Pročitaj mi članak
Догађаји који карактеришу стање у Византији, пре пада Цариграда, хватали су маха из Солуна, од устанка Зилота или, посрбљено : Ревнитеља. Они су се подигли против Византијске тираније, те им је прикладнији био и цар Душан. Уједно су били и против црквених свештених првака.
Свети Григорије Палама је због таквог народног става напустио Солунску епископију и отишао у Свету Гору. Отуда па надаље потоњи Солунски првосвештеник Симеон уопште није ни позван да присуствује на сабору у Флорентији. До пред пад Цариграда 28. маја 1453, Византијаско првосвештенство имало је свог представника при Руској цркви. Тамо је био епископ Исидор и то у Кијеву у Украјини. У многоме слично данашњој ситуацији, Грци га позивају на сабор у Флорентију, као представника Русије. Самим таквим ставом показали су њихово гледиште и поштовање према Руској патријаршији.
Дакле, на сабору је потписао Унију, као уосталом и сви остали Првосвештеници на Сабору сабрани. Ко је уосталом од тих подрепаша могао цару Јовану осмом, да каже било шта одречно. Тако почиње суноврат цркве и Византијске државе. Грци су потписали Унију 29. јуна 1441 г. на дан светих апостола Петра и Павла. Тако да је епископ Исидор постао бивши епископ а нови папин кардинал за Руску цркву. По повратку у Русију позвао га је кнез Василије Димитријевич, да га подробно испита о Сабору. Кардинал Исидор почео је да му проповеда и препоручује да и Руско Првосвештенство учини исто. Кнез Василије га је бацио у затвор.
После неколико година га је протерао из Русије а у спомен догађаја, од тада у Руској цркви нема представника Грчке цркве до данас. Наша Србска патријаршија није била присутна на сабору у Флорентији јер је деспот Ђурађ Бранковић био против одласка на исти. Данас у подворју Србске цркве у Русији службује Првосвештеник Антоније. То ни у ком случају не значи да може било где да се поистовети са представником Руске цркве.
Неизбежно је потребно да се помене, у вези са сабором у Флорентији, издајство Православља од стране Грчких свештенопрвака,а последична штета коју су преваром нанели Швајцарској цркви и делом Германској је што су постали посебна Протестантска црква. Пре него што ће поћи из Цариграда, био је заказан сабор у Базелу, где су очекивали Грке. Саборска намера је била да се одрекну папизма и надмоћности Рима над њима. Имали су намеру да приступе Источној цркви.
Тражили су пристанак и подршку Византијске цркве и цара Јован осмог. Међутим, ови су их слагали и преварили и окренули курс према Риму. Према Риму су имали и обавезу јер су престоницу и цркву изградили Западни хришћани. Отуда се ове године прослави 1700 слободе која је проникла са Запада. Од тада па до данас Швајцарска а делом и Германска црква су остале истрајне у противности папинској власти. Неприхваћени од Православних Грка исказали су се у Протестантизму. С поштовањем, отац Душан Бурсаћ, парох Атински
