Данашња верзија Источног питања, као и она из 19. века, доноси огромне ризике за безбедност Европе.

Односи између Европе и Турске дуго су били обележени дубоком противречношћу. Док су безбедносна сарадња (посебно током Хладног рата) и економске везе дуго били снажни, битне основе демократије – људска права, слобода штампе, права мањина и независно судство способно за успостављање владавине права – у Турској су остале слабе. Историја такође раздваја две стране, као што показује спор о признавању геноцида над Јерменима током Првог светског рата.

Пошто је и сада владајућа Партија правде и развоја (АКП) дошла на власт са председником Абдулахом Гулом 2002. и касније са Реџепом Тајипом Ердоганом, изгледало је да су ови конфликти решени. Током првих година на власти АКП је желела да се Турска придружи Европској унији и да модернизује економију. И донела је стварне реформе, посебно у областима као што је судство, од суштинске важности за напредак ка чланству у ЕУ.

Али Ердоган је увек чувао отвореном „неоосманску“ могућност, која би Турску окренула ка Блиском истоку и муслиманском свету. То је постало очигледно 2007, када су немачка канцеларка Ангела Меркел и тадашњи председник Француске Никола Саркози заједно de facto затворили Турској врата чланства у ЕУ, и то на начин којим је Ердоган понижен.

ДЕЦЕНИЈСКО ПАРТНЕРСТВО СА ТУРСКОМ

Последњих дана су, међутим, већ оптерећени односи између Европе и Турске попримили бизаран ток. Турска влада је два пута саслушала амбасадора Немачке како би протестовала због кратког сатиричног клипа о Ердогану, који је приказан на једној регионалној немачкој телевизији, па је чак тражила и да клип буде забрањен.

Не може бити сумње у то да образовани и искусни турски дипломати разумеју однос Немаца према слободи штампе и слободи мишљења – то су основне вредности ЕУ, којој Турска жели да се придружи. Питање је колико се овог разумевања филтрира до председника Ердогана.

Односи се овог пролећа могу даље погоршати пошто ће немачки Бундестаг гласати о резолуцији која масовно убиство Јермена 1915. године сврстава у геноцид. Предлог ће највероватније бити усвојен великом већином више партија, што ће повећати напетости са Ердогановом владом.

Међутим, упркос овим недавним сукобима, ЕУ и њене државе чланице не смеју сметнути с ума чињеницу да је деценијама дуго партнерство са Турском од огромног интереса за обе стране. Сада и у будућности Европи треба Турска и Турској треба Европа.

Али цена овог партнерства никада не сме бити напуштање демократских принципа; напротив, Турска би хитно требало да институционализује ове принципе због сопствене модернизације. Неопходно је усредсредити се на одржавање односа и умањивање напетости што је више могуће.

Било партнерства или не, Европа себе не може да ослободи свог геополитичког суседства. Још од 19. века Европа је морала да се ухвати укоштац са такозваним Источним питањем, односно тражењем одговора на последице опадања Османског царства. Османско наслеђе довело је до неколико балканских ратова, који су на крају били окидач за Први светски рат.

ХОЋЕ ЛИ БАЛКАН ОСТАТИ МИРАН

Сада, један век касније, Источно питање се вратило у Европу и једнако је опасно, чак и ако тренутно не носи било какав ризик за рат на континенту. Балкан – који је без сумње европски регион – остаће миран док год је жива вера у будућност унутар ЕУ. Али су Блиски исток и Северна Африка у замци вакуума сила, умножених политичких криза, грађанских немира, рата, терора и небројених губитака за економију и просперитет људи.

Интервенција Америке у Ираку, праћена слабљењем (било стварним или претпостављеним) њених безбедносних гарантија за регион, довела је до отвореног стратешког супарништва између водеће сунитске силе Саудијске Арабије и водеће шиитске силе Ирана. Турска је, такође, умешана у ту игру.

У међувремену, већина арапских држава није у стању да понуди посао и шансе све већем броју младих људи, потхрањујући подршку верском екстремизму. Сукоб између Израела и Палестинаца поново се распирује, као и милитантност Курда. А сукоб у Сирији (и до извесне мере у Ираку), доводећи у питање један век старе границе утврђене споразумом Сајкс-Пико из времена Првог светског рата, дестабилизује регион и подстиче наизглед бескрајни прилив избеглица ка Европи.

Руска војна интервенција у Сирији поврх свега увећала је изгледе директног војног сукоба са државом чланицом НАТО, кад је Турска оборила руски војни авион. Одлучи ли Кремљ, који је повукао своје снаге, да се врати, ризик таквог конфликта, са свим својим несигурним последицама, такође ће се вратити.

Данашња верзија Источног питања, као и она из 19. века, доноси огромне ризике за безбедност Европе. И лако може кулминирати са напуштеном и отуђеном Турском, изолованом на маргинама и Европе и Блиског истока, са демократским потенцијалом исцрпљеним нерешивим курдским питањем.

Иза ове позадине, сукоб вредности готово сигурно ће наставити да одређује односе између Европе и Турске. Али, као што је то било дуже од једног века, равнотежа ће бити још и више основни безбедносни интерес обе стране.

Извор: Данас/Project Syndicate

Ознаке: Јошко Фишер, ЕУ, Источно питање, Немачка, Реџеп Тајип Ердоган, Турска