Прочитај ми чланак

Последњи је моменат: Рађа ли се народни фронт против Вучићеве издаје и криминала!

0

Налазимо се у времену великих одлука од којих ће зависити наредне деценије наших живота. Тренутно се воде оружани сукоби, дипломатски окршаји, терористички напади и све са циљем одређивања будућих граница утицаја као и коридора којима ће бити повезивани будући доминантни чиниоци међународног поретка. Сада нико са сигурношћу не може да тврди како ће изгледати коначна конфигурација света, али озбиљне нације већ увелико разрађују могуће сценарије покушавајући да нађу најбољи модел како да себи обезбеде што боље позиције. За разлику од озбиљних нација код нас се сваки дан разрађују различите лажне вести о томе на који начин неко планира да убије Вучића, а чиме се прикривају завршне и коначне издаје које већ увелико спроводи ова криминализована власт, закључује колумниста др инг Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета

Анализа сценарија се већ деценијама изучава и користи као веома добар алат приликом доношења различитих стратешких одлука. Ова метода се користи у свим успешним компанијама ради што бољег позиционирања на тржишту, али још много више је користе различити стратези који праве планове по којима се воде успешне државе.

FOTO: Youtube

Овакве анализе не представљају предвиђање нити прорицање будућности већ указују на различите могућности које постоје и које се као такве онда формирају као потенцијални сценарио. Кључни разлог због којег је важно имати што више разрађених сценарија је то да се може брзо и адекватно реаговати у тренутку када реалност постане таква да личи на неку већ анализирану могућност.

На тај начин се неки велики систем може лакше прилагодити новој ситуацији и сходно томе направити она често кључна почетна предност. Без сценаријске анализе и стратешког планирања систем одлучивања се своди на стихију и у таквим ситуацијама се по правилу доносе погрешне одлуке јер се све своди на нечији субјективни осећај, а не на објективне показатеље. Хајде сада да у најкраћим цртама и нешаблонски напишемо три могућа сценарија за позицију Србије у свету који ће се успоставити након овог глобалног сукоба.

Прва могућност је да останемо потпуно инертни и да чекамо крај дешавања, а онда да узмемо шта нам допадне и да са тиме будемо задовољни. Оваква могућност је највећа жеља власти и то је сам Вучић дефинисао кроз ону причу да би за нас набоље било да се завучемо испод неког камена.

За власт је нечињење повезано са потребом да они лично минимизују своје ризике по логици да све што ниси урадио ниси ни погрешио, а под тим неким каменом они би нови свет чекали као милијардери са надом да ће тим новцем моћи себи да купе слободу и позиције. Но без обзира на јавно исказане жеље власти поставља се питање да ли је и у којој мери могуће остати потпуно по страни у овим дешавањима?

Одговор је не, јер када си на таквој територији преко које пролазе важни путеви онда си предмет интересовања свих великих играча, а они те непогрешиво проналазе и ваде испод сваког камена под који се завучеш. То на својој кожи сада набоље осећа сам Вучић који се труди да се што мање јавно виђа са онима који су у међународној јавности означени као спорни.

Међутим, онда га у Вили Бокељка улови изасланик Рамиза Кадирова, навуче на њега гуњ од овчије коже, стави му шубару у руке и објави ту слику на друштвеним мрежама. У суштини сам тај призор Вучића у јагњећој кожи јасно указује да велике силе не пуштају своје дужнике да стоје по страни већ да их користе за своје интересе. И коначно, имамо и историјско сведочанство засигурно нашег највећег државника, Јована Ристића који се разочаран вратио са Берлинског конгреса на којем су се у деветнаестом веку делиле карте и који је рекао да би за нас као народ било најбоље када би могли да Србију упртимо на леђа и пренесемо је на неко друго место.

Дакле, сваки сценарио сакривања, прављење мртвим, глумљење лудила и слично једноставно није реалан и то потврђује како историја тако и сваки дан у којем живимо.

Друга могућност је да се одлучимо за договор са политичким западом, а што практично значи са Сједињеним Америчким Државама. У таквом сценарију оквир је већ постављен и дефинисан кроз иницијативе Берлински процес и Отворени Балкан.

