Прочитај ми чланакКрај године је по правилу прилика да се подвуче црта и тако објективно сагледа позиција у којој се као друштво и држава налазимо. Такође, то је прилика да се и сви ми као појединци пресаберемо и искрено себи признамо колика је наша кривица у свему овоме. Шта смо то радили или шта нисмо радили, а требали смо. Све у свему, без суочења са реалношћу нема ни изгледа да се било шта промени на боље. А наде има чак и након низа промашаја и тешких пораза које смо доживели. Негде сам прочитао како је Мајкл Џордан у својој блиставој каријери промашио више од половине шутева које је упутио према кошу, тачније машио је 12345 пута. Ми Срби смо свега неколико пута промашили на изборима и не треба себи баш толико да пребацујемо и да будемо деморалисани већ треба да се добро припремимо и да наредни пут погодимо, закључује др инж. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Елем, ову 2022. годину су почели онако како је то постала традиција у Србији, а то значи да смо зимске месеце провели у предизборној кампањи. Не знам колико се људи сећају, али априла ове године одржани су редовни председнички и избори за скупштину Града Београда, а уз њих су додати и сада већ редовни ванредни парламентарни избори.
Загревање за предизборну кампању и каснију изборну манипулацију био је фингирани референдум за промену Устава Републике Србије у делу који се односи на правосуђе, а који је Вучићу послужио да мало набилдује тзв. патриотске странке које је већ био намерио да уведе у скупштину, али и да измери удео стварно незадовољног становништва којег треба умирити да се случајно у изборном дану не деси нешто непредвиђено.
Маневар му је прошао готово без грешке, поготово јер је у референдумском резултату видео утицај друштвених мрежа пре свега на млађе људе који су масовније него што је он очекивао изашли и гласали против њега. Фактор српске младости је Вучића изненадио и на Ивањдан 2020. године на спонтаним демонстрацијама испред Народне скупштине као и у децембру 2021. на мосту Газела када су се људи масовно окупили да протестима спрече отварање рудника литијума у долини Јадра.
Због свега овога није хтео да ризикује па је посегао за масовном корупцијом па је тако у две транше једном пре избора, а други пут након изборне преваре за преко милион младих од 16 до 29 година из буџета исплаћено по две стотине евра. Овоме треба додати и плаћање гласа сваког пензионера којима је око Сретења (тада су избори и расписани) уплаћено по 20.000 динара.
Једноставном рачуницом долазимо до тога да је Вучић само у овом сегменту своје предизборне кампање потрошио око пола милијарде евра државног новца, тако да не треба да чуди што је и априлске изборе завршио баш онако како је и планирао, практично без било каквог великог изненађења. Једина ствар која му је била мимо плана је солидан резултат генерала Здравка Поноша који је на изборима за председника добио око 700.000 гласова што је од 2012. најбољи опозициони резултат.
Колико ни у том погледу Вучић није ништа препустио случају говори и информација коју сам добио о томе како су напредњаци циљано део Поношевих гласова пребацивали другим кандидатима, а са циљем да се покуша свести на резултат испод онога који је 2017. године остварио Саша Јанковић. Тиме је његов резултат умањен за најмање 100.000 гласова, али опет нису успели да ту замисао доведу до краја тако да је створена потенцијална опозициона база из које би коначно могла да никне релевантна снага способна да направи договор и са народом и са међународном заједницом, а то је сценарио којег се Вучић плаши имајући у виду да је његова последња линија одбране то што је остао једина адреса којој се обраћају грађани који имају проблем као и странци који имају инетерс у региону.
Дакле, ова година је започела новом капитулацијом грађана Србије пред агресивном и безобзирном кампањом Вучића и његове параполитичке криминалне организације. Кампањом „Мир. Стабилност. Вучић“ јасно нам је дата најава шта ће нам режим све радити у овом мандату и колико ће нас све заједно то коштати и на сваки начин болети.
Треба се сетити периода владавине Слободана Милошевића и оне његове чувене крилатице да једино мир нема алтернативу, а у име које су вођени и ратови и унутрашње поделе у народу. По тој матрици сада и Вучић делује, али искључиво на унутрашњем плану јер за разлику од деведесетих година маневарски простор за вођење српске политике је значајно сужен па је самим тим и немогуће изазивати кризе на периферији како би се лакше чувала централна власт. Нажалост, али тридесет година лоше политике су довели до тога да су и Книн и Бањалука и Подгорица и Приштина стигли у Београд тако да сада они који владају могу једино да изазивају грађански рат већег или мањег интезитета.
Тренутно је на делу једна врста специјалне операције психолошко пропагандног рата против грађана Србије, а са циљем брзог преумљавања људи како би лакше прихватили неколико врло неповољних и по национални интерес штетних ствари.
