Прочитај ми чланак
(Блиц)
Кум Предрага Даниловића Драган Кокан Ђуришић, који је био присутан у “Кафаници” у ноћи између петка и суботе, боравио је јуче у редакцији “Блица” и верно описао догађаје.
– Те критичне ноћи у ресторану “Кафаница” на Кошутњаку проводио сам вече као и безброј пута раније. Дошао сам око 23.30 часова. На челу стола, као и обично, у пријатељском односу затекао сам до тада два “ванредно” добра пријатеља, Сашу Даниловића и Бранка Филиповића, који, то подвлачим, нису кумови – испричао је за наш лист Драган Ђуричић – Кокан, један од непосредних актера догађаја у коме је ножем избоден бивши кошаркаш и сада председник КК „Партизана“ Предраг Саша Даниловић.
Притворили су ме из чисте бахатости
Полиција није владала ситуацијом у ресторану. Позвао сам начелника ПС Чукарица господина Дракулића у 02.41, 02.42, 02.43 и 02.49, али је његов телефон био исккључен. Хтео сам “ревносном полицајцу” који је лоше обављао свој посао да покажем да могу да се јавим и његовом претпостављеном, али сам схватио да сам изазвао резигнираност, мржњу и нетрпељивост. Тог тренутка рекао ми је да сам лишен слободе и да пођем са њим у ПС Чукарица.
Сале је питао: “Зашто одводите Кокана, немојте, када он никакве везе са овим случајем нема”? Није добио одговор, а ја сам ушао у ауто и одвезен сам са лица места. У ПС Чукарица, у консултацији са истражним судијом и тужиоцем, доносе решење о одређивању притвора до 48 сати.
Ујутро долази службено лице по мене и доводи ме у канцеларију код начелника ПС Чукарица од кога сам сазно за оно што се догодило и за Салетове повреде.
– Око 02.05 излазим из ресторана у правцу паркинга и ту се сусрећем са мени драгим пријатељима. Окренут сам леђима месту где у том тренутку седе мој Сале и Бранко Филиповић. Одједном чујем прасак и видим Салета који излази из ресторана.
Прилазим му видно узнемирен и видим како Бранко утрчава у средишњи део кафане где уз побеснели нагон жели нешто да уради. Узимам телефон и позивам број 192, дежурну службу Унутрашњих послова МУП Србије. Добијам женски глас и инсистирам да најхитније пошаљу патролу како би спречили инцидент који је био и који је могао да ескалира.
Први мој позив је био у 02.20 и трајао је 1,13 секунди, други у 02,22 и трајао је 1,18, трећи у 02,23 и трајао је 2,14 секунди, где сам молио дежурну службу да позову и Хитну помоћ. Имам и материјални доказ са позивима са мог телефонског апарата.
После извесног времена стиже патрола са два или три аутомобила, а мало касније и Хитна помоћ. Вођа патроле прилази Саши Даниловићу и пита га: “Шта се десило”? Ја као и сва лица у непосредној Сашиној близини немамо права, када службено лице узима податке од било кога другог лица, да слушамо тај разговор и на било који начин активно или пасивно учествујемо у њему. У том тренутку пришло је лице из Хитне помоћи и упитало Сашу “Да ли је повређен”. Одговорио је да није, и Хитна помоћ је отишла.
Под моралном и кривичном одговорношћу обраћам се јавности да Предраг Саша Даниловић ниједним гестом, ниједном погрдном речју није увредио службенике Хитне помоћи. Ни полицајац који је узимао његове податке то није чуо, јер би реаговао. Којим медиокритетима је стало да на овај начин дискредитује амбасадора спорта, највећег међу највећим великанима овог нашег земаљског баскета. Срамно!
Узео сам себи за право да упитам вођу патроле зашто не поступи по закону и зашто не испита све учеснике овог немилог догађаја. Молио сам да објекат затворе и сва лица удаље, јер је време за рад ноћног локала већ давно истекло. Плашио сам се да не дође до још озбиљнијег проблема. Полицајци су ме привели, а да сам остао уз Салета, не би се догодио ни обрачун ни рањавање ножем. То бих сигурно спречио.
Изузетно тешко братски делим Салетов бол, а у нади да ће он мени увек бити онај мој највећи међу највећима.
