Прочитај ми чланак
Када су празници, размислимо има ли у нашој непосредној близини неко усамљен, неко ко је остао без неког битног, неког вољеног или неког ко је, једноставно, сам – било да је стар или млад.
Празнике, како црквене, тако и секуларне, већина људи најчешћедоживљава као радост, као време када се можемо одморити, видети са пријатељима, опустити, појести и попити мало више.и са телевизијских екрана допиру слике и звуци који говоре о празницима. На једну данас веома раширену појаву, која у време празника нарочито долази до изражаја, обраћа се веома мало пажње. То су усамљеност и отуђеност.
Постоје и статистички подаци који показују да је стопа самоубиства већа управо у време божићних и новогодишњих празника, и то не само на Западу, већ и код нас, нарочито у градовима, где је отуђеност израженија.
У свештеној еуфорији ( уколико је реч о секуларним празницимапопут Нове године) често заборављамо на људе који су баш тада тужни , отуђени и усамљени. Осећање усамљености се на парадоксалан начин појачава у времену тог општег весеља. Многи стари људи немају никог ко би им честитао Нову годину или их поздравио Божићним поздравом Христос се роди… Усамљеност погађа не старе, него и младе људе.
Младост често није лака и не треба заборављати да се велики број младих људи веома често осећа одбаченим. „ Ја сам усамљен, несрећан и одбачен, док се око мене сви радују уз своје пријатеље или вољену особу“ – многи од њих тако размишљају. Усамљени су често и они који су на овај или онај начин изгубили себи блиску особу. Све ово говори о празницима на мало другачији начин од онога на који смо навикли или који гледамо преко телевизије.
Често затворени у круг својих пријатеља , своје породице, заборавимо на неког ко је поред нас – било да је наш комшија, познаник, а коме је можда потребна топла реч, пажња и осећај да је неком важан, битан,… и да није заборављен.
Чињеница да многима празници не значе радост и весеље опомиње на сда више обратимо пажњу на људе који нису у центру пажње, који су заборављени, на људе кроз које гледамо као да не постоје или их не гледамо уопште. Било би добро учинити бар мало. За почетак – када су празници, размислимо има ли у нашој непосредној околини неко усамљен, неко ко је остао без неког битног, неког вољеног или неког ко је, једноставно, сам – било да је стар или млад.
А сигурно је да има. Сигурно је да је бар некоме у нашој непосредној близини потребан пријатељ, потребан брат, потребан човек.
Празник је најбољи наччин да Бога сведочимо кроз братољубље. Велика је радост када усамљен човек осети да је неком битан и важан, да није заборављен. Усамљен човек више него ико може на себи осетити речи видео си брата, видео си Бога.
Наставиће се…
(МИСИОНАР, Србин инфо)