Прво је споразум о Косову који формално предлаже Европска Унија, а коме ће главне фусноте додати Сједињене Америчке Државе. Тај споразум је скројен тако да се њиме Србија трајно одриче од било каквих претензија на КиМ, а заузврат у наредних десет година власт не мора да призна да је признала независност наше јужне покрајине. Ово је иначе већ виђено и на примеру решевања питања статуса Брчког као и тзв. мирне реинтеграције Барање и Западног Срема у Хрватску. У оба примера је дат одређени временски период у којем се на терену ништа драстично не мења како би се јавност до краја охладила и како би се елиминисала свака потенцијална снажна реакција. Цела прича се пакује у модел да је сада зарад мира и стабилности потребно прихватити реалност на Косову.
У том правцу иду и све учесталије ратне представе за телевизијске гледаоце , а у оквиру којих се свако мало диже борбена готовост Војске Србије и онда се по грађанима Србије пуца из свог расположивог оружја. Само у новембру и децембру Вучић је на нас подизао авионе МИГ 29 како би њима обарао дечије дронове, а потом изводио хаубице, Лазаре, Милоше и начелника генералштаба Мојсиловића који је специјално за најверније гледаоце извео и тачку давања рапорта Драгану Ј. Вучићевићу и Драгославу Бокану уживо на ТВ Пинк.
Друга ствар која је стављена пред Вучића је протеривање руског и сузбијање кинеског утицаја у региону Западног Балкана, а специјално у Србији где су интереси ове две државе и најзаступљенији. Отуда је покренута акција драстичне промене енергетске политике земље, а са циљем препуштања овог стратешки важног сектора у руке америчких корпорација и инвестиционих фондова.
Разлог је крајње једноставан, енергетика је област у којој је Русија најприсутнија у Србији и преко деведесет процената њеног утицаја лежи у енергетском споразуму који имамо са том државом, са друге стране утицај Кине је пре свега у сектору привреде и индустрије и њихове компаније су високо енергетски захтевне (железара у Смедереву, Линг Лонг, рудници у Бору) тако да се скроз друга димензија кинеског пословања у Србији добија ако они буду приморани да потребну енергију купују не више од српских државних компанија већ од америчких инвестиционих фондова.
Због свега овога не треба да чуди што је Вучић од Американаца преко норвешке компаније Ристад енерџи добио „то до“ листу, а о чему је и сам јавно говорио током недавне посете Ослу. Тада је уживо у преносу рекао како су му Норвежани дали на неколико страница списак ствари које морају да се ураде у српском енергетском сектору, а једна од тих ствари је и увођење стране управе у сва енергетска предузећа која су у власништву Републике Србије. За очекивати је да ова одлука неће проћи баш тако лако и то пре свега у делу људи које је Српска напредна странка запослила у енергетским предузећима, као и у низу са власти повезаних приватних фирми које сарађују са јавним сектором.
Чисто сумњам да ће страна принудна управа наставити уговоре са Ултракопом, Монтопом и другим навијачко- напредњачким фирмама, као и са више хиљада запослених без стварне квалификације за посао у енергегском сектору. Парадоксално, али за очеливати је да се због ових одлука Вучићу највећи отпор и побуна десе у самом СНС-у те због тога не треба да чуди што је он започео процес прављења новог политичког покрета у који планира да са клупе за резервне играче уведе део политичких снага које су до сада више или мање успешно глумиле опозицију.
Све ово отвара простор да се у 2023. години започне са реалном акцијом демонтаже Вучићевог режима. За то се појавио веома важан предуслов, а то су озбиљни сукоби унутар саме власти. Тај сукоб ће се драстично повећати у месецима који су пред нама тако да ће постати максимално видиљив и јаван. Таква ситуација ће утицати и на међународну позицију режима јер ће свима постати јасно да Вучић губи конце и да се на њега не може више озбиљно рачунати.
На тај начин ће се отворити још један важан предуслов за промену власти. Као последњи предуслов остаје фактор опозиције чије нејединство остаје последња Вучићева снага. Због тога је неопходно направити јасну и што ширу опозициону политичку платформу која ће бити отворена за све истинске противнике власти. Предстојећи локални избори су велика прилика да се успостави принцип једиснтвених опозиционих листа које ће се супроставити режиму, али и лажној опозицији.
На локалном нивоу нема великих тема и самим тим ни размирица између тзв. националне и грађанске опције тако да се минимизују и могућности глупавих изговора којима би се потребно јединство рушило. Овде бих стао како бих могао да у наредној колумни подробније објасним како видим могућност победе над режимом. Уједно, желим да свим читаоцима пожелим пуно среће и здравља у новој години са кључном поруком да се не смемо предати.
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 7, 2023
