Прочитај ми чланак
(Адванце, Time – Health & Family, International Monetary Fund)
Шта значи бити болестан у САД-у
Шта значи бити болестан у САД-у говори нам прича о Seanu Recciu коју је пренео Time Health & Family. Seanu Recciu, 42 године, из Ланкестера, Охајо, прошле је године сазнао да има Non-Hodgkinove limfomiа (НХЛ) и одлази у специјализовану онколошку клинику „МД Андерсон“ у Хјустону. Отац његове супруге, Стефани, је десет година раније лечен у њој и живот му се продужио за 8 година, иако су прогнозе биле врло лоше. Шон и Стефани су тек почели да раде и нису себи могли приуштити широку полису здравственог осигурања. Њихова полица од $ 469 месечно (20% њиховог дохотка), покривала је тек 2000 $ дневног болничког лечења.
„Ми не примамо полице с попустом,“ рекла им је госпођа која ради у „МД Андерсон“, када је Стефани назвала како би договорила преглед за супруга.
Тада је Стефани речено како цена почетног прегледа, те шестодневни боравак у болници ради основних претрага за утврђивање плана лечења, стоји 48.900 $, који се морају уплатити унапред. У цену нису урачунати лекови и терапије које следе. Стефани тада моли своју мајку да испише чек и Ричијеви лете у Хјустон.
Само недељу дана касније, након почетних претрага, Стефани поново зове мајку и тражи да испише још један чек, овај пута на $ 35.000, колико је потребно за почетак лечења. Шоново здравствено стање се рапидно погоршало и није се могло чекати с терапијом.
По доласку у болницу, Шон је 90 минута чекао на рецепцији док је службеница тражила потврду од банке да је чек валидан, а потом је морао кредитном картицом платити још 7500 $ предујма. Директор за односе са јавношћу болнице „МД Андерсон“, Џули Пенне, каже како је „тражење предујма за услуге посве уобичајено у свим болницама широм САД-а.“
Дијагноза: Нон Ходгкинов лимфом – Укупна цена предујма за почетну дозу хемотерапије: $ 83,900.
Први од 344 редова који се протежу на 8 испринтаних страница болничког рачуна, који садржи неразумљиве нумеричке кодове и скраћенице. Преведен на језик разумљив обичном грађанину он значи: „1 Ацетаминофе таблета 325 МГ.“ Цена тих таблета, а које су генеричка верзија Тиленола, на Амазону је $ 1,50 (100комада), а могу се купити без лекарског рецепта.
Десеци даљих тачака на том рачуну наводе на пример, „CHEST, PA and LAT 71020 – 283 $“, а што је заправо обично рендгенско снимање срца, за које би Шон иначе платио 20/5 $.
Сваки пута када сестра узме узорак крви, на рачуну се појављује шифра: „Рутинско вађење крви“ са ценом од 23 $, то $ 78 за сваку од рутинских лабораторијских анализа крви. Речија је само то стајало 15.000 $. Да је којим случајем Ричи имао довољно година и могао користити здравствено осигурање за старије особе, болници би за те исте лабораторијске претраге било исплаћено тек пар стотина долара. Према закону, тада се болници плаћа приближан трошак услуга.
На другој страни Ричијевог рачуна, своте се „подебљавају“, па му је наплаћено 13 УСД за „1 Rituximab ињ 660 мг.“. Обична ињекција од 660 мг Rixutana, чудесног лека за рак. Уобичајена просечна цена овог „лека“, а коју плаћају болнице попут „МД Андерсона“ је 4 $, али они вероватно добијају и попуст на количину, па је права цена између 3 и 3,5 $. Што значи да „МД Андерсон“ на пацијенту зарађује 400% по ињекцији.
Уколико упитате „МД Андерсон“ за коментар у вези цена услуга, добићете писмену изјаву у којој стоји: „Питање финансирања здравствених услуга је врло комплексно и за пацијенте и за пружаоце здравствених услуга и за владина тела …. МД Андерсон наплаћује услуге једнако као и друге велике болнице или академски медицински центри. „
Тврдокорни став болнице спрам цена услуга је итекако исплатив. Иако је „МД Андерсон“ формално непрофитна јединица у склопу Универзитета у Тексасу, њен профит, којег остварује пружањем медицинских услуга, један је од највећих у светским размерама. Његова оперативна добит за фискалну годину 2010., а према извештају министарства здравства, била је 2,05 милијарде долара. Поприлично изненађујућа свота за установу те врсте.
Директор „МД Андерсона“, Ronald De Pinho, прима плату од 1.845.000 $ годишње. Та свота не укључује и друга примања, као на пример она која прима, према Хјустон Хроникл, од неколико фармацеутских фирми (разлог због којега више не предаје на универзитету).
