Прочитај ми чланак
До судара две до истребљења закрвљене војске дошло је 3. октобра 1796. године у селу Крусима изнад љешкопољске равнице. Црногоци су запосели околне висове Бусовник, Кецан, Варин врх, Пјешивац и друге, а Турци су наступали уз камените падине према Крусима, уверени да ће се њихови противници разбежати кад виде каква сила иде на њих.
Последњи турски поход на Цетиње: Споменик победницима битке на Крусима
ТУРСКА БЕЖАНИЈА
Црногорци су им, међутим, приредили велико изненађење. Сачекали су да им Турци добро приђу, а онда, пошто су из својих кремењача испалили по тај један припремљени фишек, на мравињак турске војске која је уз алак и таламбасе гамизала према њиховим положајима, отиснули на њих огромне припремљене стене које су им до тог часа служиле као грудобрани, а онда уз громогласне покличе са исуканим ножевима кренули на јуриш. То је изазвало велику пометњу међу Турцима који су се дали у бежанију према равници. – Овдје до данас живи прича да је Махмут-паша, који је изгледа био допро до сред села, међу посљедњима кренуо да се повлачи – казује Драго Мишковић, један од најстаријих становника Круса. – Једно вријеме је бјежао на коњу овим сокаком доље пут Бера, а кад је опазио злу прилику да је неколико црногорских младића кренуло за њим и да им не може умаћи, почео је да вади из џепа по неколико дуката и баца их по путу иза себе надајући се, ваљда, да би се младићи око тога могли забавити док покупе златнике и да би он то могао искористити и умаћи им.
Везирова глава уз ћивот Светог Петра: Посмртна маска Махмут паше Бушатлије
Нова невоља га је стигла кад му је коњ рањен и кад је морао да настави пјешке јер је изгледа био гојазан човјек, а већ и у зрелијим годинама, и није могао умаћи лакцима. У једном тренутку је покушао да се послужи и лукавством: док су се његови гониоци заиста за тренутак зауставили због дуката, он је скренуо у страну и кријући се поред једног зида – ето га и данас стоји – кренуо уз благу узбрдицу, сасвим супротно од своје војске која је бјежала доље пут Бери и љешкопољске равнице.
Један од младића, кажу да се звао Богдан Вуков Николић из његушког села Залаз, ипак је опазио пашу, сустигао га горе на ћувику и ту убио, али му није одмах одсјекао главу, јер није ни знао да је то Махмут-паша. Тек кад се вратио овдје у село и кад је видио како остали доносе одсјечене турске главе и бацају их пред Светог Петра, који је, након боја, сједио овдје испред цркве – ево и данас чувамо тај камен на којем је сједио – Богдан се похвалио да је и он убио, вјероватно неког богатог Турчина који је имао пуне џепове златника. Послали су га да донесе главу убијеног, али тек кад су довели пашиног слугу, који је био заробљен, сазнали су да је то глава Махмута везира – препознао га слуга по зубима, у горњој вилици су му недостајала два зуба…
Пашино тело на ломачи
Драго Мишковић нам је показао један виноград насред Круса, који се зове Метех. Кад је један његов рођак пре 30-40 година ту кренуо да копа канале да би посадио лозу, наишао је на велике и дубоке траншеје, обложене плочама, у којима су се налазиле гомиле људских костију. Претпоставља се да су ту сахрањени изгинули турски војници; – Махмут везир није сахрањен – вели Мишковић. Његово трупло је одвучено низ стрмину, педесетак корака ниже од мјеста гдје је посјечен. Ту је мало прије боја био садјенут лист. Довукли су га дотле, изгледа и попели трупло на стог а онда запалили… Ту је потом као обележје озидана мала кула, коју мештани помно чувају и редовно је крече да би се издалека могла видети.
– Глава овог турског силника и зулумћара се и данас чува на Цетињу, у једном дрвеном ковчежићу у старој библиотеци Цетињског манастира – каже историчар Предраг Вукић. Свети Петар Цетињски, иако је у овим бојевима са Махмутом везиром и сам задобио двије ране, није, ипак дозволио да се Бушатлијина глава скрнави већ га је испоштовао као потомка лозе Црнојевића (посмртна маска, гипсани одливак главе Махмут-паше Бушатлије чува се у цетињском музеју, прим, Б. С.).
