Прочитај ми чланак

Слободан Владушић: Савремени данак у крви

0

Док сам слушао другара који ми прича о уџбенику биологије из којег учи његов син, сетио сам се сцене из романа На Дрини ћуприја. Некада се то звало данак у крви, а данас одлазак у школу

Недавно сам седео с једним пријатељем, који има сина у основној школи. Разговарали смо о чувеном уџбенику из биологије. Тај мој пријатељ ми је говорио како његовог сина у школи уче да није дечак већ да тек треба да одлучи шта ће (све) бити. Потпуно очајан, питао ме је: ко има право да ТО говори мом сину? Док сам га слушао, сетио сам се сцене из романа На Дрини ћуприја, где Османлије мајкама отимају мушку децу. Некада се то звало данак у крви, а данас, изгледа, одлазак у школу.

Уместо ко, боље је питати се, на самом почетку, зашто? Одговор на ово питање није једноставан, иако почиње једним (наоко) врло једноставним текстом који је написала штићеница Светског економског форума, извесна Ида Аукен. Наслов текста гласи (дословно): Добро дошли у 2030: ништа не поседујем, немам приватност а живот никада није био бољи. Ево како текст почиње: ,,Добро дошли у годину 2030. Добро дошли у мој град – или би требало да кажем ’наш град’. Ја не поседујем ништа. Немам аутомобил, немам кућу, немам било какве апарате, нити одећу. То вам можда изгледа чудно, али за нас, у овом граду, то је потпуно разумно.“

Прво што читалац запази у овом (привидно) идиличном и ведром тексту јесте да се посед ствари претворио у право употребе ствари. На први поглед, изгледа као да можемо да користимо све што смо раније пожелели да имамо (а нисмо могли). Међутим, оно што се у тексту не каже – а не каже се много тога – јесте да нас посед над стварима чини слободним. Ако немамо ништа, онда то заправо значи да смо потпуно зависни у односу неки центар моћи који све то поседује и који нам даје право да ми то користимо… све док он то жели. Укратко, Ида Аукен идеалним градом назива идеални логор у коме су људи претворени у робове који у сваком тренутку могу да буду лишени права на, примера ради, храну – ако су рецимо, болесни или стари, или ако центар моћи који располаже храном, тог јутра, просто речено, пожели да тог роба више нема.

Прво што читалац запази у овом (привидно) идиличном и ведром тексту јесте да се посед ствари претворио у право употребе ствари. На први поглед, изгледа као да можемо да користимо све што смо раније пожелели да имамо (а нисмо могли). Међутим, оно што се у тексту не каже – а не каже се много тога – јесте да нас посед над стварима чини слободним. Ако немамо ништа, онда то заправо значи да смо потпуно зависни у односу на неки центар моћи који све то поседује и који нам даје право да ми то користимо… све док он то жели. Укратко, Ида Аукен идеалним градом назива идеални логор у коме су људи претворени у робове који у сваком тренутку могу да буду лишени права на, примера ради, храну – ако су рецимо болесни или стари, или ако центар моћи, који располаже храном, тог јутра просто речено пожели да тог роба више нема.

Разуме се, читалац се сада пита како ће људи бити натерани да буду део тог логора? Одговор на ово питање нуди нам сам текст Иде Аукен. Имагинарна јунакиња која ужива у овом граду будућности не спомиње ни оца, ни мајку, ни брата, ни сестру, ни сопствену породицу – дакле, јунакиња је, у ствари, усамљена у том мноштву људи попут ње, зато што је лишена било каквих трајних и стабилних веза с другим људима.

