Прочитај ми чланак
(Новости)
Сведок сарадник Зоран Вукојевић Вук испричао је о темељном планирању Бабовићеве отмице. Свако вече су „земунци“ наводно ишли да играју мали фудбал у Јужни булевар. Овај припадник клана, међутим, рећи ће касније да је тек из новина сазнао да је праћење успело и да је бизнисмен отет.
– Питам Дућу ко га је „дигао“, а он се смеје – причао је Вукојевић. – Ја му кажем нема ко други, само ви, а он се још јаче насмејао. Дућа је причао да је Милија поклонио сат од 100.000 евра Легији за оно што је учинио за њега и његово ослобађање.
– Једног дана – причао је Вукојевић, Милијин брат је ангажовао извесног Курка и Жилета из земунске полиције да га пронађу. Ова двојица су јавно нудила награду од пет милиона евра за било какву информацију о несталом. Испричао сам то Дући, а он ми каже да им пренесем да „гледају своја посла и да не мафијају кад нису мафијаши“.
Затим сам у гаражи, у гепеку аутомобила, видео две торбе пуне пара. Биле су новчанице од 200 и 500 евра. Мислим да је било око пола милиона. Једну торбу сам однео својој кући. Наредних дана сам Дући доносио по 150.000 до 200.000, када и како је тражио. После месец дана тражио је да донесем торбу са свим парама. Помислио сам да је то новац од Бабовићеве отмице.
Један од оптужених, Душан Крсмановић, детаљно је у полицији описао шта се све дешавало са Бабовићем. Рекао је „да су мету пратили око две недеље“, а да је критичног дана за воланом возила у које су убацили бизнисмена, био Багзи.
Када је долазио до објекта где су га чували он би му попуштао ланце да га не затежу. Снимљене поруке да спреме новац упућиване су његовој жени и „извесном Баји“.
Пажин и Легија су обавештавали Дућу када је прислушкиван, па смо се посебно спремали за разговор – сведочио је Багзи. – Зато сам отишао до говорнице и телефонирао му. Упитао сам га шта радиш, а он ми одговара да га је управо звао Легија из Грчке и рекао да му је отет неки пријатељ на Б. и пита Дућу да ли зна шта се дешава, као и да ће га звати поново. Тако су по договору инсценирали разговор да би збунили прислушкиваче.
Крсмановићева прича код истражног судије била је још исцрпнија. Тврдио је да су план за отмицу Бабовића сковали Легија и Спасојевић. Додао је и да је Дућа био врло љут када је оној двојици што су га чували (Калинић и Јуре), у једном тренутку побегао.
– Причао је и „како је Калинић луд“ и скренуо ми пажњу „да пазим да не малтретира Бабовића“.
Крсмановић је жртву чувао двадесетак дана. Првих ноћи Калинић је спавао са Бабовићем у соби. Чврсто му је везивао руке лисицама иза леђа, а ноге за кревет, и у том положају га стављао да лежи, што је Бабовић тешко издржавао.
– Када би јаукнуо од болова, Калинић би га још тукао – причао је Крсмановић. – Чврсто му је везивао и траке преко очију. Рекао сам једног дана да је Спасојевић наредио да га блаже веже, јер ме не би другачије послушао. Замолио сам Калинића да га ја чувам. Блаже сам га везивао. Храну нам је, једном недељно, доносио Сувајџић.
Дејан Миленковић-Багзи испричао је идентичну причу. Рекао је да су отмицу бизнисмена договорили Дућа и Легија. Спасојевић, према Багзијевим тврдњама, није много знао о Бабовићу, али је кључне информације од тога кога има у породици, где су му фирме, с ким се дружи, ко су му ортаци и оно најважније – колико има пара – доносио Легија.
– Легија је знао свако кретање Бабовића, па чак и колико има и где су му представништва у иностранству – испричао је Багзи. – Пратили смо га петнаест дана како бисмо „снимили пут“. Користили смо мале и неупадљиве аутомобиле „фиат пунто“, „рено-клио“, „форд ескорт“…
Били смо распоређени од Милијине куће до фирме „Верано моторс“ у Улици 29. новембра. Цео тај део смо покривали. Видели смо да вози „мерцедес слона“, а дешавало се и да га други возе, а превозио се и „пежоом 407“ зелене боје.