Митрополит црногорско – приморски Амфилохије тврди да је са главом Махмут-паше, иако је био велики крвник црногорски, тако поступљено по изричитој наредби Петра Првог Петровића Његоша, односно Светога Петра Цетињског, који је кад су му после боја на Крусима донели пашину главу рекао: „Када би они који су у овом дуњалуку, знали чија је ово глава, многи би заридао и у црно се обукао, а онда заповиједио Црногорцима да, под његовим проклетством, ту главу чувају и да се нико не усуди да је скрнави.“
Тако се, ето, глава злогласног скадарског везира Махмут-паше Бушатлије до данас чува у Цетињском манастиру, поред ћивота Светога Петра Цетињског. Чини се да је у овим речима Светог Петра Цетињског, у том његовом чину, а и речи и чин добијају посебно на снази и значају ако се зна да се све догодило који тренутак после страшног боја у којем су му погинула 132 момка док их је близу 300 било рањено, саздана сва трагика црногорске историје од Косова наовамо, све до боја на Крусима, а могло би се рећи и све до балканских ратова и коначног ослобођења од Турака:
– Трагизам црногорске историје је у томе што су Црногорци, Срби уопште, од доласка Турака наовамо много више ратовали и крварили у борбама са браћом, односно исламизираним сународницима, него са етнички чистим Турцима – сматра професор Предраг Вукић. – Ето, Иван Црнојевић оснива Цетиње и 1484. године подиже манастир, а његови директни исламизирани потомци га три пута пале и разарају – два пута Сулејман-паша Бушатлија и једном Махмут-паша Бушатлија. То крваво клупко је, ето, након пет вјекова ипак добило срећни епилог, последњи Бушатлија се након пет вјекова, управо на темељу тог храма вратио у вјеру свог прапретка који је храм подигао. Са Станком је почело, са Станком се, ето, и завршава… Иначе, ове две сјајне победе над Турцима 1796. године, на Мартинићима и на Крусима, не само што су пронеле славу црногорског оружја (руски цар им је честитао посебном граматом којом је Црној Гори загарантовао сталну помоћ од 1.000 дуката годишње), него су означиле и почетак уједињења Црне Горе и брђанских племена, али несумњиво дале и велики подстрек другим поробљеним народима на Балкану да одлучније крену у борбу за ослобођење од петовјековног турског јарма. Неки су спремни чак и да устврде да су ове победе имале утицаја и те каквог одјека првенствено у Србији у којој ће осам година касније букнути Први српски устанак.
Срамна погибија: Драго Мишковић на месту где је убијен Махмут паша Бушатлија
СЈАЈНА ПОБЕДА
Битка на Крусима не само што је била сјајна војничка победа над барем четвороструко бројнијим непријатељем, не само што је била последњи турски поход на Цетиње, не само што је у тој бици скинут са владарске позорнице један бездушни силник који није зарезивао никога, већ је била велики наук његовим наследницима да се више никад олако не залећу на слободни црногорски крш. По најскромнијим подацима, Турци су у те две битке 1796. године изгубили близу 3.400 војника међу којима је било и више од триста оних из Махмут-пашине најелитније јединице, неке врсте личне гарде. Уз то, заробљено је 15 турских ратних барјака и огромна количина оружја и другог ратног плена…
Круси ушли у поезију
Тако громовити догађај и велику црногорску војничку победа на Крусима, није, наравно могао заобићи ни најпознатији народни певач у српском језику у двадесетом веку Хаџи Радован Бећировић – Требјешки. У песми посвећеној овом боју, он наравно не пропушта прилику да нагласи ко је Махмут везир и одакле му је корен, да изрази свој став према чину Станка Црнојевића и понашању његових потомака према отаџбини из које су потекли: „Тежи бјеше Скадар и Бушати, Црној Гори и њеној слободи, Но сви други Турци и изроди…“ Што се самог боја тиче, он најпре прецизно опевава погибију Махмут- паше, а песму завршава јадиковком пашине мајке: „Богдан Вуков из села Залази На Махмута везира нагази. Ухвати га под оружјем жива, И главу му владици дарива… Сине Мехо, што ме не послуша, Да се прођеш проклетијех душа И катила попа са Његуша, Кога народ црногорски слуша. Јер то није ка остала раја, Јуче с тобом осветише Баја, Кога твоји погубише преци, На високој гори Вртијељци…“
(Вести)