De Pinho, плаћа је двоструко већа од плате Франциска Чигарроа, директора тексашког универзитета, а којег је део и „МД Андерсон“. Оваква структура плаћања је симболом америчке медицинске економије и једнака је на свим универзитетима широм САД-а, где су директори универзитетских и других болница далеко боље плаћени него они који воде универзитета.
У пословној четврти Хјустона налази се и Текас Медикал Центар. Комплекс који се састоји од 280 објеката, болница, здравствених установа међу којима је „МД Андерсон“ као најбољи бренд компаније. Медицина је постала велики бизнис. Поменимо да су у Хјустону од 10 најбољих послодаваца, чак 5 болнице, укључујући и „МД Андерсон“, са 19.000 запослених.
Како се то догодило? Одакле долази сав тај новац? И куда то све води?
Када погледате болничке рачуне које је Шом Ричију и сви други пацијенти, не видите рационалног објашњења, нити разлога за тако високе цене здравствених услуга.
Сваког пацијента оболелог од карцинома плућа слиједује 4 кутије стерилних газа по тој цени. Који су разлози, добри или лоши за то да карцином подразумева трошак од пола или 1.000.000 $? Што то чини једну дозу „чудесног“ лека тако скупом? Зашто једноставна лабораторијска претрага, кроз неколико дана у болници достигне цену већу од просечног аутомобила и зашто развој технологије повећава цену услуга, уместо да их снижава?
У САД-у људи троше скоро 20 °% БДП-а на здравствену заштиту. Упола више него становници других развијених земаља. Ипак, резултати таквог здравственог система нису нимало бољи него другде, штавише, често су много лошији.
Према последњим опсежним истраживањима, спроведеним од консултантске компаније МекКинси & Ко., Американци троше више на здравствену заштиту него десет земаља са најскупљим здравственим услугама (Јапан, Кина, Немачка, Шпанија, Канада, Италија и Аустралија). Илустрације ради, чишћење након урагана Санди је државу коштало 60 милијарди, а само прошле недеље се исто толико у САД-у потрошило на здравствену заштиту.
Завод за статистику рада каже да су пројекти који ће најбрже расти до 2020., већином везани уз здравствену бригу. Амерички највећи град, Њујорк, обично се сматра светском престоницом финансијских услуга, но од 18 по величини највећих приватних послодаваца у Њујорку, чак 8 су болнице, а тек 4 банке. Наравно, за сваку похвалу је чињеница да је се толико људи бави лечењем болесних. Но, када целокупно привреду које носе порески обвезници, послодавци и потрошачи, троши много више него у било којој другој земљи за исти производ, онда је то неодрживо.
Међутим, здравствена индустрија има и вољу и средства да настави на исти начин. Према Центер фор Респонсиве Политицс, фармацеутска индустрија и комерцијализована здравство у спрези с организацијама које представљају лекаре, болнице, домове за негу и остале здравствене сервисе, на лобирање у Вашингтону су од 1998 потрошиле 5,36 милијарди долара. Поређења ради, на лобирање за одбрану и ваздухопловну индустрију потрошено је 1,53 милијарде, а за енергетски сектор 1,3 милијарде $.
САД су једина развијена земља која нема обавезно здравствено осигурање за све грађане. Имају најскупљи систем медицинске неге у свету, а чак 17% становника Америке је потпуно незбринуто.
„Ако вам се свиђа ваш здравствени план, задржите га!“ Тако је председник Обама бирачима обећавао промене у америчком здравственом систему. Колико су та обећања била празна, време ће показати.
До тада, фармацеутска индустрија и лечење као извор зараде, као и комплетан систем са приватним болницама и другим установама и даље ће гомилати добитке, док ће већина грађана и даље гутати горку пилулу пренадуваних болничких рачуна у замену за рутинску лекарску негу.
Систем медицинске неге у Америци је пример за којим се нико не би волио повести. Међутим, нашао се начин како да приватизује здравство иу Европи. Спасоносни модел се зове „јавно-приватно партнерство“. Модел приватизације је једноставан. Прво се нађе „губиташ“, а потом се нађе онај ко ће га спасити.
Подсјетимо како се под изговором о „нужности резова у јавној потрошњи“ у целој Европи покушава усвојити модел који би приватним улагачима дозволио да преузму један део здравственог сектора. У Шпанији се на саму назнаку такве могућности почетком јануара одговорило масовним протестима. Од тада је „бела плима“, како су због белих угла назвали демонстранте, још два пута у протекла два месеца преплавила улице свих већих градова у Шпанији. Шпанци су свесни да су здравство и школство последња линија одбране остатка остатака социјалне државе.
