Прочитај ми чланак
Шта би требало да се догоди на РТС да власт реагује на ратне покличе Ковачевићке и њених сатрудника против Цркве, војске, полиције и државе?
Двадесетогодишњем преседану српског ишчуђивања и шокирања над антисрпским изјавама у београдским медијима – као што је недавна водитељке Оливере Ковачевић у Јутарњем програму РТС да је учешће римокатоличких свећеника у Јасеновцу исто што и случај православног попа Бранислава Перановића – нема краја. Упорно “препознавање” сличних изјава као спорадичних, “непримјећивање” дводеценијске хрватске ратне и поратне пропаганде у београдским “независним” и државним медијима, траје до данас. Релативизовање јасеновачког геноцида, изједначавање дела Перановића, ненамјерног усмртитеља, са римокатоличким вишевековним помором и покрштавањем православних Срба само је један у низу потеза у Ковачевићкином дугогодишњем ратном и поратном прохрватском пропагандном ангажману.
Умањивање броја жртава Јасеновца, “рушење српског мита о геноцида у Јасеновцу”, како пише хрватски фратар кога је цитирала Ковачевићка, најрабљенија је хрватска пропагандна иницијатива од успостављања независне Хрватске1991. Повјесно поравнавање Хрвата и Срба, усташког покрета са четништвом, римокатоличке “цркве” и потамањеног православног свештенства, клеветање српског одбрамбеног рата у БиХ – изазваног страхом од понављања масовног покоља Срба – као милитантног и геноцидног подухвата те приказивање Хрватске као жртве, стална је тема и београдских новинара.
Подвођења Србије под пројекат Холокауст подржавала је, наиме, и бивша “наша” влада, али не из саучешћа с јеврејским жртвама, колико из мржње према Србима и наклоности према свему хрватском. ДС је био покровитељ и филмских пројеката какав је и српски кандидат за Оскара те сталних изложби и музејских поставки Холокауст у Србији – укључених ни мање ни више него у туристичку понуду града Београда.
КРОАТОФИЛНИ ЗАБОРАВ
Ваља памтити и Оливерино проглашавање евентуалне рехабилитације Милана Недића и Димитрија Љотића нацизмом, при чему се сарадња Недића и Љотића са окупаторима зарад биолошког очувања Срба – угрожених управо јасеновачким геноцидним пројектом који је њемачка Главна команда претила да прошири и на ужу Србију – истиче, а хрватско слање најљућих усташа на Руски фронт (што је, рецимо, Љотић одбио да учини) не помиње. Ту су и, нажалост по њу, снимци одушевљеног дочека Вермахта у Загребу и пустих улица при њиховом уласку у порушени Београд. Кроатофили као да заборављају и да је једино у Србији стрељано по 100 цивила за сваког у борби убијеног Нијемца те да је Марко Месић, повратник са Стаљинграда и стриц Стјепанов, у Чачку побио неколико хиљада српских родољуба, преко чијих лешева је потом изграђен стадион Борца.
Разумљиво је, наиме, да свака држава у оружаном рату води и медијски, шири своју пропаганду у противничком народу – обесхрабрујући те морално дискредитујући противника. У рату Хрватске против Републике Српске Крајине и муслиманско-хрватском против Републике Српске хрватско-муслимански медији водили су жесток рат против свега српског и православног. Али, за разлику од њих, српска страна у својој престоници није имала одговарајућу подршку. Поједини београдски медији били су штавише на страни Хрватске, описујући крајишке Србе као “побуњенике” а режим у Београду као “подстрекача”. Србија и Црна Гора су и данас у медијској мрежи југословенско-хрватских новинарских кадрова, од којих је један и генерални директор РТС.
Доласком ДОС на власт антисрпска пропаганда је наиме ојачала; ДС је улагао велика средства у радиотелевизијско, издавачко, филмско и позоришно опањкавање Срба у ратовима деведесетих, али и у ревизију цјелокупне српске историје, са тежњом отклона од православља и Русије. Од Радио-Београда 2, преко РТС, филмске продукције те позоришта и даље се против српског народа води специјални рат. “Геноцидност Срба” у даљој и ближој прошлости остаје потка београдске филмске и позоришне офанзиве против Срба у рату и у миру, у историји и у будућности.