У најкраћем то подразумева интеграцију Западног Балкана у јединствену политичку регију која ће остати ван Европске Уније, а унутар НАТО пакта, односно у оквиру екслузивне америчке војне зоне. Регион би у том смислу имао улогу позадине Бугарске, Румуније и Грчке које се налазе на првој линији разграничења Европе од Евроазије.

Регион би постао један од транзитних праваца југ – север са централном морском луком Драч у Албанији одакле би аутопут водио до Ниша, а потом даље ка Софији и Црном мору и северно правцем Коридора 10. Преко Драча би долазиле и робе и енергенти, а што кореспондира са тиме да су у америчкој визији региона Албанци кључни стратешки савезници, док су сви други под њима.

Тако да засигурно нећу претерати ако кажем да би у овом сценарију Србија и генерално српски корпус постали северна покрајина Велике Албаније. Оно што се тренутно дешава сем сталних политичких манифестација обједињавања региона (од којих су неке и бизарне попут сајма вина у Београду на којем се Вучић напио пред камерама) је и велика игра око луке Драч.

Наиме, пре две године је објављено да ће лука имати двоструку намену од којих је једна поморска база за НАТО, а друга је комерцијална. Тренутно се иде на приватизацију комерцијалног дела луке, а у сам процес се укључују практично све корумпиране политичке елите из региона. Свој капитал тамо полажу и Рама и Вучић и Мило, али и многи ситнији играчи који на тај начин исказују не само жељу за профитом, већ тиме и купују наклоност САД-а доказујући да су првржени овом њиховом пројекту.

Међутим, то не иде баш лако јер је опозиција у Албанији покренула доста масовне демонстрације против приватизације луке Драч. На ова догађања одговорио је Еди Рама са оптужбама да иза целе приче стоји Русија. Ово и није искључено као опција јер читав пројекат Отвореног Балкана и јесте начин да се из региона потпуно потисну Русија и Кина, а у последње време и Турска која је постала крајње нелојална у односу на интересе НАТО и САД. Такође, позиција Бугарске је врло климава јер је та држава под снажним притиском Турске и Русије којима је јако важно да направе макар један проходан коридор трансверзалом исток – запад.

Отуда се у тој држави у последњих осамнаест месеци на сваких три месеце иде на изборе или се тотално реконструише влада. Ово пак значи да ни политички исток (који се лагано формира) не седи скрштених руку и да им је јако стало да у овом региону задрже, а потом и повећају своје политичке акције. Што се тиче Србије оно што представља доминантну политичку елиту је већ одавно пристала на овакав сценарио што најбоље потврђује чињеница да свега нас неколико јавно критикујемо Отворени Балкан. Оно што је тренутно највећа брана оваквим интеграцијама јесте значајан отпор српске јавности као и питање коначног статуса Косова и Метохије чиме се тренутно добија на времену и могућности да се јавност покрене и ка другим могућностима.

Трећи сценарио тренутно представља могућност која се ужурбано ствара у региону Евроазије. Наиме, кроз различите иницијативе створени су обриси политичког истока који у сваком погледу излази на црту политичком западу. У групу држава које ће чинити тај нови геополитички пројекат спадају Русија, Турска и Иран уз све веће партнерство Кине. Главна битка која се тренутно води је око Црног мора и ту је видљива јака осовина Русија – Турска базирана на обостраном интересу. Руски интерес је да преко Турске има излаз на сва топла мора, али и копнену везу са Европом јер су јој све друге одсечене гвозденим зидом спуштеним од Балтика до Јадрана. Турски интерес је да постане посредник у трговини стратешким руским производима као што су житарице и минерално ђубриво.

У читаву причу је однедавно укључен и пројекат великог гасног чворишта у европском делу Турске, а у коме би се сливао гас из Русије, Азербејџана, Туркменистана, Ирака и Ирана. На овај начин би се створило озбиљно тржиште на којем би европски потрошачи могли повољно и сигурно да се снабдеју огромним количинама енергента који ће бити кључан у читавом двадесет и првом веку. Наравно, да би интереси могли да буду задовољени сви транзитни путеви морају бити проходни јер џаба огромне количине робе по повољним ценама уколико она не може да се допреми до крајњих купаца. Ту долазимо до приче везане за Србију и наш регион. Наиме, да би било која роба из Русије али и целе Евроазије преко Црног мора могла да дође до европског тржишта мора се успоставити транзитни коридор исток – запад.

