земље, камење и неке палице, трудили смо да не обраћамо пажњу на то. Сваки успешан погодак се обележавао смехом иза наших леђа и најодвратнијим псовкама. Инок Александар је дрхтао од негодовања. На крају није издржао и, гласом који се тресао, кротко замолио оца Рафаила да му благослови да се задржи и поразговара са заблуделим младим људима.
Међутим, отац Рафаил је безбрижно ходао као да се ништа не догађа. На крају су безобразници потпуно подивљали. Видевши да ни увреде и каменице не делују на нас, почели су да вређају Господа Бога и Мајку Божију.
Отац Рафаил се зауставио.
– Ја не могу – уздахнуо је – свештеник сам. Отац Виктор је ђакон – он такође не може. Отац Серафим и Георгије Александрович (то јест, о.Тихон као искушеник прим.прев) су у резерви. Па, шта да се ради, остајеш само ти оче Александре!
Два пута није требало да му се каже. Скинуо је са себе монашки појас, скинуо подрасник и у дугачкој кошуљи, широким панталонама и чизмама од импрегнираног платна окренуо се ка хулиганима. Они – било их је неколико – са запрепашћењем су се зауставили. Следећег тренутка се из монаха Александра проломио дивљи, варварски крик, он је скочио у ваздух и севнуо ногама у пијану компанију.
На даље је кренуло жестоко бојиште. Несрећни хулигани су почели да се тетурају на различите стране, бришући крв и држећи у рукама избијене зубе. Скочили смо да зауставимо Александра, али смо и ми добили по коју од њега. Са муком смиривши нашег хероја, као бултеријера након борбе, и убедивши се да није потребно звати хитну помоћ за безобразнике, поново смо облачили монаха Александра у подрасник и наставили свој пут.
Ово, наравно, није најбољи пример смирења, али треба рећи да је у монашком животу оца Рафаила било много живих примера истинског смирења. Узмимо макар архимандрита Јована Крестјанкина који је био духовник оца Рафаила након смрти оца Атиногена.
+ + + +
Ево и друге главе из књиге архимандрита Тихона Шевкунова „Несвети свети“ у којој се јасно може видети правилан однос православног хришћанина у ситуацији када хуле на оно што треба да му буде драгоценије од свега на овом свету. Оно што је јако важно – у овој краткој глави може се видети шта је о овоме мислио светитељ Јован Крестјанкин, Христов Исповедник, Старац који је знао Бога и кога је и Бог знао… О њему заиста не треба много говорити, сви знају ко је о.Јован Крестјанкин.
„Још о једном нарушавању Устава или о томе, како се о.Рафаил показао као Анђео“
По правилу светих Апостола, свештеник који удари човека подлеже канонској казни и забрањује му се свештенослужење…
То се догодило 1977. године. Отац Рафаил је тада био млади јеромонах, недавно рукоположен у Псково-Печерском манастиру. Једног предивног јунског јутра он је у најлепшем духовном расположењу ушао у Успенски храм да служи Литургију. Међутим, прво што је тамо видео била су тројица пијаних хулигана. Стајали су код иконе Божије Мајке и један од њих је, праћен смехом пријатеља, палио цигарету из кандила.
Надаље се, по речима оца Рафаила, свега лоше сећа. Како су касније говорили парохијани који су ту били присутни, млади јеромонах је шчепао пушача који се церекао (а отац Рафаил је поседовао изузетно велику физичку снагу), извукао га на улицу испред храма и тако га ударио да се тога и до дан данас сећају очевидци…
Тог тренутка је отац Рафаил дошао себи.
Као у успореном филму, он је са ужасом видео како се несрећни хулиган одвојио од земље, полетео преко порте и грунувши од земљу, остао непокретан…
Два његова друга, на смрт преплашена, потрчали су ка њему и, осврћући се према оцу Рафаилу, повукли пријатеља за руке даље од храма ка вратима манастира. А отац Рафаил, поставши свестан да се догодило нешто најужасније и да он сада не може да служи Литургију, ухватио се за главу и наврат-нанос улетео у келију оца Јована (Крестјанкина) свог духовника.
Отац Јован је тада, као и увек, читао своје монашко молитвено правило. Улетевши без куцања у келију Старцу, отац Рафаил је пао пред њим на колена. У очајању је говорио о свом преступу и почео да га моли, ако је то могуће, да му опрости тај грех и да му каже, шта сада да чини. Отац Јован је пажљиво слушао и сурово изгрдио свог васпитаника:
– Зашто ми долазиш под епитрахиљ? Ниси га ти ударио, Анђео је!
Али, ипак му је прочитао разрешну молитву, благословио га и послао да служи Литургију.
Што би рекао Ава Јустин Нови: sapienti sat!
(Русија.рс)