Првих дана никако нам се није дало да га отмемо. Долазио је и у ФК Партизан, па се врати поред Музеја „25. мај“ и тако три-четири дана. Онда је нестао. Није га било пет-шест дана. После пратње, имали смо обичај, да одемо негде на пиће, па тек онда у Шилерову, где смо описивали како није било прилике да га отмемо. Душан им је говорио: „Полако, урадићете ви то“.
Кад се најзад Бабовић појавио, Багзи је са „аудијем“ стао испред њега, а пресрео га је Влада Милисављевић и рекао: „Полиција“! Бизнисмен је почео да се опире, па га је Влада ударио пиштољем у главу и заједно га убацују у ауто. Миша Симовић је са „калашњиковим“ пришао возачу „пежоа“ и рекао му да изађе. Узео му је кључеве од аута и бацио их у мрак.
– Момци, нема потребе за овим, можемо одмах све да решимо – покушао је Бабовић да се спасе веће невоље.
Отмичари нису хтели ни да разговарају са њим. Када су већ били на ауто-путу, пребацују га у гепек другог возила – „голфа 2“. Све време је био везан, а крајње одредиште је било Вилово.
У породичној кући Бабовића више пута су преслушаване достављене касете са упутствима „Шиптара“ и обавештењима о стању Бабовића и његовим порукама породици. Увек је на садржај тих касета реаговао Легија, често у сузама је објашњавао шта ће да ради отмичарима кад му падну шака.
Касније, кад се разоткрила његова улога у отмици, један од Бабовићевих пријатеља се присетио како је, када су паковали новац за откуп, рекао: „Дабогда да овај новац отмичари искористе за лечење своје деце“. Легија је на то неопрезно реаговао: „Немој тако, то није у реду“.
Улемек је у тренутку отмице био у Грчкој код Милијиног пријатеља Баје. Дан после киднаповања, обојица су дошли у Београд. Представа коју су осмислили Легија и Дућа могла је да почне. Улемек се „из све снаге трудио да помогне“ Бабовићевим пријатељима и породици.
– За то време, Дућа нам у Шилеровој даје инструкције ко ће и како да чува Милију – причао је Багзи. – Даје нам упутства да се са Бабовићем лепо поступа, да нема потребе да га мучимо и посебно скреће пажњу Калинићу да, пошто је лудак, не сме да малтретира Милију.
Бабовићу смо у почетку тражили 10 милиона евра, али он је тврдио да има негде око 70.000, као и две уметничке слике које вреде још толико, и да је то све. Када смо пренели Дући шта каже, он се смејао.
Рекао нам је: „Ма, пусти га фолирант, знамо све о њему. Легија каже да ћемо да узмемо те паре сто посто“. Дућа нам је причао и да је Легија са Бајом и да је овај рекао да нема проблема да ће да скупе колико год буде требало новца, само да извуку ортака. Легија је све време био у контакту и са породицом и знао је шта се дешава.
Миша Симовић је мобилним телефоном наводио Легију у оба наврата где ће да остави паре. После сваке исплате – новац се делио у теретани у Шилеровој. Сви смо били ту и седели на спрату изнад. Један по један смо силазили у подрум. Дућа ми је рекао да је половину пара узео Легија.
– Пита ме Спасојевић шта мислиш колико смо зарадили – описивао је Багзи. – Нисам хтео да коментаришем. Дао ми је 200.000 долара. Паре које је одвојио за мене су биле поређане на сточићу од бамбуса, а торба са остатком новца, поред стола.
Нисмо смели да причамо између себе колико је ко добио. Касније нам је рекао да је највише дао Милошу Симовићу, јер је највише и радио и да га је у великом делу одменио.
После ослобођења Бабовића, после десет-петнаест дана, Легија је у Шилерову свратио са Милијом Бабовићем. Сви су били у кафићу. Дућа се изненадио и панично гурнуо Јуру у један део кафића да га Милија не види и препозна.
– Једино је Легија долазио без најаве, па је ова посета за нас била изненађење. Касније су Легија, Бабовић, Кум и Дућа ушли у кућу. Дућа нам је испричао да га је Легија довео да се „распита ко су отмичари“ и ако могу да му помогну да их пронађе. Дућа још каже: „Замисли, Милија је Легији поклонио сат што му је помогао“. Слатко смо се смејали.
