Дубоко у 19. веку, и после стицања независности од Османлијског царства, за царину се у Србији користила турска реч, ђумрук. Прву царинарницу, ђумрукану, са скелом, установио је вођ првих устаника Карађорђе Петровић на Остружници 1804. године.

Кнез Милош Обреновић

Карађорђев буљубаша Петар Ђокић је касније се сећао тог догађаја:

„Одавде се он (вожд) крене и оде у Остружницу. Од туда пошаље ми једног човека да му два момка од они моји момака пошаљем и ја му пошаљем Јевту Воденичаровића и Пауна Јовичића из Тополе.

Господар начинио на Остружници скелу и поставио Јанка Јевтића скелеџијом, а ову двојицу поставио за момке на истој. Што се ђумрука на скели узимало, то је Јанко шиљао Младену (управник Београда), а онај је истим новцима исплаћивао оне ствари које смо из оне стране добијали“.

За владавине кнеза Милоша Обреновића приходи од свих царинарница сливали су се у кнежеву личну касу као да су његов приход, а тек од 1835. прешли су у руке државе. Кнез је до тада, само претходне године, имао чист приход од око 58.000 гроша, а деценија царињења донела му је богатство од око 700.000 гроша. Колико су то биле велике паре, може се закључити из писма Стевана Живковића Вуку Караџићу у коме се каже: „Не треба више од 500 гроша па да створиш у којој ти драго касаби, селу или паланки дућан, па да живиш“.

Према закону из времена када је царински приход одлазио искључиво господару Србије, сваки Србин је могао да добије дозволу за отварање дућана под условом да је провео пет година изучавајући занат, две године као шегрт и три као калфа, док је странцима за исти посао у земљи био потебан капитал од најмање 10.000 гроша. Приходи са српских граница су 1835. године са око пет одсто учешћа били трећи најиздашнији приход државне касе.

Највише пара се прикупљало од народног пореза, а на другом месту је био спахијски десетак. Иза њих су били приходи од скела од којих је оне најпрометније држао опет кнез Милош, преко својих најповерљивијих људи. Мање скеле је издавао у закуп. У Београдском пашалуку превозна такса је износила три гроша за човека, два за комад крупне стоке, 20 и 10 пара за свињу и овцу. Према рачуници из писма Стевана Живковића, произлази да је власнику скеле кад год превезе 200 људи у џепу остајало пара за отварање једног дућана, па је разумљиво да су скелеџије биле веома одане кнезу.

Док се Милош према Србији понашао као према свом приватном поседу, његов претходник Карађорђе је приход од прве ђумрукане на Остружници одмах прослеђивао команданту топчидерске војске. Увидевши колико се новца са граница може накупити, вожд је убрзо, 1805. отворио нове царинске прелазе: забрешки, шабачки и митровачки, а пред крај те године цариници су послати и на дунавске и моравске прелазе. Убирање царине обављало се по узору на турски систем, три одсто од вредности робе која се пропушта. По тој стопи царина се наплаћивала све до 1864. године.

Србија је за владавине кнеза Милоша имала укупно 16 пограничних царинарница. Најзначајнија је била Београдска ђумрукана, коју је до предаје кнезу Милошу 2. јануара 1834. године држао београдски везир. На српски језик је преведена цела турска ђумручка тарифа. Тек тридесетак година касније су уведене таксе на листу страних производа, па је тако царина и трошарина на кафу износила 15, а на шећер 25 одсто од вредности. Одмах по преузимању границе на Сави, кнез је указом поставио особље и посебним упутством одредио њихове дужности. Нова зграда Београдске царинарнице или Ђумрукане била је прво административно здање које је подигнуто у Кнежевини Србији када је добила аутономију од Отоманског царства. Због тога је постала симбол ослобођене земље. 

Модерна царинарница

Зграду Београдске царинарнице је пројектовао Хаџи Никола Живковић уз помоћ Франца Јанкеа, првог државног инжењера младе балканске кнежевине. Саграђена је око 1835. године. Била је дуга 52 метра и имала је, по угледу на класицистичку архитектуру, велике лукове и дорске стубове. Главна фасада је била монументално склопљена са 11 аркада и плафоном са крстастом куполом. Преживела је сва бурна времена српске историје, али не и Други светски рат. Тада је тешко оштећена у немачком бомбардовању, па је касније потпуно срушена.

Прво београдско позориште

Зграда Ђумрукане је послужила и за прво београдско позориште, које је у њој отворено 4. децембра 1841. године. Прва представа је био комад Јована Стерије Поповића „Смрт Стефана Дечанског“. Први управник овог позоришта био је Атанасије Николић, српски редитељ, сценограф, глумац, писац и професор. Тада је штампан први позоришни плакат код нас и расписан први књижевно-драмски конкурс за дела „по народном карактеру и обичајима устројеним“. Позориште на Ђумруку се одржало само једну годину. 

(Вести)

Ознаке: граница, Кнез милош Обреновић, Царина