Дресирани на самоћу

Још је Аристотел у Политици знао да тиранска власт мора да људе држи међусобно раздвојене. Наравно, то се неће догодити тако што ће вам неко упасти у стан и насилно вас одвојити од ваших ближњих. Постоје много суптилније технологије које се базирају на савременој пропаганди. Идеја је једноставна: људи постају усамљени тако што се вештачки ствара атмосфера у којој ће усамљеност људи постати „природна“. Рецимо, ако сваки контакт између мушкарца и жене може да се тумачи као сексуално насиље, онда је јасно да ће се мушкарци уздржавати од било каквог контакта. Ако се девојчица од младости учи да је бити мајка срамота за њу, онда ће вероватно живот посветити каријери, док ће сексуалне потребе задовољавати успутним партнерима, брижно пазећи да не затрудни. Укратко, људи ће бити дресирани да буду сами. Међу папирима у својој архиви налазим и неколико текстова који потврђују успешност овог тренинга: у тексту под насловом Американци живе сами више него икада раније, наводи се податак да 28% америчке популације живи у једночланим домаћинствима (у поређењу са 13% из 1960. године). Текст Осећаш се усамљеним: превише времена на социјалним мрежама може бити разлог доноси резултате који показују да је степен употреба социјалних мрежа повезан с појачаним осећањем социјалне изолације. (Питање да ли социјалне мреже узрокују ово осећање или га ублажавају, оставља се, јасно, по страни.)

Поред ове физичке или спољашње усамљености постоји и друга, унутрашња усамљеност, која се намеће управо преко феномена „родног идентитета“, односно свесног дезоријентисања деце. Пол детета је биолошка датост, али то је исто тако и чин првобитне, базичне оријентације у свету, јер се дечаци и девојчице биолошки разликују, као што то знају сви биолози осим аутора уџбеника с почетка текста. (Питањем да ли то сме да се каже, бавићемо се касније.) Дечак постаје свестан да је дечак, а девојчица да је девојчица. Када се пол укине, односно када се деца дресирају као да пол не постоји, онда уместо дечака и девојчица, који имају своје маме и тате, добијамо особе које тек треба да одреде своје идентитете. Нека од тих бесполних особа ће се изјаснити као девојчица, нека као дечак, а нека ни као девојчица ни као дечак; нека ће тврдити да је мачка, па ће се у ближој будућности сусрести с конзервативним, фашистички оријентисаним мачкама које неће да се паре с њом, јер не признају њен „родни идентитет“; нека бесполна особа ће пак дићи руке од људскости, па ће тражити да буде третирана као алиен, односно као нељудско биће страно свим људима и свим животињама.

Без обзира шта се изабрало да се буде, сви ови изабрани „родни идентитети“ су само суплементи који прикривају унутрашњу празнину човека који негира своју биолошку датост у већој или мањој мери: управо зато што може да замисли да буде било шта, укључујући ту и бића која нису људска, ова особа прећутно пристаје да буде третирана тек као живо биће, односно као биочестица с флуидним, несталним идентитетом који у сваком тренутку може да се промени. Стална је, можда, само усамљеност ових биочестица. Наиме, можемо се запитати како особа чији идентитет није сталан може да оствари тајне и стабилне везе с другим људима, будући да овој особи трајност у највећој мери недостаје и у властитом животу. А она недостаје управо зато што сваки пут када дође до трења између њих и света, ове особе могу да промене идентитет, надајући се да ће се проблем тако решити сам од себе. Дакле, уместо да учествују (такви какви јесу) у свету или да свет мењају ако тај свет жели да им укине слободу да буду то што јесу, ови људи се повлаче у усамљеност свог идентитета, који онда сами мењају, да би угодили свету, остављајући свет да буде онакав какав јесте, дакле, непромењив.

Случај Лизе Литман

Тешко да је могуће замислити боље робове од овако дресираних људи.

Наивни читалац може да ме пита: а шта је са оним људима који се природно не осећају пријатно у свом биолошком полу? Верујем да је таквих људи веома мало и сматрам да им треба помоћи и заштитити их. Међутим, тема овог текста и нису такви појединачни случајеви, већ стварање друштвене климе у којој се „родни идентитет“ намеће као једини дозвољени идентитет, а који се потврђује управо кроз чин негације биолошког пола. Лекар и истраживач Лиза Литман је у једном интервјуу 2018. године казала да су родитељи с којима је била у контакту „описали врло необичан образац трансродне идентификације, где више пријатеља или читава друштва истовремено [мој курзив] почињу да се идентификују као трансродне особе“ (тј. да осећају нелагоду због свог биолошког пола и жељу да другачије „родно“ идентификују).

