Прочитај ми чланак

ПОСЛЕДЊA ИСПОВЕСТ МИЛОШЕВИЋЕВОГ ГЕНЕРAЛA СЕНТЕ Eво зашто је остао до краја ЛОЈAЛAН

0

Иако је ово било пре ћаскање него интервју, Сента Миленковић је уреднику Њузвика открио неке од детаља из 11 година дуге каријере Милошевићевог телохранитеља.

senta slobin telohranitelj

Готово два месеца Сента Миленковић се борио с болешћу, тешком упалом плућа и свињским грипом, како су тврдили медији. Приман је у болницу, па враћан на кућно лечење, потом је поново одлазио на целодневну бригу лекара у другу болницу. Преминуо је 28. фебруара прошле године, без званичне информације о тачном узроку смрти.

Мада су сви медији пренели вест о Миленковићевој изненадној смрти, комеморацији, времену и месту сахране, о самом Сенти су мало шта имали да објаве. Углавном неколико штурих и знаних реченица о томе како је био најчувенији телохранитељ у Србији, верна сенка Слободана Милошевића и, то сам од самог Сенте сазнао, најчувеније неистине да је на Газиместану иза тадашњег председника Србије стајао с руком на дршци пиштоља.

Уколико су га у последњих десетак година новинари више салетали у жељи да „отвори душу“ и исприча како је било живети уз Слободана Милошевића дуже од деценије, бринути о његовој безбедности и надгледати с ким се среће – наравно, и о чему разговара – Миленковић је био упорнији у ставу да то не чини. Aли планирао је нешто своје.

Претпостављајући да нема разлога да будем успешнији од својих колега, са Сентом сам пре неколико месеци контактирао преко заједничких пријатеља, двојице „посредника“, који су били нека врста гаранције да преко пута себе неће имати новинара који ће ни од чега направити нешто. Прихватио је да се видимо, попијемо кафу у кафићу на Сењаку, у близини места где је живео. Стигао је са спорта, на којем је био с пријатељима. Упитао сам „фудбал или нешто друго с лоптом“, одговорио је – џудо. Рекао је да воли тренинг и шетњу, да је обоје потребно ради здравља.

Било му је знано због чега сам контактирао с њим. Попут других, желео сам да чујем његову причу. Наравно, и да је објавим у новинама. Никада је, сем пријатељима, а и њима „на кашичицу“, није испричао. Стицајем трагичних околности испоставило се да је тада вероватно водио једини разговор с новинаром који се никако не би могао назвати интервјуом. Ниједном од нас двојице није било ни у примисли да ће, нажалост, заправо бити нешто слично.

И пре него што је то јасно изговорио, увијено и ни на који начин грубо или увредљиво, било је јасно да од „исповести“ за Њузвик неће бити ништа. Бар у том тренутку. Тако је и рекао. Можда касније. И потом донекле поносно објаснио да одавно има понуде из Немачке и Француске да о свом животу уз Слободана Милошевића објави књигу. Заправо, Французи су му, мислим, нудили могућност учествовања у снимању документарног филма у којем би имао носећу ролу. Нисам сигуран, или ми је он немушто и недовољно јасно испричао шта је чија понуда, или ја то нисам добро упамтио, или је, што није немогуће, то свесно увио у непрецизност како га касније не бих „одао“.

Како год, вагао је између понуда у којима финансијски део извесно није био занемарљив, мада их није навео, и с друге стране потребе да „прође још неко време, да истроше све глупости ови што пишу о председнику, а немају појма шта је и како је заиста било“. Тако је дословце рекао. Нисам захтевао да објасни да ли је за писањем књиге имао потребу како би бранио сада покојног председника – стално га је тако ословљавао – или зато што су га изједале неистине објављиване о њему. „Ко је од мене могао боље да зна с ким се председник виђа чешће, с ким ретко, кога воли да види, а кога не, кога позива на прославе, код кога одлази, а кога избегава…“

На детаљ да је неко из мог блиског окружења, колико знам, више пута био на слављима с брачним паром Слободан Милошевић – Мира Марковић, уз благи смешак је одговорио: „Е, колико смо Нових година провели заједно у Карађорђеву“. Било је јасно да апсолутно све зна. Није било потребе за друге „провере“.

Сугерисао сам му да са објављивањем књиге, ако је озбиљан у намери, похита, јер ни тема Милошевићеве ере неће бескрајно бити занимљива. Посебно не млађима. Стекао сам утисак да о чину писања готово и не размишља, као да се такво штиво само од себе саставља, да је то просто питање рутине, иако је он нема за тај посао. Нисам инсистирао. Можда је имао договорену помоћ за тај део посла.

ЦЕО ИНТЕРВЈУ ПРОЧИТАЈТЕ НА ПОРТАЛУ ЊУЗВИКА