Прочитај ми чланакДана 19. децембра по новом календару, православни хришћани славе Светог Николу, једног од највећих православних отаца ранохришћанске цркве. Како стара пословица каже, пола Срба слави, друга половина иде на славу. То много говори о поштовању које овај светац ужива у српком народу.
О физичком изгледу светитеља и светитељки обично судимо преко икона, које су осликане по шаблону, строгих погледа, готово увек истих карактеристика лица, изгледа носа, усана, браде… Међутим, и ти људи које сматрамо светима су једном ходали земљом баш попут нас, а њихове мошти могу много да нам кажу о томе како су живели.
Године 1953, свештенство цркве у Барију, у Италији, решило је да отвори своју највећу светињу – гроб Светог Николе. Влага је претила моштима овог великог светитеља, и приоритет је био да се санирају сва оштећења које су векови и вода нанели његовим земним остацима.
Рестаурација је завршена после четири године, а том приликом је професор анатомије Луиђи Мартино постао први и и једини научник који је урадио детаљну остеолошку анализу моштију Светог Николе. Резултати његове анализе су изненадили јавност, и показали су да је светац изгледао готово идентично својој представи на икони. Откривени су и многи здравствени проблеми од којих је патио овај велики црквени отац.
Крајем 1957. године ти резултати су објављени у „Боллетино ди Сан Ницола“, у коме је Мартино изложио закључке истраживања.
У гробници је затекао остатке скелета особе која је у време смрти имала између 75 и 80 година. Човек у питању је био просечне висине за то време, око 167 цм, али је у младости био поприлично јаке телесне конструкције, што указује на физичку снагу и активност. Лице је широко, са израженим јагодичним костима, високим челом и избоченом доњом вилицом.
Нос је био широк и фрактурисан, што значи да је био сломљен у неком тренутку током живота Светог Николе, а зуби су, као што је и нормално за старе људе били у лошем стању. Анализа зуба је донела занимљиве резултате, пошто је показала да се светац хранио искључиво вегетаријански, тачније строго је постио и уопште није јео месо.
Оштећени зглобови, кичма и грудне кости сведоче о тешким мукама које Свети Никола претрпео у затвору – био је мучен истезањем на точку, као многи други хришћани у време гоњења. Радиолошки преглед лобање је открио велико унутрашње сабијање костију дела лобање. Мартино је закључио да су ове промене узроковане дугорочном утицају затвора, хладноће и влаге. Такође је уочен тешки артритис кичме и карлице.
На основу тих резултата урађене су и додатне реконструкције, од којих је најпознатија она коју је урадила Каролин Вилкинсон, експерт за фацијалну антропологију са Универзитета у Манчестеру. На основу оригиналних истраживања италијанског научника лобањи су компјутерски додата ткива, кожа и коса, и тиме је створен верни модел лица Светог Николе.
Father Christmas: Saint Nicholas’ face revealed: The BBC https://t.co/i2wkLlLlp3 pic.twitter.com/BBlCeKP41u
— BlakeNordstrom1 (@BlakeNordstrom1) November 10, 2016
Свети Никола (око 270-око 345), познат и као Никола Мирликијски или Никола Чудотворац, је велики светац хришћанске цркве. Поштује се као моћни чудотворац, заштитник путника, затвореника, сиромашних и деце.
У Српској православној цркви Свети Никола се празнује 22. маја (пренос моштију) и 19. децембра (дан смрти). Четвртак је према недељном кругу богослужења у Православној цркви посвећен Светом Николи, као и Светим апостолима.
Према житијама, Свети Никола се родио у грчкој колонији Патари у 3. веку (280. године) у малоазијској римској провинцији Ликији, области која је према култури била хеленистичка. Никола је био веома религиозан од раног детињства и свој живот је потпуно посветио хришћанству. Верује се да је рођен у богатој хришћанској породици и да је имао прилике да стекне основно образовање.
Његов стриц, епископ Никола Патарски, произвео га је у чин чтеца, а затим у чин свештеника, чинећи га својим помоћником поверио му је предавање учења хришћанске цркве народу. Према другој верзији, захваљујући чуду, одлуком сабора ликијских епископа лаик Никола је одмах постао епископ Мире. У 4. веку је именовање на такав начин било могуће.
Не окрећите увек други образ
Према предању, Никола је током Васељенског црквеног сабора 325. године јеретику Арију ударио шамар током једне теолошке расправе. Иако се мишљења разликују по питању аутентичности предања, ова анегдота нам показује пример бескомпромисне борбе за чистоту цркве овог великог свеца. Арије је скончао у најгорим мукама, када су му наводно црева испала из стомака током велике нужде, али је његова јерес наредних векова наставила да верски и политички дели хришћанство.
Када су његови родитељи умрли, Свети Никола је богаство које је наследио поделио сиромашнима.
Почетак свештеничке службе Светог Николе приписује се времену владавине римских царева Диоклецијана и Максимилијана. Диоклецијан је 303. године издао наредбу којом се легализује систематски прогон хришћана широм царства. Након што су оба цара абдицирала 305. године, дошло је до промене у политици њихових наследника према хришћанима.
Никола је био затворен за време Диоклецијанових прогона, а ослобођен за време Константина Великог. У западном делу царства Констанције И Хлор окончао је прогон хришћана одмах након ступања на престо.
После престанка прогона хришћанске заједнице су почеле да се развијају. Никола је у младости путовао у Палестину и Египат, а по повратку у Ликију, постао је епископ Мире. Борио се против паганизма, а самом Светом Николи се приписује разарање храма Артемиди у Мири.
По предању на турском острву Гемилер Адаси надомак града Федије, налазио се византијски град у којем је Св. Никола служио као епископ. Постоје и остаци Епископске палате, до које је од мора водио засведен ходник, дуг неколико стотина метара. Ту су сада и остаци цркве Св. Николе, са гробницама у крипти под црквом. Епископ Никола је дуго поживео и као ретко који светац ранохришћанске цркве умро природном смрћу, од старости.
Светитељ је по упокојењу наводно ту прво сахрањен 340. године. Његове мошти су касније, тек у 7. веку склоњене у град Миру, пред новом опасношћу – арапском инвазијом. У Мири постоји друга црква Св. Николе подигнута у 4. веку, која је страдала у земљотресу 529. године. У 11. веку мошти Светог Николе су пренете мошти из Мире у италијанску луку Бари.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
