Нова улога западних обавештајних служби

Алистер Крук

07:20 17.03.2023.

Западне службе су након пандемије ковида и посебно након почетка украјинске кризе промениле образац деловања. Њихов главни циљ сада је манипулација уз помоћ бихевиоралне психологије

Лари Џонсон, некадашњи аналитичар ЦИА, пише: „Више немам овлашћења [за приступ обавештајним подацима] нити имам приступ поверљивим обавештајним проценама. Међутим, чуо сам да обавештајне процене које се дају америчким доносиоцима политичких одлука и даље наводе да је Русија у ропцу – и да њена економија пропада. Такође, аналитичари инсистирају да Украјинци туку Русе“.

Џонсон даље навода да – пошто им недостају људски ресурси на терену – „западне агенције су готово у потпуности зависне од „заједничког извештавања“ (односно од „пријатељских“ страних обавештајних сервиса) без одговарајуће провере унакрсним испитивањем различитих навода са другим извештајима.

Практично, ово великим делом значи да Запад једноставно понавља кијевске пропаганде слогане. Међутим, велики проблем настаје када се кијевска обавештења (како Џонсон каже) упаре са британским извештајима – ради „потврде“.

Реалност је да је и оно што Украјина каже такође плод британског извештавања. То је познато као лажни колатерал – када је оно што се користи за потврђивање веродостојности заправо потекло од истог, јединог извора. То постаје – с умишљајем – умножилац пропаганде.

Једноставно речено, сви ови наводи су одвраћање од реалности. Просто, такозвани западни „обавештајни рад“ није више искрено настојање да се разуме комплексна стварност, већ је више постао алатка за фалсификовање истанчане реалности како би се наставио покушај манипулације руском психом како би се она усмерила према колективном дефетизму (не само у вези са Украјином, већ и са самом идејом да би Русија требало да остане суверена целина).

И – онолико колико су „лажи“ фабриковане да припреме руску јавност за неизбежни пораз – њихов видљив део је такође усмерен да обучи западну јавност за „групно мишљење“ према којем је победа неизбежна. И да је Русија „нереформисана зла Империја“ која прети целој Европи.

Психологија крда

Ово није случајност. Веома је добро осмишљено. То је бихејвиорална психологија на делу. Дезоријентација од које се „губи глава“ стварана током целокупне пандемије ковида; константно запљускивање аналитичким моделима „заснованим на подацима“, означавање било чега што је критично према „унификованој поруци“ за антидруштвену дезинформацију –омогућило је западним владама да убеде своје грађане да је „закључавање“ једини рационални одговор на вирус. То није било истинито (као што сада знамо), али пилот пројекат практичне примене бихејвиоралне психологије радио је боље него што су и његови творци очекивали.

Професор клиничке психологије, Матис Десмет, објаснио је да масовна дезоријентација не настаје у вакууму. Она израста, кроз историју, од колективне психозе која следи једноставни сценарио:

Као и са закључавањем током пандемије, владе су користиле бихејвиоралну психологију да унесу страх и осећај изолованости како би окупиле велике групе људи у „крда“ у којима токсична подругљивост према свакој несагласности обесхрабрује критичко мишљење и анализу. Комфорније је бити унутар крда, него ван.

Овде је доминантна особина лојално држање уз групу – чак и када политика даје лоше исходе и када су последице узнемирујуће за савест чланова. Лојалност групи постаје највиши облик моралности. Ова лојалност захтева од свакога члана да избегава постављање контроверзних питања, да преиспитује слабе аргументе или да позива на престанак мишљења у складу са пуким жељама.

„Групно мишљење“ допушта настанак некакве самозамишљене „стварности“; њене везе са реалношћу постају све слабије и слабије да би се на крају претворила у делузију – која се увек ослања на навијачке истомишљенике за своју потврду и даљу радикализацију.

Нови основ

Тако да је то опроштај од традиционалног обавештајног рада! И добродошлица за западне „Основе обавештајног рада“ (Интеллигенце 101): геополитика се више не односи на боље схватање реалности. Она се своди на увођење идеолошког псеудореализма – који је универзално спровођење јединственог колективног мишљења, тако да му се пасивно повинују, све док није превише касно да се промени правац кретања.

