Pročitaj mi članak

Prijovićkino odricanje od srpstva kao simptom dubljeg fenomena

Stefan Sinanović
0

Prijovićeva se od svojih kolega, recimo od Dina Merlina, razlikuje ne po tome što voli sve, već po tome što je u zauzimanju najkomfornijeg biznis položaja odbacila srpsko da bi prihvatila opšte

Релативно скоро – тек пристигао из Њемачке – разговарао сам са једним пријатељем о једној врсти социјалног феномена који је, у извјесној мјери, интригирао обојицу. Полемисали смо о томе како се културолошка, па и идентитетска, југосфера често ефективније одражава у дијаспори него овдје, код нас у региону, и како она, још чешће, нађе начин да се манифестује на доста занимљиве и различите начине.

И мада има истине у оном кафанском клишеу да се овдашњи антагонизми на страни доста боље разумију (ваљда натјерани, или силом околности упућени, једни на друге) – пада ми на памет она Андрићева мисао о томе како су нам љубави далеко, а мржње близу – примијетили смо један прилично импликативан и симптоматичан, а једнако тако и учестао, куриозитет.

Ако Босанац, по оном познатом стереотипу, у неком Гелзенкирхену отвори ћевабџиницу, она ће се – прилично је велика могућност – звати, рецимо, Сарајево, исто тако могу да замислим Хрвата који отвара ресторан са именом каквог хрватског топонима, зависно од поријекла, или неког јунака из националне историје – рецимо Зрињски. Али ако Србин у дијаспори узме па отвори кафану, она ће доста често носити уопштенији, из његове перспективе политички безболнији назив, рецимо – Балкан.

Случај Пријовић

И без обзира на то да ли се мотиви крију у некој врсти самонаметнуте кривице или политичке стигме, медијском силом доминантно моделоване 90-их година, овај се феномен, у својим различитим варијантама, проказује и у другим сферама живота, неминовно и у оној вјероватно најекстернијој – на естради. Име Александре Пријовић, младе српске пјевачице, некадашње „звезде” Гранда и једне од најпопуларнијих личности српске сцене, претходних пар недеља је било фреквентно у домаћим и регионалним медијима јер је Пријовићева успјела да обори рекорде тако што је распродала четири Арене Загреб, заредом, а онда заказала и пети концерт у највећој дворани главног града Републике Хрватске. Према извјештајима хрватских медија, никада нико у историји ове земље, што предратној, што послератној, није остварио сличан успјех као Александра Пријовић.

Случај по много чему упоредив са доста познатијим и музички остваренијим извођачем из Босне и Херцеговине – Едином Дервишхалидовићем (алијас Дино Мерлин) који је распродао све улазнице за своје наступе (биће их четири заредом) у Штарк, тј. Београдској арени. И већ ту би српски колумнисти, без сумње, имали сијасет тема из компаративног угла чисто гледе ова два примјера ако не, још боље, чињенице да се Хрватима баш толико и у тој мјери допада, по много чему тривијална, српска турбофолк музика. Побједа цивилне дипломатије – казали би циници.

Међутим, Александра Пријовић је, објашњавајући своју репутацију, популарност и заступљеност у Загребу и другим хрватским градовима, нагласила како се за њу не може рећи да је било чија пјевачица – па ни српска – да не жели да је било ко присваја, да је она одрасла у Хрватској, да је свачија и да воли све. У контексту бизниса – у извјесној мјери разумљиво, још више у контексту избјегавања замјерања било ком дијелу своје потенцијалне публике, међутим – као у оној причи о нашим људима у дијаспори – поново вишеструко импликативно и подложно различитим тумачењима.

Пријовићева се, наиме, од својих колега, рецимо од Дина Мерлина, разликује не по томе што воли све, што јој је битно ко је какав човјек, а не нација, религија или неко треће идентитетско својство, већ по томе што је она у свом заузимању најкомфорнијег бизнис-положаја отишла корак даље – она је одбацила своје српско да би прихватила опште. Дино Мерлин ће, без обзира на све своје раније изјаве, послати поруку сличног типа без да икад нагласи како он није босански, слично је и са Бором Ђорђевићем чији су се принципи прилично премоделовали од деведесетих наовамо па ће и он данас наступати диљем бивше заједничке државе, чак и отићи да живи у Словенији (прочитати пјесму „Бечки коњушари” из 1989. године), али никад неће рећи – ја нисам српски пјевач.

И мада је оваква позиција сасвим легитимна, нимало неочекивана и још мање раритетна, није тешко замислити друга потенцијална рјешења, без обзира што су, таква каква јесу, неминовно општемјесташка и клише: ја јесам српска пјевачица али сам поред тога и пјевачица свих добрих људи на свијету без обзира на нацију или вјероисповјест.

Општеморална својства

Занимљив је и остатак интервјуа: „Васпитана сам да ми, у коју год државу одем, буде најбитније какав је неко човек. Свака држава за мене је посебна. Кад сам у Хрватској уживам да пустим Оливера Драгојевића, посебно док се возим поред мора.” – јасно, потенцирање индивудалних карактера, општеморалних својстава и људских квалитета спрам етничких разлика (мада једно не мора да искључује друго) опробана је и израбљивана формула у иступима овакве врсте.

Међутим, примјер Оливера Драгојевића, хрватског кантаутора и текстописца, није нарочито егземпларан за ову врсту полит-коректног маневрисања. Познат је, наиме, децидиран и одсјечан став покојног Драгојевића који је више пута наглашавао да никад неће наступати у Србији, да се Београд никад неће наћи на листи градова у које ће отићи и да, мада има доста Срба који га слушају и прате, ови могу да дођу на његове концерте и да га уживо чују у бројним другим земљама, али не и у својој.

Наравно, може бити да се Пријовићева неспретно изразила, може бити и да ће већ у свом идућем јавном иступу емитовати какав национално утемељнији став или начело, са људима из ове бранше се – уколико нису Оливер Драгојевић – очито никад не зна. Ипак, овај један сасвим мали примјер из естрадне праксе казује штошта о српским унутарњим идентитетским колебањима, националној свијести, разоткрива и демонстира дубље и сложеније феномене.

Утолико више што су, у културолошком смислу, земље региона природно, логиком тржишта и великих бројева, више упућене на Србију и на Београд него обрнуто. Па ипак, спремност на негацију сопственог и самопорицање зарад афирмације туђег некако се, макар се тако чини, најинтензивније осјећа у главном граду Србије, таман можда негдје око Куће Крсмановића, чисто да подсјети на негдашња изневјерена очекивања, старе заблуде и на једну пијану ноћ.

Izvor: novi standard

Oznake: , ,