Оно што медијски у Црној Гори ради ДПС на челу са СДП, хулећи Српску и сваку другу православну цркву, то у Београду чине новинари попут Оливере Ковачевић и добро распоређених Хрвата оба пола у медијима и другим значајним културним и политичким институцијама Републике Србије. Када у Црној Гори савјетник предсједника СДП изјави да је “Република Српска геноцидна творевина”, у Београду то понавља дугогодишњи директор Народне библиотеке Србије Угричић, рођен на црногорском приморју близу Дубровника.
ТИЈАНИЋЕВ СЛУЧАЈ
Но Оливеру Ковачевић у РТС није довео Ранко Кривокапић, који би то и учинио из политичког интереса, него генерални директор те телевизије Александар Тијанић, који између осталог већ три године у бункеру чува филм Валдхајм – скривено зло аутора Данка Васовића. Да ли да не квари партијске и пријатељске односе због тричавих милион покланих Срба прије седамдесетак година, или 400.000 протјераних Срба прије 15 година из Крајине, или да као стари дописник сплитске „Слободне Далмације“ не угрози свој одлазак на сплитско море, или из неког трећег разлога – тек, уређивачка политика и Александра Тијанића и РТС је у служби хрватског званичног тренутно хладног рата противу српског народа у земљи и расијању.
Сва антисрпска работа актуелне црногорске власти не може се, наиме, мјерити са ударничким радом београдских антисрба. Ни дукљанска “академија”, ни беспредметно или непријатељско издаваштво и промоције у Београду и Титограду (ко зна када ће тај град поново постати Подгорица) не би ништа могли без те београдске великохрватске иницијативе, коју хрватске службе награђују и додјелом одликовања „Данице хрватске“ појединим београдским новинаркама. Наиме, Тијанић и Ковачевићка су у блиским односима још из Телевизије Политика, расадника антисрпских новинара, гдје је он био директор а она започела каријеру, да би преко БК телевизије, коју је такође уређивао, она водила емисију (Клопка), противсрпски усмјерену све до укидања БК телевизије. И, када је са колегама јурцала београдским улицама са петицијом због угрожених људских права новинара БК телевизије, а Срби помислили да ће се спасти њених антисрпских излива, Тијанића су “неки” поставили за главара РТС, а њу за једну од перјаница РТС.
Нераскидиве нити повезују, наиме, југословене свих република, Оливеру, Александра и предсједника црногорске скупштине Ранка. Челична паучина југословенског васпитања не да се раскинути. Од рођења усађивани страхови од брадатих четника и православних попова те љубав према Вођи извањцу и партијским филмовима слављене партизане, избријане попут усташа – “да се Власи не сјете” усто под црвеним пентаграмима који ће временом побијељети или пожутјети чине њихово духовно (ако се тако да назвати) језгро.
Тако је још од окаснелог “студирања” политичких наука, писања за сплитску „Слободну Далмацију“, загребачки „Старт“ и „Данас“, сарајевско „Ослобођење“, љубљанску „Младину“, до промоција књига Мире Марковић, Александар Тијанић имао прилике да се окористи својим атеизмом, Јер како би се другачије препоручио Мири Марковић и ЈУЛ, чијом је препоруком 1998. дошао за министра информисања у влади Мирка Марјановића – као и на све фукције од деведесетих до 2000? Његово постављање, и 2004, на чело националног ТВ сервиса је, нажалост, најнепорецивији показатељ “светог континуитета” српског пада на пољу политичког просвећивања народа и националне кадровске политике.
Заиста, шта би требало да се догоди на Радиотелевизији Србије да српска власт реагује, као што је учинила у случају Угричић, на ратне покличе Ковачевићке и њених сатрудника против Српске цркве, војске, полиције па, коначно, и државе?
( Нови Стандард )
