Pre tačno pola veka preminula je srpska heroina balkanskih i Prvog svetskog rata, narednik „Gvozdenog puka“ srpske vojske, jedina žena u svetu koja je odlikovana najvišim francuskim ordenom – Ratnim krstom sa zlatnom palmom, Milunka Savić.

Рођена је 28. јуна 1889. године у Копривници, а још од раног детињства отац ју је научио како да користи оружје, како би се одбранила од вукова и других опасних животиња.

Одрастала је у политички нестабилним приликама тадашње Краљевине Србије, а по објављеној мобилизацији октобра 1912. године, када су се мале балканске земље први пут ујединиле у борби против турске империје, одсекла је своју бујну косу, сакрила груди и прикључила се Дринској дивизији под именом Милун Савић.

Жена коју зову и српском Јованком Орлеанком борила се у ратовима од 1912. до 1918. године, а њен стварни идентитет откривен је после рањавања у бици на Брегалници, у лето 1913. године. Одлучила је да у наредном, Првом светском рату, не учествује под маском мушкарца, већ је на фронт отишла под својим правим идентитетом – војникиња Милунка Савић.

Иако је војвода Радомир Путник у почетку тврдио да „жени није место у рату“ и нудио јој да обавља болничке послове, Милунка се прикључила најхрабријем од преко сто пукова које је српска војска имала – Гвозденом пуку.

У балканским ратовима и Великом рату рањена је четири пута. Била је пример смелости и јунаштва, позната као врстан бомбаш, рањавана, али се увек враћала у борбу. За показану храброст и војничке врлине добила је бројна одликовања, између осталих и Карађорђеву звезду.

Међутим, чини се да је најтежа борба ове изузетно храбре жене која је несебично волела Србију, почела заправо након ратова. Радила је у БиХ као болничарка, куварица и контролорка у фабрици војних униформи. Као добровољац добила је осам јутара земље са окућницом у селу код Новог Сада, али је то поклонила сестри и дошла у Београд где је добила посао чистачице у Хипотекарној банци. Растала се са мужем и остала са ћерком и још три девојчице које је усвојила. Иако је скромно живела, одгајила је и ишколовала чак тридесеторо деце које је довела из свог родног села.

Старост је провела у скромној, оронулој кући на Вождовцу, окружена унуцима, а Скупштина града Београда доделила јој је 1972. једнособан стан у насељу Браће Јерковић. Умрла је годину дана касније, 5. октобра.

Признање наше државе Милунка Савић добила је тек 40 година после смрти, а њени посмртни остаци пренети су у Алеју заслужних грађана и сахрањени уз све државне и војне почасти.

О овој невероватној жени снимљен је филм, објављују се књиге, у ликовним колонијама слика се њен лик, у Витановцу, између Краљева и Крагујевца, постоји школа која носи њено име, као и наставни центар у Панчеву.

У Јошаничкој Бањи се од 2016. године, у октобру месецу, организује манифестација ,,Дани Милунке Савић“. Део програма одржава се у Јошаничкој Бањи, а део у Копривници испред Милункине родне куће која је обновљена током 2015. године.

Меморијална соба Милунке Савић отворена је 2020. године у Јошаничкој Бањи. Спомен соба је део меморијалног комплекса који је подигнут 1995. године у оквиру кога се налази споменик Милунки Савић у природној величини.

Мултимедијална поставка сачињена је из неколико сегмената. Централно место изложбе заузима интерактивни мозаик који чине бројне Милункине фотографије које иза себе крију аутентичне филмове из Великог рата.

Други сегмент су два, импровизована, војна рова – српски и аустроугарски, који приказују услове у којима је Милунка ратовала.

Трећи део поставке чини изложба предмета из периода Првог светског рата, фотографија, докумената и насловница француског дневног листа Ле Петит Џурнал.

Izvor: sputnik

Oznake: godišnjica smrti, Milunka Savić, srpska heroina