Прочитај ми чланак
Почетак екуменизма се везује за Скуп и Единбургу (Шкотска) 1910. године, где је у оквиру Светске мисионарске конференције ударен темељ покрета који жели да отпочне са уједињењем свих протестантских секти у један савез. Кључни организатор ове манифестације и потоњи истакнути лидер је био амерички методиста Џон Мот (1865- 1955), јавни марксиста и масон.
За име Џона Мота и осталих религиозних социјалиста везује се и потоње организовање Националног савета за Мисију 1921. године. Сви савети, удружења и савези који ће уследити, на крају ће оформити 1948. године једну нову организацију, са протестантском већином, под називом који нам је и данас познат World Council of Churches (Светски савет цркава) са седиштем у Женеви.
У ком се стадијуму налазе покушаји екуменистичког унионизма у односу на Православље?
Журним корацима ка великом религиозном збратимљавању, „представници“ и издајници Православља дају обећања и ангажмане све необичније у погледу уједињења вера.
Сада следи прихватање тзв. Charta Oecumenica, са настојањем и жељом да то буде закон Закона и догма Догми, једна врста статута („демократски“ изабран од стране ССЦ), по коме ће бити руковођена будућа „екуменистичка црква“.
Charta Oecumenica између осталог садржи, све одлуке којима су се „православни представници“ током времена удаљили и одбацили учења светих Отаца и праву веру и лукаво потписали отпадништво (апостасију) у наше име, у име правоверног народа Цркве Православне!
Другим речима речено, учинили су „тајну безакоња“ за све ово време, скривено од очију верника, да ови немају појма о донешеним одлукама, него тек онда када се буду отрезнили и пробудили „збратимљени“ са јеретицима да више не могу ништа учинити.
Ако говоримо о лицемерству екуменизма, у Трансилванији се примећују политичке уцене и изнуђивања и на стотине подигнутих судских оптужби. Ови судски спорови су подигнути и воде се од стране грко – католичких (унијатских) парохија са православним манастирима (подигнутим пре 1700. године), а са аспекта поновног препуштања имовине пређашњем власнику – непојмљиво, зар не?!- на бази потписа који су под тортуром принуђени од православних за време аустро – угарске окупације. И на само малој просторној раздаљини, према истоку, ови католици се целивају и грле, моле се и саслужују заједно са православним јерарсима из Молдавије.
Ево само неколико од хиљаде лица и наличија екуменизма и велике обмане православних екумениста.
Зашто се екуменизам назива јересју свих јереси?
Удаљавање и одвраћање од истинитог учења вере православне, јесте пад у јерес, односно проповедање некаквог учења потпуно различитог од оног истинитог. Ово не значи да се здраво учење умањује, подноси промене или да престаје да постоји, већ да је неко друго учење, ново и противно, проповедано уместо овог здравог. Јереси карактерише подмуклост и перфидност, јер се директно не противе јеванђелским речима, већ се показује у изузетној сагласности са Светим писмом, само што их тумаче по њиховој вољи, не по расуђивању Саборне Цркве.
Међутим, божанском бригом, за време појаве и трајања неке јереси, здраво Тело Цркве не постаје болесно и оштећено, већ само личности или групе, као бивши удови Тела Цркве, и тако се учињеним хулама одвајају- као какви увели изданци- од „животног сока“ Духа Светога, доводећи у велику опасност сопствено спасење.
Јерес представља замаскираност, деформисаност, негирање истине једне једине Цркве. Овде је био велики камен спотицања свих утемељивача јереси: чињеница је да је истина Цркве, поред учења и догми, практично сам Христос. Христа, опет, можеш да сакријеш, да Га негираш, да Га бичујеш, да хулиш на Њега, али Га не можеш победити или Га одвојити од Његове Цркве. Покушај да се „легализује“ јерес у Цркви, исто је као и да гледаш да на сваки начин одрубиш главу Господу Христу.
Због немоћи да промене Православље и Цркву, екуменисти су утемељили на бази сопствених новина и хула, једно ново хришћанство, стварајући једну нову цркву, уједињујући лажне цркве, у име једне вере у једног лажног христа.
Све време док један скуп – или како би се већ именовао – отворено одриче одлуке седам Васељенских сабора Православне Цркве, за верне не представља православни глас и расуђивање Цркве. Заправо, Црква сматра да су они који не исповедају православно веру у Господа Христа, изван Цркве, као што се за отпаднике од Цркве сматрају и групације екуменистичких јеретика.
РАТ ПРОТИВ ПРАВОСЛАВЉА: Шта је екуменизам? (1)
РАТ ПРОТИВ ПРАВОСЛАВЉА: Шта је екуменизам? (2)
С друге стране, екуменисти су најопаснија група јеретика до данашњег дана у историји Цркве. То је зато што су многе православне навели на то да верују да примајући оно што им се чини да је „хришћанско“, од јеретика, а ови опет примивши некакво нашминкано и окречено „православље“, могу да буду „браћа“ у Христу!
Али, да ли одбацивши љубав према Христовој истини постајемо „убедљивији“ да имамо љубав према човеку?
Разумљиво је и то да по схватању данашњег света, везивање Бога за догме, каноне и религиозне препреке, значи застарелост и варваризам. Сматрати да само у Православној Цркви постоји спасење, за данашњи свет значи ограниченост и мржњу.
Да ли онда Господ Христос дела изван Своје Цркве? Наравно, како би и друге људе привео Својој Цркви. Као што водена пара постоји свугде у ваздуху ради одржавања живота, ипак човек ће утолити жеђ тако што долази и пије са извора. Тај извор из кога једино извире „вода жива“ (Јн. 4, 10) – односно свете Тајне, јесте Једина Црква.