Литманова даље наставља: „Била бих неозбиљна, уколико не бих размотрила социјалну заразу и утицај вршњака као потенцијалне факторе који утичу на овај феномен.“ Другим речима, Литманова се понела као прави научник, показујући да жеља за променом пола није само урођена потреба већ у врло великој мери последица учинка друштвене климе која утиче на младе и која чини промену пола друштвено пожељном. Уместо да овај сасвим логичан закључак буде увод у толерантно и научно разматрање „родног идентитета“, Литманова је била изложена организованој кампањи која је довела у питање њен углед и научну репутацију.

И није једина која је тако прошла: доктор Ален Џозефсон је на једном панелу 2017. године, казао: ,,Не дозвољамо им да гласају, не дозвољавамо им да возе – али ћемо зато деци од осам, девет година дозволити да одлуче да више нису дечаци или девојчице. Невероватно!” Џозефсон је после ове изјаве био смењен са места директора Одељена за дечију и адолесцентску психијатрију и психологију Универзитета у Луисвилу. У име толеранције. Има још таквих занимљивих, ,,толерантних” примера: професор Гермунд Хеслоу, са Универзитета у Лунду (Шведска) осмелио се да каже да су разлике између жена и мушкараца биолошки утемељене и да зато род (гендер) не може бити посматран само као социјална конструкција: толерантно је оптужен је за трансфобију и антифеминизам, а његов универзитет је исто тако толерантно покренуо истрагу против њега.

Утишати научнике!

И није једина која је тако прошла: доктор Ален Џозефсон је на једном панелу 2017. године казао: „Не дозвољавамо им да гласају, не дозвољавамо им да возе – али ћемо зато деци од осам-девет година дозволити да одлуче да више нису дечаци или девојчице. Невероватно!“ Џозефсон је после ове изјаве био смењен с места директора Одељена за дечју и адолесцентску психијатрију и психологију Универзитета у Луисвилу. У име толеранције. Има још таквих занимљивих, „толерантних“ примера: професор Гермунд Хеслоу, са Универзитета у Лунду (Шведска), осмелио се да каже да су разлике између жена и мушкараца биолошки утемељене и да зато род (гендер) не може бити посматран само као социјална конструкција: толерантно је оптужен за трансфобију и антифеминизам, а његов универзитет је исто тако толерантно покренуо истрагу против њега.

Јасно је да се нарација о родном идентитету не може одржати у слободној дискусији с науком и зато се научници морају утишати или преподобити тако да, речима једног немачког писца из 1949. године, не само признају првенство власти „већ и да интензивно раде на логичном образложењу тог првенства“. Овај прогон научника није само порука научницима него и свима осталима: тако пролазе они који се буне. Они пак који пристају на нарацију о „родном идентитету“ добиће моћ да угрожавају свакога ко ту нарацију доводи у питање. Људима се, дакле, шаље порука да прихватањем нарације о „родном идентитету“ постају „свемоћни“, а то делује привлачно, зар не? Међутим, „свемоћ“ је само илузија: ти људи постају, нажалост, само средства на путу за идеални логор.

Укратко: када се научници попут Литманове и осталих утишају, на њихова места ће доћи робови који ће играти улогу „научника“. Процес је увелико почео: већ сада је тзв. претерана жалост за покојном ближњом особом проглашена за болест, а ускоро ће цела јавност бити тако подешена да никоме не падне на памет да аргументима и позивањима на вредности као што су хришћанство или хуманизам доведе у питање овај процес великог „родног“ осамљивања људи, који се тако припремају за живот у градовима у којима неће имати ни маму, ни тату, ни брата, ни сестру, ни вагину, ни „пишу“, ни мужа, ни жену, ни ћерку, ни сина, а ни трунчицу слободе јер ће „све што учине, помисле или сањају бити негде забележено“ – цитирам поново Иду Акунен. И да наставим њеним речима: „Све у свему, то је добар живот.“

Да, наравно.

Вратимо се сада на уџбеник из биологије којим почиње наш пут у Идину будућност.

Ресорни министар треба да поменути уџбеник једноставно повуче из употребе. Све мање од тога је мазање очију јавности.

Родитељи, са своје стране, треба да схвате следећу једноставну истину: ако желе да особе које су створили и убудуће буду њихова деца, онда ће морати да ту децу у великој мери васпитају сами. Упорно, сваког дана. У супротном ће остати без њих. (Знам да звучи патетично, али истина је управо таква.)

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!