Прочитај ми чланакБожић је за Србе најрадоснији и један је од најважнијих и најлепших хришћанских празника.Славећи успомену на дан рођења Исуса Христа, наш народ је развио мноштво обичаја који симболишу рађање новог живота, здравље и благостање. Основни смисао свих ритуала који су посвећени Божићу садржан је у празничној здравици "Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!"
Божић је тродневни празник, а ако рачунамо и Бадњи дан, којим се завршава зимски четрдесетодневни пост, онда је то четвородневна светковина која се обележава првенствено у дому и породици. У нашем народу прослављање овог празника је усклађен спој црквених, литургијских, и фолклорних обичаја.
Празнично Божићно расположење почиње већ око Никољдана, 19. децембра и траје до неколико недеља после Божића, односно прославе Св. Саве, 27. јануара. Тада у свим породицама влада пријатно духовно расположење, па људи тако озарени радошћу и вером праштају једни другима увреде и заборављају на сукобе. Српски етнолог Миле Недељковић каже да је један од најлепших божићних обичаја мирбожење, које означава тежњу да се одржи мир, спречи омраза и прекине завада међу људима, па су се при сусрету људи поздрављали са: Мир божји, Христос се роди! И при том би се руковали и љубили.
Божићно празновање започиње Бадњим даном, 6. јануара. Тога дана, рано ујутро, домаћин куће одлази у шуму да исече бадњак, најчешће храстово дрво, да би га те вечери унео у кућу и тиме означио почетак божићних празника. Према народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца, секиром. Такође се води рачуна да дрво приликом сечења падне директно на земљу, а да се не задржи на суседном дрвету. Када се бадњак донесе кући ставља се поред улазних врата, где стоји до увече. Бадњак симболично представља оно дрво које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Становници градова, данас, пригодне и много мање бадњаке купују на пијаци и уносе у кућу, непосредно пред породично обедовање за Бадње вече.
Уношење Бадњака обављали су домаћин са синовима, ако их је било, а заједно са њим уносили су печеницу и сламу. Улазећи у кућу поздрављали су остале укућане речима: „Добро вече, срећно Бадње вече!“ Дочекавши на вратима мушке чланове породице, домаћица је са женском децом посипала печеницу и домаћина са зрневљем зоби и пшенице, одговарајући им:
„Добро вече! Честити ви и ваш бадњак и печеница!“
Бадњак се раније стављао на огњиште, а данас се ставља поред шпорета или пећи, у којој одмах заложи једно дрво. Тамо где нема пећи, бадњак се ставља код печенице. Слама се посипала по целој кући, а испод стола где се вечера, домаћица је стављала разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Квоцање и пијукање током обреда, као што квочка под крилима прикупља своје пилиће и загрева их материнском љубављу, симболично представља Христа који је дошао да све људе зближи у једну хришћанску заједницу и загреје љубављу. Слама која се за Бедње вече просипа по кући симболизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио. Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани се сви помоле Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа, или сушена риба као и друга посна јела.
Бадње вече практично спаја Бадњи дан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане, да су као „Божић и Бадњи дан“.
Прослава Божића код Срба подразумева и припрему богате празничне трпезе. Главно јело је прасе-печеница, које се према старом обичају, припремало на Туциндан, 5. Јаунара, пекло се на Бадњи дан, и увече уносило у кућу да сачека божићно јутро, када ће се укућани после причешћа у Цркви, послужити првом масном храном, након поста. У неким крајевима у Србији уместо прасета припрема се јагње, или млада овца, која се назива „веселица“.
Осим печенице за празнични ручак једе се чесница, која се сматра изузетно важним обредним колачом. Справљана је од белог брашна, са водом и машћу, без квасца. Чесница се меси првог дана Божића, пре изласка сунца, кад прво звоно зазвони у цркви. Пре почетка ручка домаћин куће заједно са осталим члановима окреће чесницу, прелива је вином и на крају ломи на онолико делова колико има укућана. Назив овог божићног колача потиче од речи „чест“, „део“, „срећа“, и симболизује рођење младог Христа, када су га пастири даровали. У чесницу се ставља новац од злата или сребра, који симболично представља дар новорођеном Христу. Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године.
На Божић, рано преподне, обичај је да у кућу долази специјални гост – положајник. То је прва и једина особа која посећује кућу породице која слави Божић. Положајник најпре поздрави дом и све укућане са „Христос се роди“, а онда гранчицом бадњака почиње да џара ватру говорећи: „Колико варница, толико здравља, колико варница, толико среће и весеља, колико варница, толико парица“, набрајајући све што је за домаћина важно да се умножи, завршавајући говор речима „Амин, боже, дај!“
Положајник и његово џарање ватре симболично представља мудраце са истока и њихово гатање по звездама, јер као што су они своје гатање изводили из јата небројених небеских звезда, тако и положајник, гатајући по варницама из ватре, изјављује своје жеље домаћину и његовом дому.