Између протестантизма, који говори да је Христос негде на небу и католичког Христа, који једино делује преко папе из Рима, Православље вели да Господ Христос видљив на икони јесте жив, овде међу нама, у светим Тајнама. Како би хлеб и вино били претворени у Тело и Крв Христову, неопходно је да свештеник (савршитељ Тајне) и верник (онај који се причешћује св. Тајнама) исповедају једину свету, истиниту и апостолску веру. Толико једноставно, и ништа више од тога. Где је ту онда мржња, биготизам, фанатизам, осим у устима екумениста који по сваку цену желе да оклеветају и омаловаже, односно потцене уређење Цркве.
Да ли је анатемисање екуменизма доказ мањка љубави од стране Православне Цркве?
Напротив, анатема је једна од најјаснијих доказа љубави Цркве, која испред свега гледа на спасење душе. Анатема свима показује различитост јереси од правоверних, оних који су унутар Цркве и они који су ван Цркве, баш онако као свети апостол Павле учи у Светом писму:
„Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!“ (Гал. 1, 8-9)
Подобно светим апостолима, Оци светих Васељенских сабора Цркве су користили ове неразрешиве клетве, назване анатеме како би зауставили и онемогућили јеретике који су желели да растргну стадо Христово. Анатема осуђује јерес а не човека и ограђује праву веру од оне лажне.
Ако неки, у свом слепом поимању, нису могли да разумеју тајне Божије и због тога су одмах уводили промене у вери, то значи да је тамо ишчезла љубав, јер су истина и љубав једна вера. Док истинита и жива вера не може да постоји у два, три, десет или хиљаду облика, већ је она само једна једина: вера у Господа Христа и Господ Христос у вери. Допуњавање „Вјерују“ Цркве или Светог писма личним објашњењима и људским разумом, представља атентат на светост и девственост Цркве.
Грешка неке теолошке теорије није нека лингвистичка или историјска несугласица третирана на нивоу катедре, неког саветовања или теологија. Заблуде протурене у учења о Божијој природи и делима ствара једну нову и отровну веру, која је достигавши до тог ступња да се у њу верује и да се исповеда, води у вечну погибао и до губитка спасења душе.
Црква, једина која се заправо брине на првом месту за човеково спасење, сматрала је за директно сведочанство љубави, оповргавање, сузбијање и анатемисање свих јеретичких вера и расколничких учења, које лажно говорећи о Богу, удаљују од пута спасења.
Екуменизам пада у смртни грех, јер одбија да прихвати и скрива истину Цркве, истину за коју се многи неправославни старају да је нађу. Ваистину, реч Господа Христа упућена фарисејима односи се и на екуменисте: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтели“ (Мт. 23, 13).
Како верују и шта кажу православни екуменисти о проклињањима, анатемама и екскомуницирањима дате од стране Цркве за све „религије“, „деноминације“ и сва „хришћанства“?
Екуменисти не верују да Сам Господ Христос, преко уста Својих светитеља, јесте Онај који екскомуницира, проклиње анатемише било коју „религију“, „клањање“, „указивање поштовања“ и „службу“ која је мимо и изван апостолске, Православне вере. Обично, избегавају ове теме, или кажу да ови „људи“ (а не светитељи), јесу они који су донели свете каноне Цркве, установљене у службу интереса касте, религиозног прозелитизма, жеље за доминацијом и експанзионизмом, инспирисане политичким амбицијама итд., а не да су били надахнути од Духа Светога, ови носиоци божанске истине.
Екуменисти верују да проклињање, анатеме и екскомуницирања немају истинску, пуну и делатну моћ и силу и да су ове духовне свезе и запечаћења једноставни црквени споразуми, „застрашивања“ и „поповска злоупотреба“, које треба одмах укинути у циљу „измирења“ и „уједињења“ православних са јеретицима и паганима.
Сви православни екуменисти не верују да су проклињања, анатеме и екскомуницирања пуноважне у наше дане. Другим речима, они образлажу да очигледни пагани и јеретици оног доба који су од светих Отаца Цркве сматрани отпадницима (апостатама), нису исто са паганима и јеретицима као ови данашњи, иако су сачували непромењено и потпуно истоветно отпадничко уређење.
Православни екуменисти верују да су проклињања, анатеме и екскомуницирања заблуде за жаљење, грешке историје, сведочанства фанатичног екстремизма, непромишљена и лакомислена дела, исхитрени ставови.
Међутим, Црква је дала анатеме како би направила разлику између Православља и било које друге јереси, односно новина и промена у учењу о Пресветој Тројици, Рођењу, Распећу и Васкрсењу Спаситељевом; о Мајци Божијој, апостолима и светитељима, светим моштима, Часном Крсту, светим иконама; суду, спасењу, рају и паклу, греховима, демонима – тумачења која одвлаче душе од пута спасења.
Православна Црква јесте Црква светих Васељенских Сабора. Ко не прими ову чињеницу, одбацује себе од Сабора Цркве, од светитеља који овим Саборима дадоше печат, од светог Предања и њиховог учења.
Црква је дала анатеме како би одбранила Православље, управо зато што јерарси, свештеници и теолози привидно православни, одбијају да га данас бране од измирења и помирења, од збратимљавања и симбиоза, од заједничких истина и измешаних доктрина, од конфесионалних међуконтаката, заједничких напора и плуралистичких гледишта, итд. – сва лица јереси, мноштво отмених и лукавих форми једног те истог дела јесу: одрицање и отпадништво од Господа и Спаситеља Христа и Његове Цркве.
(Наставиће се)