Површно посматрано, ово може да делује као паметна психолошка операција –чак и нешто што је „кул“. Али није, Опасно је. Намерно буђење дубоко усађених страхова и траума (на пример Великог отаџбинског рата за Русе), буди облик вишегенерацијске трауме унутар колективног несвесног – оне која упућује на тотално уништење – што је опасност са којом се Американци никада нису суочили, и у вези са којом нема никаквог саосећајног разумевања са америчке стране.

Можда су, призивањем дуготрајних, колективних сећања на кугу у европским државама (као што је Италија) западне владе схватиле да су способне да окупе грађане око политике присиле, која је у потпуној супротности са интересима грађана. Али народи имају сопствене различите митове и цивилизацијске море.

Уколико је то била намера (привикавање Руса на пораз и последичну „балканизацију“), западна пропаганда не само да је оманула, већ је постигла супротно. Руси су се густо збили против егзистенцијалне западне претње – и спремни су да се, ако треба, боре до краја како би је потукли. (Размислимо за тренутак које су последице овога.)

С друге стране, стварање лажне слике неминовног успеха за Запад даље је неизбежно водило повишеним очекивањима политичког исхода који не само да није остварив, већ се протеже у недоглед, како ове фантастичне тврдње о руском узмицању убеђују западне лидере да Русија може да прихвати исход у складу са њиховом конструисаном лажном реалношћу.

Демонтирање мине

Још један аутогол: Запад је сада суочен са задатком да демонтира нагазну мину свог сопственог бирачког тела увереног у украјинску „победу“ и руско понижење и распад. Уследиће бес и даље опадање поверење у елите на Западу. Када људи не верују ни у шта што елите кажу настаје егзистенцијални ризик.

Једноставно речено, ово прибегавање теоријама о усмеравању понашања успело је само да додатно затрује политички дискурс. Ни САД ни Русија сада не могу да се директно усмере ка чисто политичком дискурсу:

Прво, стране неизбежно морају да прећутно психолошки прихвате две поприлично одвојене реалности, које су сада претворене у нешто готово опипљиво кроз ове психолошке обавештајне технике. Ниједна страна неће прихватити исправност или моралну правичност Друге реалности, а ипак њихов емотивни садржај мора психолошки да буде прихваћен, заједно са траумама на којима се заснива – уколико се жели да се откључа домен политичког.

Укратко, претеране западне психолошке операције ће на један изопачени начин продужити рат све док стање на терену коначно не приближи супротстављена очекивања ономе што би било „ново могуће“. На крају, када се оно што се перципира као стварност не „поклапа“ са стварношћу и када није изнијансирано, сам рат ублажава разлику између једног и другог.

Дегенерација западних обавештајних служби није почела са недавним колективним „узбуђењем“ због могућности „психолошког усмеравања“ (нудге псyцхологy). Први корак у овом смеру почео је са променом вредносних оквира која сеже све до ере Клинтона и Тачерове када су обавештајне службе биле „неолиберализоване“.

Нису више имале улогу „ђавољих адвоката“ – да доносе „лоше вести“ (тврдо засновани реализам) које би релевантно политичко вођство узимало у обзир; уместо тога била је уведена радикална промена у складу са праксама „пословних школа“ према којима је службама дат задатак да „додају вредност“ постојећим владиним програмима, или (чак) да стварају „тржишни“ систем у обавештајном раду.

Политичари-менаџери тражили су „добре вести. И како би се оне „одржале“, финансирање је било повезано са „додатом вредношћу – уз премештање администратора вештих у управљању бирократским пословима на лидерска места. То је означило крај класичног обавештајног рада – који је увек више вештина, него наука.

Укратко, то је био почетак везивања обавештајног рада за одређене политике (како би се додала вредност), пре него за традиционалну функцију обликовања политика на основу утемељених анализа.

Тим Б

У САД политизација обавештајног рада досегла је врхунац када је Дик Чејни увео обавештајну јединицу „тим Б“ која је непосредно рапортирала њему. Намера је била да се поставе анти-обавештајци који би се борили против извештаја обавештајних служби. Наравно, успостављање „Тима Б“ пољуљало је поверење међу аналитичарима, и заобишло је рад традиционалног кадра – што је Чејни и намеравао (Имао је да оправда један рат – онај у Ираку.)

