Прочитај ми чланак
Печено прасе је на трпезаријком столу… опкољено!
Сада, када су га опколили, и сада, када су савршено сигурни да им неће умаћи, неколицина људи (више од петоро, а мање од педесет), иначе активних учесника овог вештог манерва, може одхнути и препустити се безбрижном ћаскању, које може омогућити још само одређена доза алкохолних испарења, а коју су поменути јунаци трпезаријског стола себи већ приуштили као угодан аперитив мерен литрима, тако да се њиховој чврстој намери да данашњи дан посвете бекству од свакодневног притиска, стреса (који је већ одавно мутирао у неурозу), свих могућих и немогућих неправди (за које су наравно сви други осим њих криви) више ништа не може испричати.
Једном речји, Бахус је поново позвао децу своју да сопствену тугу вином залију и, уз милозвучне тонове Панове фрулице, који се у међувремену придружио, одагнају сваку помисао о личној одговорности, као и о самом мотиву окупљања…
***
А сада да се вратимо у л. Г. 1389.
Погледајмо ту колону витезова која стрпљиво, корак по корак, следи пример великог кнеза и прилази Чаши. Сваком од њих је на уму последња слика њихових жена на растанку. Размишљају о томе како им је та туга, када су их испраћале, помешана са одлучношћу, страхом и поносом, указала на једну другачију њихову лепоту.
Благи осмех је испратио помисао једног витеза о његовој жени и о томе како је то она данас била чудно лепа. Поглед му је, затим, застао на витезу испред. Познавао га је, био је то Томислав. Малко се намрштио када се сетио да се посвађао са њом око једне једине бране. Сетио се, како се ружно понео према њему и како се из поноса није желео да се измири са њом.
Колона је била дугачка, али се њен крај ипак назирао и могао се видети патријарх, који је причешћивао оне у првим редовима. Стресао се од помисли да ће се причестити… Та, у свађи је.
–Та глупава понос – промрмља витез себи у браду.
Излазеће сунце обасја нечији штит и одбљесак жуте боје паде на витезов оклоп. То га подсети жита – сазрело је. Да ли ће Јован моћи сам да се носи са кметовима и жетвом, Милош је ипак млад, а на сестрице се не може ослонити нити би он то и затражио, све и да оне могу.
Е, такав је мој Јован… на мене.
Мисао о поносу га брзином муње поврати Томиславу и реду, који је био све краћи и краћи; Патријарх се све боље и боље видео — и, да, оно је био Ђорђе, који је приступио… Спознаја да Ђорђе приступа Христу учинила га је немирним. Мисли му се поново фокусираше на Томислава.
–Ма, у суштини, он је крив. Што он од мене не замоли опроштај – и у том се подсети да га је овај и затражио. Та чињеница га је још више изиритирала, поцрвене од беса. Јуначки понос се није даио тако лако омекшати.
–Реч је реч– закључи витез.
Корачао је даље некако безвољно, на битку није ни помишљао. Сву његову пажњу заузео је сада Томислав, што га је још више нервирало. Глас за и глас против војевали су своју одлучујућу битку. Сада је већ сасвим јасно могао да чује свештеника: „Тело и Крв Господа и Спаса нашег Исуса Христа даје се теби…“ Прођоше га жмарци од тих речи. Зурио је у оклоп човека који је био испред њега корачајући аутоматски.
– Да ли и он размишља о овоме – био је последњи аргумент гласа против. И витез се још више удуби у леђа и потиљак човека који је био испред њега. Није се ни по чему разликовао од осталих – ни по ставу ми по ходу.
–Значи не. – закључи – да би већ у другом моменту погледао себе и увидео да се ни његов ход не разликује од хода осталих. Рука се сама покрену. Не додирнувши раме предходника, овај се сам окрете са неком одлучношћу у сузним очима. Сусрели су им се погледи. Трен мука и непомичности… загрљај. Зашкрипаше оклопи, том буком заглушивши њихове речи.
– Обриши сузу, Димитрије, није за јунака да плаче – рече Томислав бришући сопствене. Димитрије се мало прену – није ни осетио да сузе лију; насмеја се. 
Коњи готово да су посустајали под тежином оклопа, очи су им биле црвене, а магла коју су избацивали из носница била је густа. Целокупна котлина беше начичкана њима и људима на њима и иза њих,. док су се на неких пет стотина метара напред назирали бели клобуци такође начичканих људи. Звук зурли и нека врста запомагања, као песме која их је пратила, допирали су до њих.
Мук. Лагани кас, па све бржи, и бржи, и бржи… Срце је тукло као да хоће да искочи, шака је стезала копље, топот је био заглушујући. Неки чудан мирис и грч у грудима, уз ту заглушујућу буку и лупање срца, будили су неки чудан осећај.
Димитрије се сав стегао, штит је приљубио скоро до калпака, док је копље спустио скоро у хоризонтални положај.
Бука се више није могла поднети, њена силина као да је собом произвела тишину – као да су се сада сви звукови стопили у једну масу која се прострла целом котлином. Ту безобличну масу звука пресече прасак па крици, вриска, … крв се већ могла осетити у ваздуху.
Копље је наишло на отпор, па на један још јачи и, напокон, пуче. Димитрије подиже главу – призор је био ужасан. Дохвати се мача, кроз главу му пролете слика Јелене и њеног тужног лепог лика на растанку.
Јак ударац, уз неподношљив прасак, учини да је махинално потегао маш у непознатом правцу, опет је наишао на отпор као и са копљем, а онда нови замах и нови отпор и крик…
Осетио је како се испод шлема нешто топло слива низ његово чело. Уши као да су му биле полузапушене. Поглед је маглио. А онда му се учини да је целокупна котлина као у неком виру.
Поново осети ударац. Сада је гледао сапи свога коња како нестају у мору сличних, звук више није чуо; опет му пролете Јеленина слика.
А, онда се сети да је након помирења са Томиславом, растерећен као никад до тад, притупио старцу, некако раздрагано клекнуо и чуо: „Тело и Крв Господа и Спаса нашег Исуса Христа дфаје се теби Димитрије за Живот Вечни.“
Осмехну се…
– Живот Вечни, Живот Вечни, … – поновио је још неколико пута те речи, ту, у блату, на неки километар од Косова Поља и на неких сто километара од Јелене, Милоша и Јована, као и својих кћери, а, опет, на само један корак до Царства…
***
Верујем да она слика са почетка текста више није ни комична ни симпатична. А да ли ће ваша крсна слава или неки други обичај бити спомен на овакве и сличне примере ове двехиљадугодишње Историје Спасења, који ће у вама побудити жељу за подражавањем, дијалог о могућности тога, те, самим тим и неко племенито осећање којим ћете тај хлеб који приносите и у себе уносизте, поштовати – јер је крвљу преплаћен; или ће то бити само фарса, тек један од многих повода за бег од себе у ова или она стања свести, а потпомогнута овим или оним начином, … као и увек, од вас зависи.
Дакле, спомен или фарса: ви сте на потезу.
(МИСИОНАР)