У том погледу на располагању су само две могућности, а то су река Дунав која представља европски коридор 7 и као таква има међународни карактер и траса коридора 10 која повезује Истанбул, Софију, Београд, Будимпешту и Беч. Све друге опције су затворене јер са једне стране тиња сукоб Турска – Грчка, а Румунија је поред Пољске постала екслузивна америчка војна и економска зона. Дакле, успостављањем тог новог транзитног коридора (новог у смислу улоге, а у суштини коридор 10 је цариградски друм који већ миленијумима повезује исток и запад) нашим регионом би пролазили енергенти, робе и људи који су до пре неколико месеци ишли различитим путевима широм Европе. На тај начин би регион добио једну потпуно нову улогу и неслућене могућности.

Сви знамо како изгледа када Турци лети иду на одмор и пролазе преко Србије, а сада би транзит у току читаве године био неколико пута већи од тога, стим да путници не би спавали по паркинзима и јели сендвиче које су спаковали него би развијали послове. Наравно, као што политички исток не гледа благонаклоно на идеју Западног Балкана као дела фронта против њих, тако и политички запад чини све да осујети спој Европе и Евроазије. Отуда су већ почели терористички напади у Турској, демонстрације и тероризам у Ирану, већ поменута политичка криза у Бугарској, као и политички притисци на власт у Србији. Сасвим логично у било ком кризном времену ствари се не одвијају једноставно већ увек постоји већи или мањи ризик од различитих лоших момената, а пошто се то не може избећи онда се друштво и држава морају припремити да адекватно реагују на изазове.

Овде сада долазимо до кључног проблема који Србија има у овом тренутку. Криминализован и корумпиран режим Александра Вучића не може да оде ни на исток ни на запад имајући у виду да је уцењен са обе стране. Такав режим је постао огроман проблем по српски национални интерес и то без обзира да ли гледамо из угла националне или грађанске опције. Криминал и корупција у врху режима су извор издаја, поскупљења и загађења у овој држави и са таквом власти немамо никакве шансе да опстанемо.

Из тог разлога једино могуће решење је стварање великог народног фронта који би имао за политички циљ смену Александра Вучића и брз и веома суров обрачун са криминалом и корупцијом. У тај народни фронт би сасвим легитимно могли да уђу сви противници оваквог стања у земљи независно од тога да ли им је први приоритет борба против издаје или борба за заштиту животне средине или пак борба за већа социјална права и јаче институције по европским стандардима. Јер да се не лажемо, свако онај ко се као бори против предаје Косова и Метохије, а да при томе није огорчени противник Вучића у суштини ради посао за власт. Исто важи и за оне који се боре за заштиту животне средине јер јасно је да власт даје страним инвеститорима да овде раде шта хоће и беспредметно је онда причати о некаквим моделима зеленог рударства или о уградњи филтера у димњаке фабрика када је јасно да све то не може да прође док је Вучић на власти.

Стварањем великог политичког покрета избегава се и замка режима по којој се стално поставља питање: „А ко уместо Вучића?!“. Овако се алтернатива поставља у групи људи која би га заменила пошто и није реално да се појави једна личност која би то могла да уради самостално. При томе не мислим наравно да је Вучић по било чему супериоран, напротив. Али он је неко у чији се јавни имиџ уложило више милијарди евра само у медијске кампање, иза њега стоји и доста озбиљна мафијашка структура која располаже са више милијарди евра, тако да у том погледу не постоји падам.

Након победе народног фронта и суровог обрачуна пре свега са политичком мафијом, одмах треба покренути сав преостали унутрашњи капацитет да се направи озбиљан стратешки план шта и како даље и која нам је од понуђених опција најповољнија и то како у погледу потенцијалних користи, тако и у погледу свих искушења и изазова које би те користи могле да донесу.

У том смислу би опет логика широког политичког покрета била добра јер би се на тај начин лакше балансирало у овом хаотичном времену.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!