Али постојале су и друге структуралне промене. Прво, до двехиљадитих, „нарцизам побуђених“ (wоке нарциссисм) почео је да помрачује стратешко промишљање – стварајући своје сопствено групно мишљење. Запад једноставно није могао да се ослободи уверења да је средиште Космоса (иако не више у расном смислу, већ путем своје пробуђене осетљивости према „политикама жртве“ – које захтевају бескрајна обештећења и репарације – и чинило се да ове „побуђене вредности“ сасвим случајно потврђују Западни обновљени „морални примат“.)

На паралелном нивоу, амерички неоконзервативци су се прошверцовали на овај нови „универзализам побуђених“ како би учврстили паролу „исконске важности Империје“. Неизговорена последица овога је, наравно, то што изворне вредности америчке републике или Европе, не могу бити преосмишљене и заступане у садашњости, све док их колективно мишљење „либералне“ Империје одређује као претњу по западну безбедност. Овај проблем и борба налазе се у самом средишту данашње америчке политике.

Ипак остаје упитно због чега обавештајне процене које добијају амерички политичари тврде да Русија доживљава економску имплозију и да Украјина побеђује – упркос ономе што се лако може видети на терену?

Па, нема проблема; вашингтонски тинк тенкови имају врло, врло издашно финансирање од војно-индустријског света, с тим да знатан део ових средстава одлази неоконзервативцима – који инсистирају да је Русија осредња „бензинска пумпа“ која се представља као држава, а не сила коју би требало схватити озбиљно.

Неоконзервативне канџе

Неоконзервативне канџе раздиру свакога ко се усуди да пређе „њихове линије“ – и тинк тенкови упошљавају армију „аналитичара“ који производе „академске“ извештаје према којима руска индустрија – онолико колико она заправо и постоји – доживљава колапс. Од прошлог марта, западни војни и економски експерти су у готово правилним размацима предвиђали да Русија остаје без ракета, дронова, тенкова и артиљеријске муниције – и да троши своју живу силу слањем људских таласа слабо увежбаних војника на украјинске утврђене положаје.

Логика је јасна, али је упркос томе погрешна. Уколико целокупни НАТО грца да снабде артиљеријском муницијом [Украјину], Русија са економијом величине једне омање државе Европске уније мора – логично – да стоји још горе. И уколико ми (САД) довољно оштро запретимо Кини да не снабдева Русију, потоња ће на крају остати без муниције – и Украјина коју подржава НАТО „односи победу“.

Овакво разумевање је у потпуности погрешно због концептуалних размимоилажења: руска историја је историја „тоталног рата“ који се води дуготрајно, на све или ништа, и који је бескомпромисни сукоб против надмоћне, упоредиве снаге. Али оно што је инхерентно овој замисли јесте важност уверења да се такав рат води годинама, и да је његов исход условљен капацитетом за повећање војне производње.

Концептуално, САД су се осамдесетих година преустројиле од послератне војно-индустријске парадигме према премештању производње у Азију и према ланцима снабдевања који раде „тачно на време“. Практично, САД (и Запад) усмерили су се у супротном правцу у односу на „напрегнуте производне капацитете“, док Русија то није учинила: она је задржала појам одрживости који је допринео очувању Русије у Великом отаџбинском рату.

Стога, да ли су западне обавештајне агенције поново погрешиле, односно погрешно протумачиле реалност? Не, нису „погрешно“ протумачиле реалност. Њихова намера је била другачија.

Неколико оних који су исправно схватили дешавања је немилосрдно карикатурално приказивано као предмет исмевања како би изгледали што апсурдније. А „Основе обавештајног рада“ су преосмишљене као смишљено негирање било ког мишљења изван задатих образаца, док је већина западних грађана пасивно прихватила групно мишљење – све док није постало превише касно да се разбуде, и да промене опасну путању којом су се упутила њихова друштва.

Непотврђени украјински извештаји (извештавање преко веза) којима су се служили западни лидери нису стога „грешка“ – већ су смишљено пожељно својство парадигме „Основе обавештајног рада“ која је усвојена са намером да збуни и заглупи бирачко тело.