Pročitaj mi članak
Још почетком деведесетих у време уздизања једног новог режима и у времену када су многе вредности претходно постојећег друштвеног система уништене, људи су се питали шта је са интелектуалцима, а посебно професорима универзитета?
Где су они и зашто не подигну глас против новонасталог стања? Очекивало се да су интелектуалци људи оштрог и независног ума, личности са интегритетом, који увиђају постојање друштвених проблема и имају довољно храбрости да та своја размишљања изложе. Међутим, тих људи је било јако мало. Они који су се усудили да подигну свој глас, бивали су прогањани и на њих је вршен велики притисак да се утишају.
Овај проблем се јавља и данас у неупоредиво већим размерама, јер су интелектуалне елите ретко спремне да себе доведу у незавидну ситуацију само зато да би испоштовале неке људске принципе. Чак и када се огласе, њихова реч није оштра и продорна онако како се то очекује, већ се дешава да неки новинари и аналитичари много темељитије и разложније образлажу неке теме.
А зашто је то тако?
Размишљањем о овој теми, намеће се врло једноставан, а ипак крајње логичан закључак: а како би и било другачије? Свако ко мало боље сагледа процес селекције упослених који се већ деценијама одвија на универзитетима, схватиће да су таква очекивања потпуно нереална.
Седећи испред једног нашег факултета, видео сам недавно изабраног асистента приправника који је излазио из зграде приближавајући се групи професора који су били у неком разговору. Благо погнуте главе и као при клањању повијеног тела, са улагивајућим осмехом, шакама преклопљених једне преко друге у висини плексуса, лагано је прилазио професорима који су били у неком разговору и нису га примећивали. Пришао је и тако непримећен остао у истој позицији још пар секунди. Схвативши да га не „зарезују“, повукао се пар корака назад, стрпљиво чекајући да се професори испричају и умилосте га са мало пажње.
Ова сцена ми је била илустрација онога што се дешава на нашим универзитетима. Вазалност је једна од главних карактерних особина која је пожељна приликом запошљавања кадрова на универзитетима. Ниједан професор не жели да има сарадника који му неће повлађивати, слагати се са свим што он каже или зажели. Ниједан, или бар велика већина. Слична ситуација је са целокупним колективима који не желе да имају у свом окружењу некога ко ће их спречавати да несметано доносе одлуке које они желе. На тај начин се у старту прави селекција где је свако слободоумље непожељно и где се оно протерује са универзитета. Са таквим карактером и ставом, када горе поменути асистент сутра постане професор, мала је вероватноћа да ће он бити особа од интегритета.
На универзитету постоји један феудални систем. Асистент који се запошљава, полаже „заклетву“ свом надређеном и заклиње се на верност и послушност. Заузврат, надређени га промовише и помаже му у даљем успону. На тај начин, професор гради своју свиту са којом ступа у коалиције са другим професорима. Из тих коалиција се рађа моћ, којом се ове групе боре за власт на универзитету. И то је примарно. Не наука, не знање, не научна истраживања, већ власт, моћ и комфор.
Све ово пада у воду ако ви у својој свити имате неке који вам нису заклети на вечиту верност. Онда ваша моћ као професора пада. Из тог разлога, ви ћете три пута премерити хоћете ли себи дозволити да упослите некога ко вам сутра лако може исклизнути из руку и лишити вас дела толико жељене моћи. Тако се интелектуалци затно више баве локал политиком, односима ко кога воли, а ко кога не воли него ваљаним научно-истраживачким радом, чиме би номинално требало да се баве. Њихов се рад своди искључиво на формалне активности: предавања, организовање неких скупова и трибина и најважније: лов на пројекте за научно-истраживачке радове чији квалитет нико не контролише, а који доносе доста новца и за чије добијање су пресудније политичке везе, него квалитет написаних пројеката.
Аутономија универзитета. Ова вековна тековина се на нашим просторима претворила не у борбу за резултате, већ у борбу за самоодржање и утицај. Устројство универзитета и факултета је дозволило особљу да се организују по чисто мафијашким принципима. Тако нико од особља ко једном уђе у овај систем, не сме показати никакву слободоумност, ништа ван онога што се захтева са врха пирамиде, јер вам увек могу „дати понуду коју не можете одбити“. А шта се дешава ако одбијете? Па онда почиње прогон. Почиње дискредитација заснована на ауторитету професора на свим нивоима и врх пирамиде ће или директно или преко својих потчињених учинити све како би вам затворио било какве могућности запослења било где друго, онемогућио да спроводите своја истраживања и објављујете своје радове преко уредништва часописа са којима су у дослуху, једном речју, бићете потпуно научно и професионално уништени. Зато је боље да савијете главу и једноставно се утопите у колотечину. Тако као резултат имамо гомилу непринципијелних професора и асистемата који беспоговорно слушају упутства својих надређених. Стабилна хијерархија која из тога проистиче, чини универзитете инертним, непрогресивним и ван савремених научно-педагошких токова. Онако како смо успели да од Болоњског процеса створимо „српску Болоњу“, тако смо много пре тога од аутономије универзитета створили српско аутономаштво, аутономију универзитета на српски начин.
