Прочитај ми чланак
Уласком у Цркву, сваки верник има потребу да преобрази свој живот. Овај преображај се одржава и у човековом односу према свету и ономе што га окружује.
После одређеног времена стиче се утисак да је Црква нешто ново и потпуно другачије, нарочито када су у питању дани које Она посебно свечано прославља.
Богослужење
Прослављање празника је нешто што је својствено свакој друштвеној заједници. У Цркви се сваки празник прославља у сабрању, окупљању народа Божијег. Прослављање празника, пре свега, одликује богослужење. Радост која ће бити присутна у дому, заједници, друштву, покрету, фирми или неком другом саборовању, долази као продужетак радости која је оприсутњена и доживљена на литургијском сабрању. Ову радост испуњава оно што називамо срећа, те је тако онај ко је био у сабрању – срећан. Срећа је термин који описује стање из су-сретања са неким. Бити сретан значи сретати се са ближњим.
Богослужбени живот Цркве
богослужбени живот Цркве, иако нам се може учинити напорним (због постова, уздржања), није лишен бројних освежења. Верујућем човеку који се труди очекивано освежење и одмор јесу празници и њихов заједнички дух. Нема ништа горе од атеистичког бесмисла, који се огледа у бесплодном и узалудно потрошеном и преспаваном викенду.
У Цркви викен изгледа другачије: ревноснији верници одлазе у суботу на Литургију, и тада се молитвено сећају и спомињу упокојене, наше претке, као и све знане и незнане умрле; недеља је дан васкрсења, дан који преображава и даје смисао свим осталим данима који долазе. Она је истински одмор и освежење за седмицу која је пред нама, а која је најчешће радна. Недељу као празнични дан не карактерише пасивно учешће неког верника, који ће сам седети у четири зида и „одмарати се од свега”, већ активно посвећивање и предавање Господу и Његовој науци. Свака недеља је мали Васкрс (како је обично називамо), и овај дан је прослављење Васкрса Христовог и очекивања општег васкрсења упокојених.
Типик
У земљи која је некада била комунистичка Југославија, државно уређење (те и законодавно), иако безбожно, имало је религијски карактер: славило се рођење Председника, „значајни” догађаји из живота владара, битке, а касније и смрт. Ово уређење је, поред бласфемије, покушај да се систему и његовом „моћном чувару” приступа као каквом „божанству“ . Ако је ишта представљало другачији начин живота и размишљања, онда је то Црква, са својим посебним празницима и начином прослављања. Црква има посебну књигу која уређује празнике и начине њиховог прослављања, а то је Типик.
Сама књига Типик није само подела на црвена и црна слова (како зовемо велике и мале празнике) и није књига која даје списак разрешења за одређену врсту хране или, просто, одређивања начина прослављања неког празника. Типик је много више: то је књига која сведочи о повезаном прослављању празника током целе године. Литургика нас, као наука и тумач богослужења, учи да у Цркви постоји годишњи круг богослужења, тј. да је у живот у Цркви успостављен једним посебним ритмом и посебном динамиком. Центар свега овога је Света Литургија и наше заједничко учествовање у причешћивању и саборној молитви.
Начало индикта
Црквеним празницима се сећамо и упокојених, обилазимо болесне и немоћне, дајемо милостињу (црквене одредбе одређују да у дане празника треба обилазити болесне, затворене, оне које нико не посећује). Ово нас све упућује на то да ни један црквени празник у току једне године не можемо засебно посматрати или тумачити. Он је један догађај у великој љубавној породици свих црквених празника. Црквена нова година почиње 1. септембра (14. по новом календару), зове се Начало индикта, и њоме почиње годишњи круг богослужења.
Повезаност празника
Црквени празници нису средства нити психолошка подсећања на неке светитеље (ликове) и догађаје, већ првенствено догађаји са одређеним конкретним садржајем. Унутрашњи изглед храма је најчешће другачији (свечанији), трудимо се да више дотерамо и средимо. Кроз Литургију се стиче пуноћа празновања и права смисленост сваког догађаја, а радост испуњава сваког учесника. Сви празници су повезани тиме што Црква тежи да расцепкане догађаје повеже са доласком Христовим, тј. жели да делове споји и састави – онда када дође Царство Божије. Ово Царство неће делити и раздвајати, већ ће саставити и спојити у својој пуноћи и истинитости надилазећи и нацију и родне разлике.
Наставиће се…
(МИСИОНАР)