Осим ових карактерних особина које су префериране, постоји проблем и селекције на интелектуалном плану. У старту, сви који су интелектуално супериорни, а карактерно не припадају горњем опису, бивају елиминисани. Тиме се аутоматски избор сужава. Додатно, сваки интелектуални штрчак је непожељан, јер неко ко је паметнији од осталих ће брзо указати да је „цар го“, тј. да неки такозвани професори (а таквих има доста) једноставно не знају оно за шта се представљају.
О томе шта се дешава даље, леп опис даје анегдота коју ми је испричао један професор о томе како напредује наука у Србији: када професор бира асистента, он бира некога ко је глупљи од њега, јер не жели да га овај засени. Када тај асистент постане професор, он исто бира глупљег од себе за асистента из истог разлога. Процес се наставља све док последњи у ланцу не буде толико глуп да више није у стању да изабере неког глупљег од себе, већ изабере паметнијег. Е тако напредује наука.
Истини за вољу, професори при избору асистената, бар донекле обраћају пажњу на то колико су кандидати интелектуално способни. Добар део њих из разлога што ће им сутра бити потребан неко ко ће знати да ради посао уместо њих, ко ће држати наставу уместо њих и писати им радове, а они ће се само потписивати као аутори. Међутим, ово је само секундаран процес. Узалуд вам сва интелектуална способност и знање овог света, ако се ви не уклапате у одређену политичку констелацију.
Додатно, професори ретко желе да запосле студенте који нису студирали код њих. Овај процес се може уочити из следеће чињенице: на ком год универзитету постоје докторске студије, већина запослених је докторате стекла баш на том универзитету. Некада раније су студенти из Србије одлазили на елитне светске универзитете, тамо се образовали и онда се враћали у своју земљу где су их чекале професорске позиције. У таквом процесу, ова држава је добила једног Цвијића, Миланковића, Панчића, Мику Аласа, Петронијевића, Јовановића… Сви су се они образовали на елитним светским универзитетима и након тога вратили у земљу да стечено знање поделе са другима. Тога данас више нема, јер професори нуде запослење само онима које су могли да контролишу, тј. онима који су код њих студирали. А они који су се образовали на неким елитним универзитетима у иностранству и који би радикално могли да помогну развој науке у Србији, не могу да се врате, јер немају где да се запосле, пошто су позиције резервисане за подобне, а не за најбоље.
Са друге стране, евидентан је један други процес: како високо школство све више пропада и елитистичко образовање нестаје, тако се и знање и компетентност новозапослених смањују. Најбољи и најпаметнији су отишли из ове земље у потрази за адекватнијим ангажманом без наде да ће се икада вратити. Овде остала група је од њих интелектуално инфериорнија и запослила се на унивезитетима. Сада када у задњих петнаестак година имамо поплаву разних доктората са мегатреднова и сличних квази-интелектуалних институција, ситуација ће бити неупоредиво гора. Суштина је да ће се и квалитет оних који су овде напорно радили, изгубити у кванитету дилетаната који су на овај или онај начин стекли високе квалификације.
Императивом објављивања научних радова, имамо све више часописа и научних радова који служе испуњавању квота професора и асистената, а не стварном научном прогресу. Погледајте било који од тих часописа и уочићете да се данас све више пише о свему и свачему, о темама без икакве научне релевантности, које ничему не служе, осим тога да професори испуне своје квоте за објављивање. Ретко ко или нико не објављује у еминентним научним часописима, који су једини релевантни за оцену нечијег научног рада.
На тај начин, наша интелектуална елита карактерно и интелектуално бива деградирана. Временом, та елита престаје да буде више интелектуална и морална, а универзитети се претварају у обичне бакалнице. И немојмо се чудити ако ти и такви интелектуалци не дижу глас у једном друштву и усмеравају то друштво у правом смеру. Не раде то јер немају смелости, немају свест о томе да је потребно да дигну глас против нечега са чим се не слажу и често немају интелектуалних капацитета и знања да увиде да нешто није у реду…
(Православни наставник)
